Dugoročne obaveze

Autor:  Sandra Mitrović

Reviziju sproveo: Ivan Stefanović

Obaveze preduzeća predstavljaju pozajmljene izvore koji se u bilansu iskazuju po osnovu prošlih događaja ili odluka, a čije izmirenje će imati za posledicu odliv ekonomskih vrednosti iz preduzeća. Obaveze predstavljaju zakonski priznata potraživanja od konkretnog preduzeća. Ovo praktično znači da zakon daje pravo zajmodavcima da u pravnom postupku izvrše prodaju imovine kompanije ukoliko ona ne isplati dugovanja.

U bilansu se obaveze klasifikuju na dugoročne i kratkoročne (tekuće).

Dugoročne obaveze se odnose na period duži od godinu dana, računajući od vremena njihovog nastanka. Tipični primeri ovakvih obaveza jesu dugoručni krediti i obveznice, koje mogu biti sa pravom konvertovanja u akcije ili bez tog prava.

Sve ono što ne spada u kratkoročne obaveze smatraju se dugoročnim obavezama.

Dugoročne obaveze su:

  • Obaveze koje se mogu konvertovati u kapital
  • Obaveze prema matičnim i zavisnim pravnim licima
  • Obaveze prema ostalim povezanim pravnim licima
  • Obaveze po emitovanim hartijama u periodu dužem od godinu dana
  • Dugoročni krediti u zemlji
  • Dugoročni krediti u inostranstvu
  • Ostale dugoročne obaveze

  • Obaveze koje se mogu konvertovati u kapital.

To su dugoročne obaveze koje se, prema ugovoru, mogu konvertovati u odgovarajući oblik kapitala, u skladu sa zakonom. Iskazuju se na računima grupe 41-Dugoročne obaveze, odnosno na računu 410. Značajna specifičnost kod pretvaranja obaveza u osnovni kapital je to što se narušava majoritetna pozicija upravljačkih prava. Dosadašnji poverilac je postao suvlasnik u društvu, dosadašnjim akcionarima se smanjio procenat upravljačkih prava.

  • Obaveze prema matičnim i zavisnim pravnim licima.

Iskazuju se obaveze po osnovu primljenih dugoročnih kredita i zajmova od pravnih lica koja ulaze u grupu za konsolidovanje u skladu sa MRS 27[1]. Njima se obuhvataju obaveze po osnovu primljenih dugoročnih kredita i zajmova od pravnih lica koja ulaze u grupu za konsolidovanje.

  • Obaveze prema ostalim povezanim pravnim licima.

Nastaju po osnovu primljenih dugoročnih kredita i zajmova od ostalih povezanih pravnih lica.

  • Obaveze po emitovanim hartijama u periodu dužem od godinu dana.

To su obaveze po izdatim hartijama od vrednosti sa rokom dospeća preko godinu dana od dana činidbe, odnosno od dana bilansa.

Kupovina dugoročnih HOV na tržištu kapitala: Saglasno njegovoj suštini, preko tržišta kapitala vrši se promet dugoročnih hartija od vrednosti, a u prvom redu deonica i obveznica koje moraju ispunjavati uslove propisane posebnim Zakonom[1]. Preduzeća, banke i slično koja žele da prodaju deonicu na tržištu, saglasno utvrđenoj proceduri moraju obezbediti svog ovlašćenog predstavnika (brokera). On o ovoj nameri obaveštava komisiju tržišta, nadležnu za davanje saglasnosti o deonicama koje će se kotirati, odnosno ponuditi preko tržišta.

  • Dugoročni krediti u zemlji.

Iskazuju se obaveze po osnovu primljenih dugoročnih kredita i zajmova od pravnih i fizičkih lica u zemlji, osim od zavisnih i povezanih pravnih lica. To su krediti kojima je rok dospeća duži od godinu dana. Dugoročni krediti predstavaljaju rizičan posao za banke i vrlo često zahtevaju neki oblik zaloge. Kod dugoročnih kredita pozajmljeni iznos je veći nego kod kratkoročnih kredita, stoga je rizik veći. Ako se prekrši obaveza iz ugovora o dugoročnom kreditu, na dan i pre dana bilansa ili posle dana bilansa, ali pre objavljivanja, tada takvu dugoročnu obavezu treba iskazati kao kratkoročnu.

Primer: Preduzeće prekorači dogovoreni stepen zaduženosti, po ugovoru o kreditu preostali iznos se smatra dospelim u celini.

Knjiženje obaveza na ovom računu vrši se na osnovu podataka o iznosu glavnice iz plana otplate, koji je obično sastavni deo ugovora o zajmu.

