[av_heading tag=’h3′ padding=’10’ heading=’Analiza Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini’ color=” style=” custom_font=” size=” subheading_active=” subheading_size=’15’ custom_class=”][/av_heading]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Autor: Ivan Ristić
Priredio: Marko Todorović
Generacija 2015/2016.
[/av_textblock]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Navršilo se 20 godina od potpisivanja Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, poznatijeg kao Dejtonski mirovni sporazum. Dejtonskim sporazumom je okončan građanski rat u BiH koji je trajao od 1992. do 1995. godine, i kao takav on ima suštinski važnu ulogu u stabilnosti čitavog regiona Zapadnog Balkana. Mnoštvo političkih rešenja za budućnost BiH koja su se kretala od klasičnog građanskog koncepta državnog uređenja do islamskog kalifata na tlu Evrope nisu dala nikakav rezultat. Tek nakon troipogodišnjeg građanskog rata i žestokih pritisaka i intervencija dela međunarodne zajednice, postignut je dogovor koji i danas u najvećoj meri čini okosnicu političkog i pravnog sistema BiH. Politički sistem kreiran Dejtonskim mirovnim sporazumom važi za verovatno najkompleksniji na svetu. Nekoliko nivoa vlasti, čak 14 vlada, asimetričnost nadležnosti kao i presudan uticaj međunarodnog faktora na politički život u BiH, čine da donošenje bilo koje odluke i njena implementacija predstavljaju pravu noćnu moru. Cilj ovog rada je da prikaže osnovne karakteristike Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, Ustav BiH i njegove osnovne karakteristike, kao i neizbežan kontekst u kome je ovaj sui generis sistem nastao. U drugom delu rada biće osvetljen nezaobilazan međunarodni kontekst sporazuma i njegov značaj za kreiranje političkog i pravnog sistema BiH kakav poznajemo danas.
Građanski rat u BiH – uzrok dejtonskog kompromisa
Badinterova komisija[1] svojim zaključkom o suštinskoj važnosti republičkih granica za samoopredeljenje budućih država nastalih iz dezintegrišuće socijalističke Jugoslavije nije uzela u obzir specifične karakteristike SR BiH[2], u kojoj nijedan od tri konstitutivna naroda nije imao apsolutnu većinu. Jedinstvena vlast ni u jednom trenutku nije bila konstituisana na čitavoj teritoriji države, pa je sprovođenje referenduma o nezavisnosti BiH sa jedne strane i proglašenje nezavisnosti Srpske Republike Bosne i Hercegovine sa druge strane dovelo do de facto raspada BiH. Nakon povlačenja bošnjačke strane iz prethodno parafiranog Kurtiljerovog plana izbija najveći oružani sukob na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata u kome je živote izgubilo više od 100.000 ljudi, dok su milioni izbegli ili interno raseljeni.
Uzrok izbijanja oružanog sukoba se najjednostavnije može objasniti činjenicom da “vanjsko priznanje države (…) nije bilo zasnovano na unutrašnjem priznanju”[3], odnosno volji tri konstitutivna naroda da pronađu kompromis oko državnog uređenja i budućnosti države. Metodologija delovanja eksponenata dela međunarodne zajednice u BiH je od samog početka bila usmerena na očuvanje BiH kao jedinstvene i nezavisne države, pa su sva rešenja bila usmerena u tom pravcu. Situacija se dodatno zakomplikovala 1993. godine kada je došlo do oružanog sukoba između Bošnjaka i Hrvata koji je okončan pod pritiskom SAD Vašingtonskim sporazumom 1994. godine. Vojska Republike Srpske je pred kraj rata bila nadmoćna i kontrolisala je gotovo 70 posto čitave teritorije BiH. Građanskom ratu se nije nazirao kraj dok pod međunarodnim pritiskom i NATO intervencijom sukobljene strane su bile prisiljene da sednu za pregovarački sto. Dodatno kompleksan problem je bio nepriznavanje legitimiteta zaraćenim stranama, pa je tako na pregovorima u Dejtonu zvanično Sarajevo predstavljala delegacija čije su oružane snage kontrolisale samo mali deo teritorije BiH, dok Srbi i Hrvati nisu bili predstavljeni na adekvatan način. “Mirovni pregovori na blizinu“[4] u vojnoj bazi Rajt Peterson u Dejtonu su pod pritiskom usmerenom ka svim stranama ipak dali rezultate, “gruba osnova za pregovore”[5] je usaglašena, a zatim se mukotrpnim pregovorima došlo do pojedinačnih rešenja u svakoj od sfera koje sporazum reguliše. Sporazum je potpisan 21. novembra 1995. godine čime je okončano krvoproliće i započeo proces implementacije mira i stvaranja novog političkog sistema definisanog u Dejtonu.
