[av_heading heading=’Eutanazija u Prednacrtu Građanskog zakonika Republike Srbije’ tag=’h3′ style=” size=” subheading_active=” subheading_size=’15’ padding=’10’ color=” custom_font=”][/av_heading]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Autor: Lazar Todosijević
Priredila: Nina Nikolić
[/av_textblock]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Eutanazija je naziv za praksu izazivanja nečije smrti na po tu osobu što ugodniji ili bezbolniji način, odnosno da bi joj se prekinuli nepodnošljivi bolovi ili patnje. Eutanazija može biti aktivna ili pasivna, već prema tome na koji način se sprovodi. U većini evropskih zakonodavstava eutanazija je zabranjena i smatra se krivičnim delom, jedine zemlje u kojima je ona dozvoljena su Belgija, Holandija i Luksemburg. U pozitivnom srpskom pravu eutanazija se smatra krivičnim delom i to privilegovanim oblikom ubistva, dok se Prednacrtom Građanskog zakonika predviđa dekriminalizacija eutanazije.
Pitanje eutanazije je jedna od najkontroverznijih pravnih tema današnjice. U većini svetskih zakonodavstava eutanazija je krivično delo, a u Evropi je samo nekoliko zemalja koje su legalizovale neki oblik eutanazije. Iako je u nekim od tih zemalja ovo pravo regulisano izuzetno liberalno, statistika nam pokazuje da se ovo pravo i dalje koristi samo izuzetno i uz poštovanje propisanih uslova i procedura.[1]
U našoj stručnoj javnosti su prisutna shvatanja i za i protiv legalizacije eutanazije u Srbiji. Tako se protivnici eutanazije pozivaju na obavezu lekara da se bori za spasavanje života pacijenta, a ne njegov prekid, i postojanje mogućnosti da se pronađe lek protiv svake bolesti, dok se pristalice eutanazije pozivaju na slobodnu volju pacijenta i potrebu prekida nepotrebnih patnji pacijenta koji se nalazi na samrti.
U daljem tekstu ćemo definisati pojam eutanazije i izvršiti njenu klasifikaciju, a zatim ćemo utvrditi kako je ona regulisana u uporednom pravu i pozitivnom srpskom zakonodavstvu, i na posletku kako je Prednacrt Građanskog zakonika predvideo regulisanje ovog pitanja.
„Eutanazija“ je složena reč koja je nastala od dve grčke reči – „eu“ i „thanatos“ i u bukvalnom prevodu znači „dobra smrt“. Ovu reč je prvi put upotrebio rimski pisac i državnik Gaj Svetonije Trankvil u Biografiji rimskog cara Oktavijana Avgusta. Naime, on je napisao da Oktavijan Avgust „umro brzo i bez patnje u rukama svoje žene Livije, doživljujući „eutanaziju“ koju je uvek želeo.[2] Reč „eutanazija“ se danas koristi za označavanje postupka planiranog prekida života osobe obolele od neizlečive bolesti koja neminovno vodi smrtnom ishodu.
Institut eutanazije treba strogo razlikovati od pomoći pri samoubistvu, iako je tu razliku nekada veoma teško uočiti. Tako, pomoć pri samoubistvu bi predstavljalo spravljanje smrtonosnog koktela hemikalija od strane lekara, a koje bi sam pacijent uneo u organizam, dok bi pasivnu eutanaziju predstavljalo prestanak davanja terapije pacijentu što dovodi do njegove smrti. U većini pozitivnih zakonadvstava su pomoć pri samoubistvu i eutanazija odvojeno regulisani, pa ih tako srpski Krivični zakonik reguliše kao posebna krivična dela.[3]
Vrste eutanazije
Eutanazija se može klasifikovati na više načina, u zavisnosti od kriterijuma od koga se polazi. Mi ćemo ovde razmatrati klasifikaciju s obzirom na postojanje pristanka osobe čiji se život prekida i s obzirom metod.
- S obzirom na postojanje pristanka
S obzirom na to da li postoji pristanak osobe čiji se život prekida, možemo razlikovati nekoliko vrsta eutanazije.
