Diversifikacija portfolia

Reviziju sproveo: Filip Matović

Autor: Nataša Baškarad

Uvod

Pre prelaska na suštinu diversifikacije portfolia, važno je spomenuti pojmove poput samog portfolia, rizika (sistemskog i nesistemskog), prinosa, aktivne i pasivne startegije portfolia i diversifikacije. Naredni redovi će dati odgovor na pitanje šta ovi pojmovi pojedinačno znače, kako bi ova materija bila lakše i bolje shvaćena.

Uprošćeno, portfolio je skup različitih vrsta finansijske aktive. Kada govorimo o portfoliu u finansijskom smislu, govorimo o skupu različitih hartija od vrednosti koje služe investitoru u svrhu prisvajanja dobiti. Stoga, portfolio menadžment predstavlja upravljanje različitim finansijskim instrumentima, tj. predstavlja procenjivanje, merenje i prilagođavanje portfolia ciljevima kompanije. Njegovi sastavni delovi su portfolio analiza i portfolio selekcija.[1]

Ono što ističe značaj ovog rada je kompleksnost portfolio investiranja, pogotovo ako je reč o međunarodnom portfoliu, koji nudi više mogućnosti za diversifikaciju, ali i srazmerno vedi rizik. Rizik se odnosi kako na rizik koji je vezan za samo tržište, tako i za ostale rizike. Otuda i podela rizika na sistemski i nesistemski. Što je veći rizik, po pravilu, je veća i zarada, tj. stopa prinosa. Stopa prinosa predstavlja dobit koju vlasnik dobije po osnovu posedovanja određene hartije od vrednosti. U osnovi portfolio pristupa odlučivanja jeste zamisao da se kombinovanjem određenog broja hartija od vrednosti u portfoliu postiže neki stepen stabilnosti prihoda, a da ne dođe do umanjenja očekivanog profita.[2]

Naravno, investitori se razlikuju u stavu prema riziku, pa njihov pogled na rizik varira od apsolutne averzije prema istom do tolerancije. U literaturi se ističe i podela na aktivne i pasivne strategije pri investiranju. Pasivnu strategiju koriste oni investitori koji kupuju hartije od vrednosti sa ciljem da ih zadrže duži vremenski period i zarade po osnovu dividende, prinosa od kamata ili povećavanja cena. Sa druge strane, investitori koji su skloni aktivnoj investicionoj strategiji ne veruju u cenovnu efikasnost tržišta, pa će pokušati da utvrdi koje hartije od vrednosti su potcenjene, a koje precenjene, i na bazi toga ostvarivati zaradu kupujući potcenjene i prodajući precenjene hartije od vrednosti.[3]

„U osnovi diversifikacije je kombinacija dva ili više instrumenata čiji se prinos kreće u različitom smeru, tako da se pojedinačni prinosi kompenziraju držanjem portfolija.“- definicija Narodne banke Srbije.[4]

Nadalje će biti reči isključivo o modernoj portfolio teoriji. Međutim, valja naglasiti da postoji i tradicionalna portfolio teorija, koja nedovoljno precizno vrši selekciju hartija od vrednosti. Stoga će tema rada biti usmerena ka modernoj portfolio teoriji, koja je proslavila H. M. Markovića. On je, zajedno sa V. F. Šarpe, dobio Nobelovu nagradu za izvanredno postignuće u ekonomiji. Teorija potiče iz 1952.godine[5], a Nobelova nagrada je usledila 38 godina nakon toga, 1990.godine.[6]

