Ideološka pozadina razvoja parlamentarizma u Srbiji 19.veka

Priredila: Vladana Kostić

Autor: Ivan Ćorović

Generacija:2015/2016

Sadržaj

  1. Uvod. 3
  2. Predstavljanje parlamentarizma i ideološke pozadine. 3
  3. Predstavljanje stranaka i njihova povezanost 3
  4. Sapostojanje stranaka i parlamentarizma u nestranačkoj i neparlamentarnoj sredini 3
  5. Zaključak. 3
  6. Literatura: 3

1. Uvod

 Ideološka pozadina razvoja parlamentarizma u Srbiji 19. veka, može se razumeti kao specifičan momenat u kome se razvoj parlamentarizma tu zaustavio ili je postao konačan, što se iz ove tačke gledišta, skoro vek i po kasnije, ne može sa sigurnošću utvrditi. Srbija devetnaestog veka je zemlja u kojoj se budi borba protiv okupatora , feudalizma, i borba za sopstvenu državu, što je i tada bila parola, koja je stanovništvu, koje je trebalo da izdgine u velikom broju, moralo da služi kao podstrek, kako bi učestvovali u nečemu, o čemu ništa ne znaju, za cilj koji zapravo nije ni postojao. U ovom radu ćemo probati da prodremo u srž politike za koju su uzročno-posledično vezani i parlamentarizam i stranke Srbije 19. i početka 20. veka.

2. Predstavljanje parlamentarizma i ideološke pozadine

Parlamentarizam je “čitav niz konvencija koje su doprinele da se ustanove izmetnu tako da služe sasvim drugim ciljevima… Mi živimo pod jednim sistemom prećutnog sporazuma“[1] , i kao takav je u određenoj meri primenjen i u Srbiji. Parlamentarizam počiva na nekoliko osnovnih pricipa, dok su određeni dodavani kroz njegovu evoluciju. Naime, u literaturi se može naći stav da je parlamentarizam vrsta državnog sistema u kome vlada “meka“ podela vlasti. Smatram da je neophodno pridati više pažnje tzv. podeli na “meku“ i “čvrstu“ podelu vlasti, kako bi se naše pitanje preciznije uobličilo. Stim u vezi, u literaturi se pojavljuje stav koji se navodi kao objašnjenje ove podele, koja bi trebalo da predstavlja ovu vrstu podele vlasti prema tome koliko određeni državni organi mogu uticati na rad, odnosno na saradnju drugih organa. Tu se javlja problem , jer bez obzira na to da li je podela vlasti uređena prema “mekom“ ili “čvrstom“ principu podele vlasti, saradnja među državnim organima mora postojati, jer bez saradnje državnih organa, država bi doživela sveobuhvatnu blokadu. Stoga dolazimo do zaključka koji je još Hans Kelzen formulisao – “ Sistem podele vlast, ne ide toliko u prilog same podele vlasti, već u prilog dekoncentraciji[2]  vlasti. Samim tim se podela na “meku“ i “čvrstu“ podelu vlasti, čini suvišnom, ali ona nije takva samo u onom smislu u kojem se ona razume kao stepen koncetracije pojedinih vlasti (izvršne, zakonodavne, sudske) u nadležnosti pojedinih (najviših) organa vlasti.

Problem parlamentarnog sistema i uopšte sistema vlasti u pravu, je neophodnost insistiranja na formalnom elementu, umesto na faktičkom. Ovim se aludira na postojanje prakse koja više značaja pridaje tome, da li postoje sredstva uticaja jedne vlasti na drugu ili čak i na njihovo postojanje, a ne na faktičko stanje, koje i ne poznaje ovakvu problematiku. Ova problematika uticaja jedne vlasti na drugu, javlja se u trenutku deformacije parlamentarnog sistema, koji se izmešta iz Velike Britanije u druge zemlje evropskog kontinenta kao recepcija prava. Problem uticaja jedne vlasti na drugu, problem je višestranačkih sistema. Velika Britanija je tada poznavala samo dvostranački sistem, što je dovodilo do izuzetno stabilnih vlada, a uzročno-posledično i stabilnih veza parlamenta i vlade, što dalje implicira praktičnu nemogućnost izglasavanja nepoverenja jednom ili drugom organu. Da se uloga monarha , u parlamentarnom kontekstu, ne bi zanemarila, mora se pomenuti da je ona bila relativizirana još od 17-tog veka i Čarlsa prvog, tako da se tu javlja još jedan bitan element, koji odudara od neophodne postavke parlamentarnog sistema, a to je postojanje jake ličnosti monarha u zemljama koje vrše recepciju. Da se ovo ne bi ograničilo na odbacivanje teorije, a sa druge strane isticanje prakse, mora se istaći da su oba elementa podjednako bitna, ali samo onda kada se teorijski korelat odnosi na faktičko stanje u pogledu mogućih problema, a ne da, kako se to, larpurlartistički radi od strane teorije, opravdava svoje stavove sa pojedinim scenarijima, koji su vrlo malo verovatni, ako ne i nemogući.