- Voljna eutanazija
Voljna eutanazija se sprovodi uz postojanje izričitog pristanka lica kome se oduzima život. U većini zemalja je dozvoljen samo ovaj tip eutanazije. U srpskom pozitivnom pravu voljna eutanazija predstavlja privilegovani oblik ubistva, ali samo ako je izvršena na ozbiljan i izričit zahtev lica koje se lišava života.[4]
- Nevoljna eutanazija
Ovde se radi o situaciji kada se obolelo lice nalazi u takvom psihofizičkom stanju da ne može da ispolji svoju volju, odnosno nije u stanju da donese odluku o eutanaziji. Dakle, nevoljna eutanazija se sprovodi bez postojanja izričite saglasnosti lica čiji se život oduzima. Ovde spada i eutanazija dece koja boluju od neizlečive bolesti.
- Protivvoljna eutanazija
Eutanazija koja se vrši suprotno saglasnosti lica koje se lišava života je protivvoljna eutanazija. Ovde se najčešće radi o ubistvu ili sprovođenju krivične sankcije od strane državnog aparata u sistemima koji poznaju institut smrtne kazne.
- S obzirom na metod
Polazeći od metoda na koji se eutanazija vrši, možemo je podeliti na aktivnu i pasivnu. Aktivna eutanazija predstavlja korišćenje raznih mehaničkih metoda ili hemijskih supstanci za izazivanje smrtnog ishoda, dok se pod pasivnom eutanazijom podrazumeve nepružanje medicinske pomoći koja bi pacijentu produžila život.
- S obzirom na učešće lekara
Neki autori vrše podelu na direktnu i indirektnu, s obzirom na ulogu lekara prilikom izvršenja eutanazije. Naime, kod direktne lekar priprema smrtonosnu injekciju i predaje je pacijentu, a sam pacijent ubrizgava smrtonosni koktel hemikalija u svoj organizam, dok kod indirektne lekar preduzima radnju, aktivnu ili pasivnu, koja vodi okončanju života pacijenta obolelog od terminalne bolesti. Ovde vidimo da se direktna eutanazija izjednačava sa pomoći pri samoubistvu, s toga smo mišljenja da direktnu eutanaziju ne treba smatrati vrstom eutanazije, već je treba posmatrati kao poseban institut.
Uporedno pravo
U evropskim pravnim sistemima se može naći širok spektar zakonskih rešenja koja se tiču eutanazije. Čini se da se ipak zakonodavstvo Belgije najviše izdvaja od drugih, jer je zakonodavac doneo odluku o proširenju zakona o eutanaziji kojim su obuhvaćena i smrtno obolela deca koja trpe neizdržive bolove, dok je u Holandiji eutanazija dozvoljena licima starijim od dvanaest godina. Iako je u ovim državama eutanazija legalna, ona predstavlja krivično delo ubistva, ali ako je doktor poštovao predviđenu proceduru, neće se krivično goniti.[5] Pored Belgije i Holandije jedino je još Luksemburg legalizovao aktivnu eutanaziju.
U Francuskoj je dozvoljena, u određenim slučajevima, neka vrsta eutanazije, tako što se prekida terapija pacijentu, ali lekari ne smeju da sprovode aktivnu eutanaziju. U Švajcarskoj na snazi samo direktna eutanazija, dok u Norveškoj, lekar ima pravo da odluči da prekine terapiju pacijentu ako to zatraži pacijent na samrti ili članovi njegove porodice u slučaju da bolesnik ne može da komunicira s okolinom.
U Nemačkoj se toleriše pasivna eutanazija. Nemci koriste reč “sterbehilfe” (pomoć da se umre), što uključuje mogućnost da lekar prekine terapiju, ali samo ako pacijent to želi i jasno stavi do znanja.[6]
Ostala evropska prava eutanaziju uglavnom vide kao privilegovani oblik ubistva.