Građanski rat je dramatično izmenio etničku strukturu na čitavoj teritoriji BiH. U ovom trenutku ne postoje precizni podaci o trenutnoj etničkoj strukturi stanovništva u BiH jer rezultati sprovedenog popisa stanovništva više godinu i po dana čekaju na objavljivanje. Poslednji podatak koji postoji je onaj za 2003. godinu kada je u BiH živelo 43,7% Bošnjaka, 31,3% Srba i 17,5% Hrvata.[6] U skladu sa mešovitom etničkom strukturom, istorijskim nasleđem kao i krvavim građanskim ratom koji je opustošio čitavu teritoriju BiH, “Dejtonski mirovni sporazum sve tri zaraćene strane nisu prihvatile na identičan način”.[7] Srbi nisu bili zadovoljni smanjenjem teritorija koje su efektivno kontrolisali pre okončanja oružanih sukoba, Bošnjaci Dejtonski sporazum posmatraju kao prolaznu kategoriju koju je potrebno ukinuti “puzećom unitarizacijom”, dok Hrvati levitiraju između zagovaranja statusa quo i ustavnih promena u smeru veće autonomije za kantone većinski nastanjene hrvatskim stanovništvom.
Dejtonski politički sistem – mirovni sporazum kao model Ustava
Dejtonski mirovni sporazum se sastoji iz četiri dela – vojnog segmenta, Ustava BiH, segmenta o povratku izbeglica i segmenta o izgradnji demokratije i demokratskih institucija u bosanskohercegovačkom društvu.[8] Ustav BiH je specifičan po tome što nije potvrđen od strane građana na referendumu niti kreiran od strane legitimno izabranih predstavnika naroda, već predstavlja integralni deo međunarodnog sporazuma. Kao takav, on pored komleksne unutrašnje strukture uključuje i zainteresovane spoljne strane koje su učestvovale u njegovom kreiranju.
Tvorci Dejtonskog mirovnog sporazuma su uvažili stanje na terenu i zadržali u ratu stvorene političke subjekte, sa izuzetkom Brčko distrikta koji je naknadno stvoren. BiH je Ustavom definisana kao zajednica koja ima federalno-konfederalne karakteristike i sastoji se od dva entiteta i jednog distrikta. Dejtonska BiH nije tipična federacija jer njene konstitutivne jedinice imaju visok stepen nadležnosti, nalik konfederaciji. Takođe, ustavnim dizajnom BiH je narušeno jedno od osnovnih načela federalizma – ravnopravnost federalnih jedinica. Naime, u federalnim sistemima je praksa da jedna federalna jedinica ima jedan glas u centralnim organima vlasti, dok je u BiH primenjeno specifično rešenje po kome u mnogim važnim institucijama pravo glasa ima konstitutivni narod. Takvim rešenjem je u pojedinim važnim sferama odlučivanja odnos glasova Federacije BiH i RS 2:1. Federacija BiH čini 51 posto teritorije države, dok Republika Srpska čini 49 posto teritorije. Distrikt Brčko ne pripada ni jednom od dva entiteta, već predstavlja kondominijum sa sopstvenim organima državne uprave. Federacija BiH je nastala Vašingtonskim sporazumom 1994. godine, nakon oružanog sukoba Bošnjaka i Hrvata. U skladu sa mešovitom etničkom strukturom i objektivnim okolnostima na terenu, ovaj entitet poznaje još jedan “međunivo” vlasti – kantone. Sastoji se od 10 kantona, koji Hrvati nazivaju županije. Kantonalni nivo vlasti bi trebao da omogući uvažavanje geografskih i političkih razlika unutar BiH, odnosno da zadovolji političke apetite Bošnjaka i Hrvata kako u opštinama sa jednonacionalnom apsolutnom većinom, tako i u etnički mešovitim delovima BiH. Federacija BiH je nivo vlasti koji zbog visokog nivoa ovlašćenja kantonalnih vlasti u odnosu na centralnu federalnu vlast može nazvati “praznom ljušturom.”