Diversifikovanje portfolia

Ulaganje u hartije od vrednosti je alternativa subjektima koji smatraju da bi ova vrsta investiranja donela veći prinos od ulaganja novca u banke. Uz to je, po pravilu, rizičnije ulaganje u vlasničke hartije od vrednosti od dužničkih. Kao aktiva koja se smatra najmanje rizičnom, pojavljuju se obveznice, i to prvenstveno one koje izdaje država. Kako individualni investitori uglavnom nemaju dovoljno informacija i saznanja o ulaganju i odnosu prinosa i rizika, institucionalni investitori se pojavljuju kao element tržišta koji poseduje neophodne informacije i, stoga, pomažu, uz određenu nadoknadu, subjektima koji žele da ulažu. Cilj analize poslovanja određenih kompanija je diversifikovanje portfolia, tj. pravljenje takvog portfolia koji odgovara investitoru. Ulaganje sredstava u veći broj kompanija smanjuje rizik, tj. mogućnost gubitka. Naredni grafici i objašnjenja će pokazati da postoji ograničen broj kompanija u koje je profitabilno ulagati, nakon kog se dostiže rizik koji se ne može eliminisati.

Pretpostavke tržišta na kojem se trguje hartijama od vrednosti:[7]

          • nema troškova transakcija ili taksi i poreza,
          • odluke o investiranju u hartije od vrednosti se odnose samo na jedan vremenski period u budućnosti,
          • svi investitori mogu da pozajmljuju novac ili kreditiraju bilo koju sumu u relevantnom opsegu, a da time ne utiču na kamatnu stopu, i ne postoji rizik bankrotstva,
          • mera rizika koja se koristi u oceni investicionih alternativa aproksimira koncept verovatnoće,
          • investitori ne preferiraju rizik, odnosno teže da ga umanje i donose svoje odluke korišćenjem pravila o srednjoj varijansi.

Očekivana stopa povraćaja, standardna devijacija i kovarijansa su elementi koji oslikavaju privlačnost pojedinih hartija od vrednosti. Kako je očekivana stopa povraćaja ved objašnjena, bitno je naglasiti da je standardna devijacija mera odstupanja, tj. može se redi da se standardnom devijacijom meri ukupan rizik, a kovarijansa je očekivana vrednost proizvoda dve devijacije ( σij=(σi)(σj)(ρij) , gde je ρij koeficijent korelacije). Vrednosti koeficijenta korelacije se kreće od -1 do +1, pa razlikujemo pozitivnu i negativnu korelaciju, kao i situaciju u kojoj je koeficijent korelacije 0, tj. ne postoji veza između promenljivih.

Na Grafikonu 1. je prikazano imaginarno tržište, a sve tačke unutar grafikona predstavljaju određeni portfolio. Vertikalna osa prikazuje očekivani povraćaj na određeni portfolio, a horizontalna nivo rizika, tj. standardnu devijaciju. Svaki investitor teži smanjenju rizika i povećanju prinosa. To se postiže ukoliko ulažemo u hartije od vrednosti sa negativnom korelacijom. Uzmimo kao primer dve kompanije, od kojih se jedna bavi proizvodnjom kišobrana, a druga proizvodnjom suncobrana. U trenutku kada se smanji tražnja za kišobranima na tržištu, povećaće se tražnja za suncobranima (pod pretpostavkom da se kišobrani koriste u zimskom periodu, a suncobrani u letnjem). Dakle, portfolio označen slovom C prikazuje određeni očekivani prinos uz minimizaciju rizika (reč je o državnim obveznicama).[8] Kako se koeficijent korelacije smanjuje sa +1 na -1, kriva AB se krivi u levu stranu, dok se konačno ne poklopi sa vertikalnom osom. U praksi ne postoji ni savršeno pozitivna, ni savršeno negativna korelacija prinosa.