Srpsko pozitivno pravo
U Krivičnom zakoniku Republike Srbije[7] u Glavi 13. koja se bavi krivičnim delima protiv života i tela u članu 117. predviđeno je krivično delo „lišenje života iz samilosti“. Ovim propisom se eutanazija kriminalizuje, ali se smatra privilegovanim oblikom ubistva, jer je zakonodavac predvideo kaznu zatvora od 6 meseci do 5 godina. Zakonodavac je prepoznao značaj ovog instituta i zato je ovo krivično delo i naveo kao „lišenje života“, a ne „ubistvo“, da bi naglasio osetljivost ovog pitanja. Zakonom su, takođe, propisani strogi uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi se ubistvo kvalifikovalo kao ovo krivično delo. Naime, lice koje se lišava života mora biti u teškom zdravstvenom stanju i mora ozbiljno i izričito istaći zahtev da ga drugo lice liši života.
Zakon o pravima pacijenata na neki način je i legalizovao pasivnu eutanaziju. Naime, zakon predviđa pravo pacijenta da odbije predloženu medicinsku meru, čak i u slučaju kada se njom spasava ili održava njegov život, ali samo pod uslovom da je pacijent sposoban za rasuđivanje.[8] Kodeks profesionalne etike lekarske komore Srbije zabranjuje eutanaziju, ali na pomalo nejasan i dvosmislen način. U članu 62. sa naslovom „Zabrana eutanazije“ se navodi da lekar odbacuje i osuđuje eutanaziju i da je samtra lažnim humanizmom, ali se već u drugom stavu istog člana, nakon isticanja da je namerno skraćenje života u suprotnosti sa medicinskom etikom, govori o obavezi lekara da uvaži želju dobro informisanog i potpuno svesnog bolesnika koji boluje od neizlečive bolesti da se ne primeni neka medicinska mera koja bi spasila ili produžila njegov život.[9] Ovde do izražaja dolazi kontradiktornost ove odredbe, jer se u istom članu Kodeksa eutanazija odbacuje i osuđuje, ali se istovremeno i dozvoljava pasivna eutanazija. Već u sledećem članu Kodeksa se navodi da je lekar dužan da preduzme sve mere da olakša u trpljenju umirućem pacijentu[10], pa se postavlja pitanje da li bi se time moglo smatrati i davanje velike doze, možda čak i smrtonosne, lekova protiv bolova, kao što je morfijum.
Prednacrt Građanskog zakonika Republike Srbije
Građanski zakonik Republike Srbije[11] (u daljem tekstu: Prednacrt) se nalazi u fazi prednacrta i u toku je serija javnih rasprava nakon koje će se izraditi konačan tekst predloga zakona, koji će se uputiti u proceduru za usvajanje zakona. S obzirom na to da se još uvek radi o prednacrtu, zakonopisac je u nekim članovima predvideo alternativna rešenja kako bi konačan tekst člana mogao biti definisan, a na javnim raspravama treba doći do odgovarajućeg i prihvatljivog rešenja.
Institutom eutanazije Prednacrt se bavi u okviru korpusa prava ličnosti i to pod nazivom „Pravo na dostojanstvenu smrt (eutanaziju)“.[12] Neki autori navode da je već sam naziv ovog člana pogrešan, jer „ako je neko mrtav, više nema nikakva prava. Prema tome taj član treba da glasi: Pravo na dostojanstvo u umiranju (eutanaziju).“[13]
Prednacrt u ovom članu eutanaziju definiše kao pravo fizičkog lica na saglasni, dobrovoljni i dostojanstven prekid života. Dakle, odavde možemo zaključiti da je zakonopisac predvideo legalizaciju samo voljne eutanazije, što smatramo opravdanim. Takođe, Prednacrt izričito naglašava da se pravo na eutanaziju može ostvariti samo izuzetno i to ako su ispunjeni propisani humani, psiho-socijalni i medicinski uslovi. Zakonopisac u sledećem stavu ne navodi koji su uslovi za ostvarivanje prava na eutanaziju, već predviđa donošenje posebnog zakona kojim će se ova materija bliže definisati. Ovo smatramo izuzetno opravdanim, jer se ovako osetljivom pitanju mora temeljno pristupiti.
U sledećem stavu se navodi da zloupotreba ovog prava zarad sticanja materijalne ili druge koristi predstavlja osnov za krivičnu odgovornost. Ovo je, takođe, veoma značajno da bi se sprečilo maliciozno ponašanje lica bliskih umirućem.