[9] Etnički sastav, geografske karakteristike kao i politički zahtevi Bošnjaka i Hrvata iznedrili su rešenje koje najvažnije nadležnosti pripisuje kantonima, dok Vlada Federacije BiH ima ulogu koordinatora aktivnosti na kantonalnom nivou. Republika Srpska je nastala 1992. godine kao Srpska Republika Bosna i Hercegovina odlukom srpskog naroda na plebiscitu, dok je 9. januara 1993. proglašena Republika Srpska. Srpski entitet unutar BiH ima jednostavniju strukturu koja ne poznaje međunivo kantona, a osnovna jedinica lokalne samouprave u RS je opština.
Nadležnosti centralne vlasti u BiH su u Ustavu taksativno nabrojane. To su spoljna politika, spoljnotrgovinska politika, carinska politika, monetarna politika, finansiranje institucija i plaćanje međunarodnih obaveza BiH, imigracija, izbeglice i azil, sprovođenje međunarodnih međuentitetskih politika i regulisanje krivičnih propisa, uspostavljanje zajedničkih međunarodnih komunikacija, regulisanje međuentitetskog transporta i kontrola vazdušnog prometa.[10] Sve ostale nadležnosti pripadaju entitetima i distriktu. Ključne institucije na centralnom nivou u BiH su Parlamentarna skupština (dvodomna je i sastoji se od Doma naroda i Predstavničkog doma), tročlano Predsedništvo (pripadnici sva tri konstitutivna naroda od kojih se dva biraju sa teritorije Federacije BiH a jedan sa teritorije Republike Srpske), Savet ministara, Ustavni sud (sastoji se od devet članova, četiri člana bira predstavnički dom Federacije BiH, dva člana skupština Republike Srpske, dok tri člana bira Evropski sud za ljudska prava) i Centralna banka BiH.[11] U BiH su Ustavom definisana tri konstitutivna naroda – Srbi, Hrvati i Bošnjaci. Izvornom definicijom su bili konstitutivni svako u svom entitetu, dok naknadnom odlukom Ustavnog suda nije odlučenu da su sva tri naroda konstitutivna na čitavoj teritoriji BiH, čime se dovodi u pitanje smisao konstitutivnosti naroda i trasira put prema klasičnom modelu građanske države. Još jedna specifičnost pravnog sistema BiH je da njeni državljani imaju državljanstvo na dva nivoa, odnosno državljanstvo BiH i entitetsko državljantvo, odnosno državljanstvo Republike Srpske ili Federacije BiH.
Mnogobrojne podele i više nivoa vlasti kreiraju kompleksne paralelne sisteme u svim ravnima društvenog života. Na primer, u BiH de facto postoji 12 obrazovnih sistema, sa čak 12 serija udžbenika koje izdaju ministarstva prosvete.[12] U drugim društvenim sferama podele i institucionalni mehanizmi su još kompleksniji, što doprinosi kako tromosti celokupnog sistema, tako i nerazumevanju od strane građana. Minimum izvornih dejtonskih nadležnosti na nivou centralne vlasti je postepeno međunarodnim pritiscima evoluirao u ogroman i preskup državni aparat sa više desetina dodatno prenetih nadležnosti u različitim sferama, uglavnom bez neophodnog uslova – konsenzusa oba entiteta. Institucije poput Suda BiH, Saveta za implementaciju mira ili Državne agencije za istrage i zaštitu (SIPA)[13]su nastale kreiranjem zakona od strane OHR-a.[14] Više nivoa vlasti, kompleksan sistem odlučivanja, asimetričnost političkog sistema i dijametralno suprotno viđenje dogovorenog u Dejtonu često dovode do zastoja u odlučivanju koji međunarodni faktor vešto koristi za nametanje sopstvenih interesa.