1
Kako investitor teži smanjenju rizika, on e diversifikovati rizik ulagajući u različite hartije od vrednosti. U tom smislu, postoji pravilo koje govori o tome da se sa povećanjem broja hartija od vrednosti u koje se ulaže, smanjuje standardna devijacija. Međutim, to se dešava samo dok se ne dostigne sistemski rizik. Dalja diversiifikacija nema poentu, jer samo iziskuje dodatne troškove, s obzirom da je dostignut sistemski rizik ispod kog ne može da ide. Na Grafikonu 2. se vidi da se nakon sačinjavanja portfolia od 15- ak hartija od vrednosti, dostiže tržišni, tj. sistemski rizik. Dakle, površina između ukupnog i sistemskog rizika predstavlja nesistemski rizik, koji se blagovremenim informacijama, saznanjima i stručnošću, može smanjiti. Dalje širenje portfolia dovodi do nepotrebnih troškova, kao što su administrativni troškovi, troškovi nastali usled korišćenja zastarelih informacija, veći troškovi istraživanja i transakcija itd.

Pojam koji je važan za kreiranje zadovoljavajudeg portfolia je granica efikasnosti, tj. linija koja pokazuje maksimalni povraćaj u odnosu na rizik (kriva MN). Kada pogledamo Grafikon 3, uočavamo da nijedna tačka unutar grafikona ne bi bila u tolikoj meri efikasna, kao što bi bio portfolio označen bilo kojom tačkom na ovoj liniji. Portfolio označen tačkom F je najefikasniji, jer označava portfolio sa najvedim prinosom. Krive 1, 2 i 3 predstavljaju krive indiferencije, tj. investitorove preferencije prema prihodima tokom određenog perioda. Tačka A (tangenta prave 2 na pravu MN) je optimalni portfolio i predstavlja presek tržišnih uslova i preferencija investitora.[9]

2
Zaključna razmatranja

Navedeni grafikoni se ne mogu primenjivati u praksi, upravo zbog navedenih pretpostavki koje su u stvarnosti neostvarive. Međutim, važno je znati bazu na koju se nadograđuju uslovi koji su svojstveni današnjem vremenu. Kako su investicije generator promena, rasta i razvoja privrede svake države, ne čudi interesovanje koje budi ova oblast u, kako ekonomskoj, tako i široj javnosti. To svakako implicira potražnju za stručnjacima sa neophodnim investitorskim znanjem. Ipak, treba imati na umu nerazvijenost tržišta u Srbiji, pa zanimanja koja zahtevaju ovakve sposobnosti i znanje kod nas nisu u tolikoj meri istraženi. Iako je nerazvijenost privrede evidentna, može se reći da uzrok tome leži upravo u neznanju. Znanje, kao najvažniji resurs današnjice, pokreće privredu, pod uslovom ulaganja u isto. Stoga je edukacija na ovom polju od vitalnog značaja za prosperitet, pa bi posebnu pažnju trebalo posvetiti literaturi koja se bavi ovom problematikom.

[1] Kapor P., Međunarodne poslovne finansije, Megatrend univerzitet, Beograd 2012.godine, 146. strana

[2] Levy H., Sarnat M., Capital Investment & Financial Decision, Prentice Hall International 1994. godine, 293. strana

[3] http://www.ubs-asb.com/Portals/0/Casopis/2005/9_10/UBS-Bankarstvo-9-10-2005-Brzakovic.pdf ,pregledano: 06.02.2014. godine

[4] http://www.nbs.rs/internet/latinica/glossary.html?id_letter=19&jezik=1 ,pregledano: 06.02.2014.godine

[5] Kapor P., Međunarodne poslovne finansije, Megatrend univerzitet, Beograd, 2012.godine, 142.strana

[6] http://www.ubs-asb.com/Portals/0/Casopis/2010/11_12/B11-12-2010-Alihodzic.pdf ,pregledano: 06.02.2014.godine

[7] Levy H., Sarnat M., Capital Investment&Financial Decision, Prentice Hall International, 1994. godine, 318. strana

[8] Valja naglasiti da čak ni državne obveznice nisu apsolutno bez rizika. Međutim, uzimaju se kao primer bezrizične aktive, jer je rizik veoma mali

[9] Cvetković N., Upravljanje projektima sa principima investicija, Megatrend univezitet, Beograd 2008.godine, 149. strana