Dugoročni krediti se dele na:

Hipotekarne kredite, investicione, građevinske, potrošačke, kredite za trajna obrtna sredstva…

Hipotekarni kredit je po svom karakteru oblik dugoročnog kredita koji banka odobrava korisniku uz uslov zaloge njene nepokretne imovine. U bankarskoj praksi koristi se i zaloga pokretnih stvari viskoke vrednosti (brodovi, avioni), na osnovu čije vrednosti  banka može takođe odobriti kredit. Hipotekom se ne odvaja imovina od njegovog vlasnika, već se samo obezbeđuje novčano potraživanje banke. Banka na taj način obezbeđuje da vlasnik založene nepokretnosti ne može tu imovinu otuđiti bez njene saglasnosti kao poverioca. Banka svoje preče pravo po osnovu hipoteke ostvaruje hipotekarnom tužbom kod suda od koga dobija izvršni nalog da se može izvršiti prinudna javna prodaja založene nepokretnosti. Da bi osigurala mogućnost da naplati puni iznos iskorišćenog kredita i dospele kamate, banka, po pravilu, odobrava hipotekarni kredit u visini od 60% do 70% vrednosti založene nepokretnosti. Hipotekarnim poslovima često se bave i posebne specijalizovane hipotekarne finansijske ustanove, ili se oni obavljaju u bankama opšteg tipa, kakva je najčešće praksa.

Investicioni kredit je vrsta dugoročnog kredita. Služi za mala i srednja preduzeća, finansiranju investicija i to za: investicione projekte kao što je izgradnja ili kupovina poslovnog prostora, zatim za refinansiranje drugih kredita, nabavku trajnih obrtnih sredstava. Otplata se vrši na bazi anuitetnih programa (mesečno, kvartalni, polugodišnji ili godišnji rokovi). Grejs period je od 1 godine, koriste se varijabilne kamatne stope. Investicioni kredit se dobija na osnovu kreditne sposobnosti klijenta (boniteta) i to na osnovu: finansijskih bilansa i izveštaja novčanih tokova.

Krediti za trajna obrtna sredstva se odobravaju privrednim subjektima koji su registrovani na prostoru Republike Srbije, koji u prethodne dve godine nisu poslovali sa gubitkom. Krediti se odobravaju za izgradnju, dogradnju, rekonstrukciju, adaptaciju, sanaciju i kupovinu poslovnog prostora, proizvodnih i industrijskih objekata ili za kupovinu nove ili polovne opreme, kao i za nabavku trajnih obrtnih sredstava. Sredstva po ovom programu se ne mogu koristiti za organizovanje igara na sreću, lutrija i sličnih delatnosti, zatim za proizvodnju i promet bilo kog proizvoda ili aktivnosti, koje se prema domaćim propisima ili međunarodnim konvencijama i sporazumima, smatraju zabranjenim, proizvodnju i promet nafte i naftnih derivata.

Građevinski krediti su krediti kojima se finansiraju projekti poput gradnje stambenih i poslovnih objekata namenjenih isključivo daljoj prodaji na tržištu. Kredit se pušta u promet sukcesivno u tranšama prema građevinskim situacijama overenim od strane stručnog nadzornog organa, prema fakturama dobavljača u svrhu investiranja na račun korisnika kredita.

Potrošački krediti ili Konzumni krediti predstavljaju kredite koje banke odobravaju građanima po posebnim propisima, a isti služe za ličnu potrošnju građana. Kao davaoci potrošačkih kredita mogu se, pored banaka, pojaviti i preduzeća, kada se radi o kupovini robe koju oni proizvode i robe koju prodaju kao predmet svog poslovanja, iste kredite, mogu davati i turističke organizacije koje pružaju turističke usluge. Proizvodna preduzeća odobravaju potrošačke kredite iz sopstvenih sredstava ili iz sredstava kredita koje bi u tom slučaju dobili od banke. Ovakvi krediti se mogu odobravati samo radi kupovine robe domaće proizvodnje i stimulisanja razvoja domaće proizvodnje. U praksi se javljaju, putem kupovine robe od strane građana kod određenih trgovinskih preduzeća putem čekova.

Dugoročne obaveze se prema MRS 39[1] dele na:

Krediti pokriveni HOV (emisija državnih obveznica)

Krediti pokriveni zalogom (hipotekarni krediti)

Krediti na osnovu dugorocnog zakupa (finansijski lizing)

Krediti odobreni na osnovu boniteta preduzeća

Krediti pokriveni HOV su krediti koji se pribavljaju emitovanjem i prodajom obveznica kao kreditnih hartija od vrednosti. To su u stvari pozajmljena sredstva prikupljena emisijom obveznica[2]. Obveznica predstavlja kreditnu hartiju od vrednosti i preduzeće emitent prodajom obveznica prikulja pozajmljeni kapital. Razlika između obveznice koja se emituje i dugoročnog kredita je samo u tome što kad uzimate dugročni kredit imate samo jednog poverioca od koga pozajmljujete celokupnu sumu novca, a ako emitujete obveznicu imaćete veliki broj poverilaca, koji će vam svaki pojedinačno pozajmiti novac. Rok na koji se obveznica emituje može biti nekoliko meseci ili nekoliko godina.