Međunarodni kontekst Dejtonskog sporazuma – spoljne garancije za “mir u kući”?
U analizi Dejtonskog sporazuma nezaobilazan je međunarodni faktor i njegov odlučujući uticaj u samom dejtonskom procesu, ali i nakon njega. On pred politički sistem BiH svakodnevno postavlja svojevrstan izazov suverenosti, jer strani uticaj veoma često presudno utiče na državne i entitetske institucije i time ozbiljno narušava legitimitet izabranih predstavnika naroda i uopšte legitimnost državnih institucija i odluka koje donose. Ključni faktori koji utiču na visok nivo uticaja međunarodnih faktora na politički sistem BiH su kompleksno definisan spoljnopolitički sistem, presudan uticaj OHR-a, proces pridruživanja EU i sistem specijalnih paralelnih veza i specifičnih vrsta odnosa entiteta sa drugim državama i međunarodnim organizacijama.
Kompleksno unutrašnje političko uređenje BiH se reflektuje i na spoljnu politiku, sa svim pripadajućim prednostima i nedostacima. U spoljnoj politici BiH se smatra da postoje problemi na svim nivoima funkcionisanja, od Predsedništva BiH do diplomatsko-konzularne mreže u inostranstvu. Dejtonsko ustrojstvo spoljne politike BiH karakterišu “nesinhronizacija i suprotna delovanja između različitih faktora koji učestvuju u međunarodnim odnosima u ime BiH”.[15] Kao ključna karakteristika spoljne politike BiH ističu se disonantni tonovi u skladu sa različitim interesima konstitutitvnih naroda i entiteta. Najbolji primer za takvu praksu su regionalni odnosi. Spoljnu politiku BiH utvrđuje i vodi Predsedništvo BiH[16]. Svaki član Predsedništva u zavisnosti od interesa konstitutivnog naroda koji predstavlja često spoljne odnose države sprovodi “na svoju ruku”. Tako bošnjački član predsedništva teži da održi što je moguće bliskije odnose pre svega sa Turskom, ali i drugim državama islamskog sveta, dok srpski i hrvatski član teže da budu orijentisani na svoje matične države Srbiju i Hrvatsku, ali i tradicionalne partnere poput država EU i Ruske Federacije. Sa druge strane, diplomatsko-konzularna mreža je kreirana preobimno, “kako u odnosu na strateške ciljeve, tako i u odnosu na finansijske mogućnosti zemlje.”[17] Kao takva, ona nije u stanju da na adekvatan način zastupa interese BiH i sprovodi definisane zadatke od strane Predsedništva.
Članstvo u EU je strateški cilj BiH, i to je jedino vitalno spoljnopolitičko pitanje o kome postoji konsenzus između dva entiteta. BiH je saradnju sa institucijama EU započela 1998. godine kada je usvojena Deklaracija o specijalnim odnosima sa EU. Ova zemlja je do danas ostvarila minoran napredak u procesu evropskih integracija, sa nedovoljno jasnom perspektivom krajnjeg članstva. Napredovanje u integracionom procesu ometaju političke prepreke poput nemogućnosti da se postigne saglasnost oko određenih reformskih procesa, kao i nametanje pojedinih rešenja koja suštinski menjaju Dejtonski mirovni sporazum. Specifičan uslov koji se postavlja na evropskom putu BiH je implementacija presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Sejdić – Finci. Paragrafima IV i V Ustava BiH predviđeno je da se za funkcije u nekim državnim organima mogu kandidovati samo pripadnici tri konstitutivna naroda. Takvim ustavnim rešenjem su pripadnici manjinskih naroda diskriminisani. Ustavni vakuum su iskoristili Dervo Sejdić (po nacionalnosti Rom) i Jakob Finci (po nacionalnosti Jevrejin), i nakon korišćenja svih pravnih lekova pravnog sistema BiH pravdu su potražili pred Evropskim sudom za ljudska prava. Evropski sud za ljudska prava je doneo presudu u korist tužilaca i naložio da se pronađe adekvatno rešenje za pomenuti problem. Rešenje do danas nije pronađeno, uprkos uključivanju Saveta Evrope, institucija EU, Venecijanske komisije i drugih relevantnih aktera u sam proces. Svaka od strana u ovom kompleksnom procesu ima sopstveni ulog i iza nje stoje interesi konstitutivnog naroda koji predstavlja, što dodatno komplikuje put do konačnog rešenja.