Izuzetan značaj ovog instituta se ogleda i u tome što zakonopisac kao alternativu ovom rešenju predviđa brisanje člana, odnosno, jednostano ne prihvatanje instituta eutanazije u srpskom pravu. Ovo je posledica toga što je pisac zakona želeo da se Građanskim zakonom eutanazija samo usvoji ili ne usvoji, a ne da se samim zakonom detaljnije uredi. Ipak, u posebnoj napomeni je istaknuto da će se zbog kompleksnosti ostvarivanja prava na eutanaziju eventualnoj izradi dodatnog alternativnog člana pristupiti nakon javnih rasprava i izraženog mišljenja i stavova stručne javnosti, kao i da će se u slučaju usvajanja prava na eutanaziju izmeniti Krivični zakonik.
U okviru obrazloženja Prednacrta zakonopisac se posebno bavi institutom eutanazije i navodi da je propisivanje prava na eutanaziju u skladu sa ustavnim pravom na dostojanstvo ličnosti. [14] Pisac zakona još jednom navodi da se radi o alternativnom rešenju, odnosno, da postoji mogućnost da se u konačnom tekstu predloga zakona, nakon javnih rasprava, uopšte i ne nalazi pravo na eutanaziju što se pravda kao posledica postojanja različitih mišljenja o ovom institutu i toga što je ovo pravo priznato samo u četiri evropske države.[15] Tu se dalje navodi da korišćenje prava na eutanaziju treba da bude izuzetno i da bude moguće samo ako su humani, psiho-socijalni i medicinski uslovi kumulativno ispunjeni. Koji su to uslovi i precizan postupak za ostvarivanje ovog prava bi se razradili posebnim zakonom. Naglašava se da se prilikom izrade tog posebnog zakona treba uraditi podrobna komparativna analiza zakonskih rešenja i dosadašnje prakse u pravnim sistemima u kojima je pravo na eutanaziju zakonom priznato. Tim posebnim zakonom, navodi zakonopisac, se treba obezbediti autonomija volje u ostvarivanju prava na život, a posebno će se sankcionisati zloupotreba ovog prava.[16]
Institut eutanazije, odnosno prava na dostojanstvenu smrt je jedna od četiri najkontroverznijih novina koje predviđa Prednacrt građanskog zakonika, pored surogat materinstva, regulisanja istopolnih zajednica i zabrane fizičkog kažnjavanja dece od stane roditelja. Ipak, bez želje da smanjimo značaj drugih navedenih pitanja, smatramo da je eutanazija najosetljivija tema, jer jedina direktno odlučuje o životu ili smrti nekog lica. Ovaj značaj vidimo da je prepoznao i sam zakonopisac, pa se zato i bavi ovom temom samo površinski, a eventualnom posebnom zakonu ostavlja da detaljno uredi uslove i način ostvarivanja ovog prava.
U određenom smislu član Prednacrta koji se bavi pravom na eutanaziju možemo shvatiti svojevrsnim referendumom, odnosno ispitivanjem spremnosti stručne i opšte javnosti na uvođenje jednog ovakvog kontroverznog prava u zakonski sistem Srbije.
Smatramo da je pravo na eutanaziju od izuzetnog značaja, jer se njime omogućava terminalno obolelim pacijentima da svoje patnje smanje i da zadrže svoje ljudsko dostojanstvo i u poslednjim trenucima života. Nepriznavanje ovog prava predstavlja nepotrebnu i nezasluženu kaznu pacijentima koji su na samrti.
Naravno, kao što je to i sam zakonopisac predvideo u obrazloženju, smatramo da se uslovi za korišćenje ovog prava moraju propisati strogo i usko, da bi što manje prostora ostalo za zloupotrebe ili eventualne greške. Prilikom određivanja ovih uslova i procedura zakonodavac će se susresti sa mnogim teškim pitanjima koja su i u zemljama gde je eutanazija dozvoljena izazivala mnogo kontroverzi. Tu pre svega mislimo na starosnu granicu pacijenta koji može zahtevati eutanaziju. Videli smo da Belgijsko pravo ne poznaje starosnu granicu za korišćenje prava na eutanaziju. Iako je možda ovo previše liberalno, smatramo da se granica ne sme postaviti ni previsoko, odnosno, ne bi trebalo kao granicu postaviti punoletstvo.