Krediti pokriveni zalogom se još nazivaju hipotekarni krediti ili lombardni krediti. Dugoročni krediti odobreni na bazi realnog imovinskog pokrića-krediti pokriveni nepokretnostima. Hipoteka se uspostavlja na određenoj nepokretnosti (zemljište, zgrada, deo zgrade itd.). Ovi krediti se procenjuju po nominalnoj vrednosti i izmiruju se u punom iznosu. Troškovi dobijanja hipotekarnih kredita mogu biti razgarničeni na periode otplate kredita. Kada je reč o hipotekarnim kreditima staljanje hipoteke na nepokretnu imovinu, bilo da je reč o zemljištimu ili zgradama izaziva značajne troškove.

Krediti po osnovu dugoročnog zakupa. Dugoročni zakup predstavlja finansijski lizing. Finansijski lizing postoji onda kada se u zakup uzme zemljište, zgrade i skupa oprema. Predsavlja poseban oblik dugoročnog kreditiranja kod kojeg lizing kompanija daje u zakup neku pokretnu nepotrošnu stvar (opremu, automobile, kamione) preduzeću (primaocu usluge) koje se obavezuje da plaća mesečne/godišnje anuitete (rata+kamata).

Krediti odobreni po osnovu boniteta preduzeća su neosigurani krediti, koji se odobravaju kaže se još, na ime. Odobravate kredit verujući da će lice kojem ste odobrili kredit, bilo pravno bilo fizičko, taj kredit vratiti. Vi kreditni rizik pokušavate da smanjite tako što procenjujete bonitet vašeg dužnika. Znači bankama je važno da uoče svaku promenu koja bi mogla da ugrozi sposobnost klijenta da vrati kredit, da bi znala koje mere mora preduzeti da bi smanjila rizik od nenaplate kredita. Može pokušati da traži dodatno jemstvo, da skrati rok otplate, sve u zavisnosti od toga kako glasi osnovni ugovor o kreditu.

  • Dugoročni krediti u inostranstvu.

Iskazuju se obaveze po osnovu primljenih dugoročnih kredita i zajmova od pravnih i fizičkih lica u inostranstvu, osim od zavisnih i povezanih pravnih lica sa rokom otplate dužim od jedne godine, i sve u skladu sa Zakonom o deviznom poslovanju.

  • Ostale dugoročne obaveze.

To su ostale dugoročne obaveze koje nisu iskazane na ostalim računima u okviru grupe 41. Na ovom računu najčešće se iskazuju obaveze po osnovu opreme uzete na finansijski i operativni lizing[1]. Predmet lizinga koji je klasifikovan kao finansijski evidentira se kao oprema u poslovnim knjigama koristnika lizinga, što praktično znači da se finansijski liznig knjiži kao nabavka vlastite dugotrajne materijalne imovine, po principu nabavke vrednosti. Prema tome, u skladu sa zahtevima MRS 17[2], prilikom inicijalnog priznavanja finansijskog lizinga, korisnik predmeta lizinga u svojim poslovnim knjigama priznaje sredstvo u visini nabavne vrednosti i dugoročnu obavezu u iznosu glavnice, odnosno u iznosu koji ne sadrži unapred obračunatu lizing naknadu.

[1] MRS 27-Međunarodni računovodstveni standard 27. Ovaj standard se primenjuje pri sastavljanju i prezentaciji konsolidovanih  finansijskih izveštaja za grupu entiteta pod kontrolom matičnog entiteta. Takođe se primenjuje na računovodstveno obuhvatanje investicija u zavisne, zajednički kontrolisane i pridružene entitete, kada entitet izabere, ili u skladu sa lokalnim propisima obavezan da prezentuje pojedinačne finansijske izveštaje.

[2] Zakon o hartijama od vrednosti Sl. list SFRJ br. 64/89, 19/90. Kao i njegove kasnije izmene i dopune

[3] MRS 36-Međunarodni računovodstveni standard 36, Umanjenje vrednosti imovine

Cilj ovog Standarda je propisivanje postupaka koje entitet primenjuje radi obezbeđenja da se imovina ne knjiži po vrednosti, koja je veća od nadoknadivog iznosa.

[4] Emisija obveznica je prikupljanje dugoročnih novčanih sredstava izdavanjem obveznica. Obveznice može izdati država, preduzeće, banke i druge finansijske organizacije. Prva prodaja obveznica može se vršiti direktno finansijskoj instituciji ili publici preko finansijske institucije kao posrednika. Postoje tri načina emisije obveznica: upisivanje obveznica ili supskpipcija, stalna prodaja obveznica i slobodna prodaja obveznica.

[5] Finansijski i operativni lizing se razlikuju, kod finansijskog lizinga svrha je u finansiranju kupovine predmeta a kod operativnog lizinga je u finansiranju korišćenja predmeta. Finansijski lizing se knjiži u poslovim knjigama kao imovina a operativni kao trošak poslovanja. Važno je napomenuti da operativni lizing ne reguliše prava fizičkih lica korisnika lizniga za razliku od finansijskog lizinga koji to radi.

[6] MRS 17-Međunarodni računovodstveni standard 17. Cilj ovog Standarda je da propiše odgovarajuće računovodsvene politike i obelodanjivanja kod davaoca lizinga i korisnika lizinga koja će se primenjivati u vezi sa lizingom.