Važan aspekt međunarodnog položaja dejtonske BiH su specijalne paralelne veze i Savet za implementaciju mira. Dejtonski mirovni sporazum definiše specijalne paralelne veze kao odnose sa susednim državama, u skladu sa suverenitetom i teritorijalnim integritetom BiH.[18] Ovaj vid saradnje je ostvaren, ali do sada nije dao opipljive rezultate. Međutim, Republika Srpska je član Skupštine evropskih regiona, i ovaj entitet kreira specifičnu vrstu spoljnih odnosa putem svojih predstavništava.[19] Savet za implementaciju mira je osnovan kao telo koje ima ulogu podrške u sprovođenju mirovnog sporazuma, iako nije predviđen Dejtonskim sporazumom. Čini ga 55 država i organizacija, a osnovna uloga Upravnog odbora Saveta je davanje političkih smernica OHR-u. Upravni odbor čine važne države poput SAD, Rusije i Francuske, ali i naddržavne tvorevine i međunarodne institucije poput Evropske komisije i Organizacije islamske konferencije. Ostaje nejasna svrha postojanja ove institucije ukoliko imamo u vidu postojanje i širok opseg nadležnosti OHR-a u istom domenu.
Kancelarija Visokog predstavnika (OHR) je ustavna kategorija, i ona ima za cilj da nadzire implementaciju mirovnog sporazuma, održava bliske kontakte sa stranama u sporazumu u cilju kontrole pridržavanja civilnih aspekata mirovnog rešenja, koordiniše aktivnosti organizacija civilnog društva i agencija u BiH, pronađe rešenja za potencijalne probleme u civilnoj implementaciji, učestvuje u razmatranju pitanja sanacije i rekonstrukcije, periodično izveštava o napretku u implementaciji mirovnog sporazuma, i vrši permanentnu komunikaciju sa komesarom međunarodnih policijskih snaga u BiH.[20] OHR je vremenom evoluirao iz institucije čiji je prevashodni cilj nadziranje implementacije mirovnog sporazuma na terenu u političkog arbitra koji menja izbornu volju naroda i narušava legitimitet institucija sistema. OHR to čini putem tzv. Bonskih ovlašćenja[21] koja mu omogućavaju da određuje mesto i vreme zasedanja pojedinih institucija i predsedava im, donosi privremene mere onda kada strane u sporazumu ne mogu da postignu dogovor, kao i da sprovodi određene aktivnosti protiv državnih službenika ili funkcionerima za koje smatra da na bilo koji način krše odredbe mirovnog sporazuma. Bonska ovlašćenja koja se OHR nije libio da upotrebljava čine BiH političkom tvorevinom “ograničenog suvereniteta”.[22]
Ustavni sud BiH se sastoji od devet članova. Četiri člana bira Predstavnički dom Federacije BiH, dva člana bira Skupština Republike Srpske, dok preostala tri člana bira predsednik Evropskog suda za ljudska prava.[23] Institucionalno rešenje u kome strani faktor ima mogućnost da suštinski utiče na odluke Ustavnog suda BiH ozbiljno narušava njenu suverenost. Sudije Ustavnog suda imenovane od strane činilaca izvan političkog sistema BiH de facto imaju pravo veta, pa je takvim institucionalnim rešenjem moguće po sopstvenom nahođenju prekrajati odluke demokratski izabranih predstavnika naroda. Time najviša pravna instanca u BiH dobija političke karakteristike, što je u modernom demokratskom društvu nedopustivo.
