Dokumentarni inkaso

Autor: Milomir Jovanović

Reviziju sproveo: Marko Todorović

Pod dokumentarnim inkasom (engl. collection) ili, tačnije, pod ugovorom o dokumentarnom inkasu podrazumeva se takav bankarski posao kod koga banka preuzima obavezu da će po nalogu i za račun svog komitenta (prodavca, nalogodavca) naplatiti novčano potraživanje koje ovaj ima prema trećem licu (kupcu, trasatu) uz istovremenu predaju određenih dokumenata, dok se komitent (nalogodavac) obavezuje da će za to platiti banci proviziju i troškove koje je imala prilikom izvršenja dobijenog naloga i instrukcija1. U ovom slučaju banka se pojavljuje kao punomoćnik (zastupnik) svog klijenta2.

Prema svojoj pravnoj prirodi, ovaj ugovor spada u ugovore o nalogu, mada postoje mišljenja da je reč o ugovoru o delu. Osnovne karakteristike ovog posla jesu te da on spada u poslove sa trenutnim izvršenjem činidbe, u neimenovane ugovore ( stvorila ga je bankarska praksa, a ne zakonodavac), uvek se zaključuje s obzirom na ličnost dostavne banke (intuitu personae), zaključuje se pismeno ( bankarski poslovi su u načelu formularnog karaktera) i posao u kome je banka dužna da postupa sa povećanom pažnjom (pažnja dobrog stručnjaka).3

U pravnom poslu dokumentarnog inkasa učestvuje najmanje tri lica: nalogodavac (prodavac) koji angažuje svoju banku radi naplate potraživanja, treće lice (kupac, trasat), koji je dužan da udovolji nalogu za naplatu, dostavna banka (banka kojoj je nalogodavac poverio posao naplate). U dokumentarnom inkasu koji se koristi u međunarodnom prometu, po pravilu, pored dostavne banke učestvuje još jedna banka, inkaso banka (koju angažuje dostavna banka radi prezentacije dokumenata kupcu-trasatu, radi naplate). Između ovih učesnika, uspostavljaju se određeni pravni odnosi, koji su među sobom samostalni i nezavisni. Prvi pravni odnos je između nalogodavca (prodavca) i trasata (kupca), koji je izvan pravnog posla dokumentarnog inkasa i zasniva se na njihovom osnovnom ugovoru (prodaja). Drugi pravni odnos je odnos između nalogodavca i dostavne banke, koji predstavlja ugovor o dokumentarnom inkasu. Treći, eventualni, pravni odnos je odnos između dostavne i inkaso banke.4

Osnovna privredna funkcija dokumentarnog inkasa je u tome da ugovornim stranama omogući efikasan način plaćanja. Primećeno je da se inkaso poslovi javljaju u vreme velikih privrednih i političkih kriza, kada poverioci nisu sigurni da će naplatiti svoja potraživanja, pa se nadaju da će banka svojim znanjem, poslovnim vezama i ugledom brže i lakše izvršiti naplatu.5 Dokumentarni inkaso se najčešće koristi u slučajevima kada se ugovorne strane dobro poznaju pa prodavac ne sumnja u savesnost i platežnu sposobnost kupca. Prodavac je tada siguran da njegov stalni poslovni partner neće odbiti plaćanje i na taj način ga prinuditi da se izlaže nepotrebnim troškovima vraćanja ili uskladištenja isporučene robe.6 Naplatom potraživanja putem dokumentarnog inkasa snižavaju se ukupni troškovi naplate jer banka te poslove vrši profesionalno i u velikom broju, zbog čega se pojedinačni troškovi u masi snižavaju. Takođe, banka svojom stručnom uslugom obezbeđuje bržu i sigurniju naplatu novčanog potraživanja.7 Dokumentarni inkaso može prodavcu koristiti i kao sredstvo obezbeđenja onda kada kupac do isporučene robe može doći samo na osnovu dokumenata koje je prethodno, plaćanjem kupoprodajne cene, od inkaso banke iskupio. Inkaso se koristi i u domaćim i međunarodnim poslovima, mada se u praksi najčešće koristi u međunarodnim poslovima. Putem inkasa mogu da se naplaćuju sva potraživanja klijenata u inostranstvu, bez obzira po kom osnovu su potraživanja nastala (za izvezenu robu, izvršene usluge, prouzrokovanu štetu i sl.).

Pored prednosti koju inkaso posao pruža strankama iz osnovnog ugovora, on korist donosi i bankama pa ga banke u svom redovnom poslovanju često koriste. Pre svega, rizik ovakvih poslova je minimalan, zatim banka ne angažuje pri inkaso poslovima svoja sredstva (već koristi svoj inkaso-aparat, koji inače mora imati radi naplate sopstvenih potraživanja), dobija i uvid u poslovanje svog klijenta i stupa u poslovne odnose sa privrednim organizacijama sa kojima do tada nije poslovala.8 Svakako, za svoj rad banka ima pravo na određenu proviziju, čija visina zavisi od vrednosti novčanog potraživanja koje treba da bude naplaćeno i složenosti pojedinih bankarskih operacija. U svakom slučaju ta provizija nije velika, a ni ujednačena, ali je s obzirom na neznatnost poslovnog rizika dovoljna kompenzacija za pruženu uslugu.

Banke u Srbiji u okviru svog dokumentarnog poslovanja obuhvataju i dokumentarni inkaso. Međutim, ovaj institut je veoma šturo objašnjen (daje se samo definicija ovog posla). Isti problem se javlja i u domaćoj literaturi. Uglavnom je reč o pukom objašnjenju odredaba jednoobraznih pravila za inkaso (koji je i osnovni izvor ovog posla). Nešto je bolja slika sa stranim izvorima, ali ostaje potreba za boljim regulisanjem ovog instituta.


Literatura:

Zoran Antonijević, Milan Petrović, Božidar Pavićević, Bankarsko pravo, Beograd, 1982

Zoran Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1981.

Mirko Vasiljević, Trgovinsko pravo, 10. izdanje, Beograd, 2008.

Miloš Vučković, Bankarstvo, Beograd, 1967.

Stevan Šogorov, Bankarsko pravo, Novi Sad, 2005.


1 Zoran Antonijević, Milan Petrović, Božidar Pavićević, Bankarsko pravo, Beograd, 1982., str. 18. Vidi i : Lj. Rozenberg, Pravo međunarodnih plaćanja, Zagreb, 1975., str. 121.

2 Zoran Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1981., str. 453.

3 Mirko Vasiljević, Trgovinsko pravo, 10. izdanje, Beograd, 2008., str. 423.

4 M. Vasiljević, nav. delo, str. 424.

5 Miloš Vučković, Bankarstvo, Beograd, 1967., str. 200-201.

6 Stevan Šogorov, Bankarsko pravo, Novi Sad, 2005., str. 189.

7 S. Šogorov, nav. delo, str. 190.

8 S. Šogorov, nav. delo, str. 191.