Još jedan od uslova za koji smatramo da bi bio od izuzetnog značaja je zahtev da lice koje želi da se koristi pravom na eutanaziju bude državljanin Srbije. Ovo smatramo bitnim da ne bi došlo do obesmišljavanja samog instituta eutanazije i zloupotrebe ovog prava.
Iako ovo nije poslednji korak na putu ka legalizaciji prava na eutanaziju i omogućavanja terminalno obolelim pacijentima „dostojanstva u umiranju“, nadamo se da će se i u konačnom tekstu Građanskog zakonika naći član 92. kojim se legalizuje pravo na eutanaziju, jer se radi o jednom izuzetno značajnom pravu čoveka – pravu na dostojanstvo ličnosti.
Literatura:
- Simon Koldvel , 28.05.2014. Assisted suicide in Belgium as euthanasia, Daily mail
- Filip Letelier, 2003., Eutanazija: etički i humani aspekt, u poglavlju Istorija i definicija reči; Savet Evrope;
- Krivični zakonik Republike Srbije
- R Cohen-Almagor (2009). “Belgian euthanasia law: a critical analysis”. J. Med. Ethics 35 (7): 436–39; Carmen Tomás Y Valiente, La regulación de la eutanasia en Holanda, Anuario de Derecho Penal y Ciencias Penales – Núm. L, Enero 1997, Strafgesetzbuch (StGB) § 216 Tötung auf Verlangen
- Zakona o pravima pacijenata
- Kodeks profesionalne etike lekarske komore Srbije
- http://www.propisi.com/assets/files/gradjanski_zakonik_RS-prednacrt.pdf
- Dnevne novine „Blic“
[1] U Belgiji se godišnje ,na nešto preko 11 miliona stanovnika, zabeleži oko 1600 slučajeva eutanazije, od čega se u samo oko 15 % slučajeva radi o pacijentima mlađim od 60 godina; Assisted suicide in Belgium as euthanasia
Simon Koldvel, Daily mail, 28.05.2014.
[2] Filip Letelier, Eutanazija: etički i humani aspekt, u poglavlju Istorija i definicija reči; Savet Evrope; 2003.
[3] Videti čl. 117. i 119. Krivičnog zakonika; (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014)
[4] Član 117. Krivičnog zakonika
[5] R Cohen-Almagor (2009). “Belgian euthanasia law: a critical analysis”. J. Med. Ethics 35 (7): 436–39; Carmen Tomás Y Valiente, La regulación de la eutanasia en Holanda, Anuario de Derecho Penal y Ciencias Penales – Núm. L, Enero 1997
[6] Strafgesetzbuch (StGB) § 216 Tötung auf Verlangen
[7] Krivični zakonik; (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014)
[8] Član 17. Zakona o pravima pacijenata (“Sl. glasnik RS”, br. 45/2013)
[9] Član 62. Kodeks profesionalne etike lekarske komore Srbije; (“Sl. glasnik RS”, br. 121/2007)
[10] Član 63. Kodeksa profesionalne etike lekarske komore Srbije
[11] http://www.propisi.com/assets/files/gradjanski_zakonik_RS-prednacrt.pdf
[12] Član 92. Prednacrta
[13] Dr Vesna Klajn Tatić; „ZA I PROTIV Eutanazija – pravo na dostojanstvo ili legalizacija ubistva?“; dnevne novine „Blic“, 03.01.2016.; autor teksta: Ana Vušović Marković
[14] Str. 689. Prednacrta
[15] Zakonopisac navodi Holandiju, Belgiju, Luksemburg i Švajcarsku, ali s obzirom da je Švajcarska legalizovala samo direktnu eutanaziju, mišljenja smo da se ovde ipak radi o pomoći pri samoubistvu; Vidi gore: Pojam
[16] Str. 690. Prednacrta
[/av_textblock]
[av_social_share title=’Share this entry’ style=” buttons=” share_facebook=” share_twitter=” share_pinterest=” share_gplus=” share_reddit=” share_linkedin=” share_tumblr=” share_vk=” share_mail=”][/av_social_share]