BiH se zbog presudnog uticaja međunarodnih institucija i pojedinaca u različitim sferama društvenog života često definiše kao “puzeći protektorat”[24]. Ćeste nesuglasice koje ponekad dovedu do zastoja rada institucija na centralnom nivou i ustavne krize umeju da izazovu posrednu ili neposrednu intervenciju stranaca preko različitih institucionalnih mehanizama i poluga moći. Poslednjih godina je u toku proces “prelaska sa snažnog administriranja na političko usmeravanje”[25], sa ciljem da se institucije BiH osposobe za samostalno funkcionisanje. Ni 20 godina od okončanja rata i potpisivanja mirovnog sporazuma nije se daleko odmaklo u tom procesu.
Umesto zaključka – prilog za budućnost BiH
Dejtonski proces je pretrpeo mnoge izazove kako tokom samih pregovora, tako i tokom implementacije sporazuma na terenu. Jedinstvena politička i ustavna rešenja, brojne rasprave i protivrečnosti koje je izazvao, kao i permanentna politička nestabilnost na svim nivoima vlasti rezultat su objektivnih okolnosti na terenu, istorijskog nasleđa, novonastale postkonfliktne etničke strukture i interesa stranog faktora koji je u “bosanskom loncu” nezaobilazan činilac. Dijametralno suprotna viđenja bliske prošlosti, različita tumačenja odredbi sporazuma, kao i često uplitanje globalnih igrača putem direktnih političkih pritisaka i institucije OHR-a nekada su značajno otežavali mirovni proces, dok i danas onemogućavaju efikasno funkcionisanje političkog, pravnog i ekonomskog sistema BiH. Dejtonskim mirovnim sporazumom nijedna od zaraćenih strana nije bila u potpunosti zadovoljna nakon potpisivanja. Sporovi su bili teritorijalne, političke, pravne i simboličke prirode. Međutim, Dejtonski sporazum je zaustavio krvavi građanski rat i to je njegova najveća zasluga. Mukotrpan proces izgradnje mira je završen, dok je prostor za akademske i stručne rasprave zauzelo pitanje sadašnjeg i budućeg političkog i društvenog uređenja BiH. Nakon 20 godina međunarodne okolnosti su se drastično promenile, a sa njima i zahtevi prema Dejtonskom sporazumu kao kreatoru političkog sistema BiH. BiH je trenutno bliža konceptu “zamrznutog konflikta” tipičnog za istočnoevropski posthladnoratovski prostor nego idealu stabilnog i prosperitetnog demokratskog društva. Od okončanja oružanog sukoba do danas ovaj sporazum predstavlja teren pogodan za političke manipulacije i protivrečnosti. Ono što je, međutim, sasvim sigurno da je Dejtonski mirovni sporazum uprkos svim evidentnim nedostacima i protivrečnostima jedini mogući modus vivendi za mir i prosperitet BiH u trenutnim međunarodnim, ali i unutrašnjim okolnostima.
Literatura:
Danilo Petrović, Spoljna politika dejtonske Bosne i Hercegovine, Naučno-stručni časopis Svarog, br. 4, Banja Luka, 2012.
International Institute for Middle East and Balkan Studies: http://www.ifimes.org/ba/7942-struktura-drzave-bosne-i-hercegovine-na-temelju-dejtonskog-mirovnog-sporazuma
Kancelarija Visokog predstavnika za BiH: www.ohr.int
Miloš Šolaja, Balkan u transatlantskoj pukotini, Banja Luka, 2006.
Nenad Kecmanović, (Ne)moguća država Bosna i Hercegovina,Beograd, 2007.
Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini: http://www.oscebih.org/dejtonski_mirovni_sporazum/SR/home.htm
Robert Hejden, Skice za podeljenu kuću – Ustavna logika jugoslovenskih sukoba, Beograd, 2003.
Snežana Savić, Ustavni položaj Republike Srpske u Bosni i Hercegovini, Nova srpska politička misao, posebno izdanje 1/2011, Beograd, 2011.
Živorad Kovačević, Međunarodno pregovaranje, Beograd, 2004 .
[1] Robert Hejden, Skice za podeljenu kuću – Ustavna logika jugoslovenskih sukoba, Beograd, 2003, str. 107.
[2] Socijalistička Republika Bosna i Hercegovina, često u žargonu nazivana i “Samostalna radnja Branka (Mikulića) i Hamdije (Pozderca)”.
[3] Nenad Kecmanović, (Ne)moguća država Bosna i Hercegovina,Beograd, 2007, str. 5.
[4] Dejtonski pregovori su nazvani “mirovnim pregovorima na blizinu” zbog toga što su se odvijali u zgradama koje su bile međusobno udaljene svega desetak metara, a pregovaračke strane ipak nisu stupile u neposredan pregovarački proces.
[5] Živorad Kovačević, Međunarodno pregovaranje, Beograd, 2004, str. 269.
[6] Robert Hejden, Skice za podeljenu kuću – Ustavna logika jugoslovenskih sukoba, Beograd, 2003, str. 112.
[7] Snežana Savić, Ustavni položaj Republike Srpske u Bosni i Hercegovini, Nova srpska politička misao, posebno izdanje 1/2011, Beograd, 2011, str 79.
[8] http://www.ifimes.org/ba/7942-struktura-drzave-bosne-i-hercegovine-na-temelju-dejtonskog-mirovnog-sporazuma
[9] Robert Hejden, Skice za podeljenu kuću – Ustavna logika jugoslovenskih sukoba, Beograd, 2003, str. 133.
[10] Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini, član 3.
[11] Ibid, članovi od 4 do 7.
[12] Republika Srpska ima jedinstveni obrazovni sistem, dok svaki od 10 kantona Federacije BiH i Brčko Distrikt imaju posebne obrazovne sisteme sa svojim ministarstvima i udžbenicima prilagođenim etničkoj strukturi stanovništva.
[13] State investigation and protection agency.
[14] Office of the High Representative (Kancelarija Visokog predstavnika).
[15] Danilo Petrović, Spoljna politika dejtonske Bosne i Hercegovine, Naučno-stručni časopis Svarog, br. 4, Banja Luka, 2012, str. 160.
[16] Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini, član 5, stav 3.
[17] Danilo Petrović, Spoljna politika dejtonske Bosne i Hercegovine, Naučno-stručni časopis Svarog, br. 4, Banja Luka, 2012, str. 161.
[18] Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini, Ustav BiH, član 3, stav 2.
[19] Republika Srpska ima predstavništva u Belgiji, Austriji, SAD, Rusiji, Izraelu, Nemačkoj i Srbiji.
[20] Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini, aneks 10, član 2, stav 1.
[21] Bonska ovlašćenja su usvojena na Bonskoj konferenciji 1997. godine ii mala su za prvobitan cilj da ojačaju ulogu OHR-a u implementaciji mirovnog sporazuma
[22] Danilo Petrović, Spoljna politika dejtonske Bosne i Hercegovine, Naučno-stručni časopis Svarog, br. 4, Banja Luka, 2012, str. 159.
[23] Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini, član 6, stav 1.
[24] Nenad Kecmanović, (Ne)moguća država Bosna i Hercegovina,Beograd, 2007, str. 225
[25] Miloš Šolaja, Balkan u transatlantskoj pukotini, Banja Luka, 2006, str. 210.
[/av_textblock]
[av_social_share title=’Share this entry’ style=” buttons=” share_facebook=” share_twitter=” share_pinterest=” share_gplus=” share_reddit=” share_linkedin=” share_tumblr=” share_vk=” share_mail=”][/av_social_share]