 Ideološka pozadina svakako dolazi sa Zapada. Ona je najviše uticaja doživela od strane francuske revolucije i pojedinih mislilaca, kao što su Šarl Monteskje, Džon Lok, Žan Žak Ruso itd. Upravo ova ideološka pozadina je ono što stvara problem. Određen broj srpskih pravnika i naučnika se školovao na zapadu i tako bio primoran da bude pod, kako neposrednim, tako i posrednim uticajem istih ideja. Problem je u tome što su se naši mislioci postavljali polarno suprotno predstavljenim idejama. Jedni su prihvatili liberalno nastojanje i principe francuske revolucije, dok su drugi ostali verni parlamentarnoj monarhiji i podelama koje je ona podrazumevala. Iz ove postavke se vidi nastojanje novonastale srpske “obrazovane“ elite, da razviju dualizam ideja, ideologija, i politika, koje su se uz blaže varijacije javljale i u drugim strankama. Ideologija je čvrsto vezivno tkivo, koje je naizgled potrebno politici kako bi opravdala svoje ciljeve. Problem ideologije leži u delimičnosti njene istinitosti, jer ona manipuliše pojedinim idejama i postavlja ih u piramidalnu strukturu, koja je zapravo obrnuta, tako da se prvo prihvata njeno najviše načelo, a potom nadograđuje sporednim načelima. Ideologija je takođe odsustvo racionalnosti, i koliko god se trudila da se okarakteriše kao racionalno ispoljavanje svesti, ona to ne može biti. Ne može biti zbog nemogućnosti sapostojanja racionalnosti i iracionalnosti (tj. ideologije) u jednom trenutku vremena, zbog toga što su ova dva pojma suštinski isključiva.

3. Predstavljanje stranaka i njihova povezanost

Stranke će biti predstavljene u hronološkom maniru. Liberalna stranka, kao jedna od stanaka koja je bila prva obrazovana, ne prva zbog trenutka nastajanja, nego prva po trenutku zalaganja za parlamentarni sistem. Njen vrh su činili ljudi kao što su Jevrem Grujić, Milovan Janković, Stevča Mihajlović (od Svetoandrejske skupštine 1858. god),  Jovan Ristić i Radivoje Milojković od 1868. god.  Svi su došli sa znanjem prikupljenim po univerzitetima iz Austrije i Nemačke,  a posebno su bili nadahnuti nedavno završenom Francuskom revolucijom. Program liberala se zasnivao na “projektu države koji je bio rezultat recepcije liberalnih političkih načela i ustanova i koncepta koji je predstaljao  pokušaj njihovih zaobilaženja, pa i negiranja. Prvi je nastao krug socijalno marginalne, ali ipak vladajuće intelektualno-političke elite, formirane pod duhovnim i političkim uticajem zapada, na čijem je čelu prvo bila Liberalna, a potom Napredna stranka“[3] . Narodna  radikalna stranka, na čelu sa Nikolom Pašićem, Svetozarom Markovićem, a kasnije sa još nekim velikim imenima srpske politike kao što su Stojan Protić i Milovan Milovanović, obrazovana je jula 1882. god na skupštini u Kragujevcu, gde je Nikola Pašić izabran za predsednika partije. Njihova politika se ogledala u oštroj kritici kralja i uspostavljanja parlamentarnog režima sa demokratskim načelima. Presudan trenutak za podršku radikala bila je Timočka buna, u kojoj su oni preko svog sredstva informisanja, štampe “Samouprava“, ohrabrili srpske seljake da ne predaju svoje naoružanje vlastima kralja Milana Obrenovića. Posle nekoliko godina izgnanstva u Bugarskoj (jer su u Srbiji bili osuđeni na smrt svi oni koji su preživeli bunu, među njima i Nikola Pašić) oni su bili amnestirani, kako bi se vratili u Srbiju 1887. god., da rade na novom ustavu. Naprednom strankom se ovaj seminarski rad neće podrebnije baviti zbog diskontinuiteta same stranke, “formalno je prestala da postoji (1897. god)“[4] , dok je i njihova politika bila određena mešavina dve suprotstavljene politika većinskih stranaka, što je dovelo do neprimenjivosti većine od njih. Povezanost stranaka, na nominalnom nivou nije preterana, ali njihovih aktera je svakako izrazita. Pre svega, vrh svih političkih stranaka se školovao na zapadu po Austriji, Nemačkoj, Francuskoj itd. Njihova povezanost se donekle ogleda i u njihovim politikama, jer su i jedni i drugi bili složni u delimičnom ograničavanju vlasti monarha i u istaknutosti narodne skupštine kao vrhovnog narodnog predstavništva. Početak je bio mukotrpan i narod se nije preterano interesovao za vrh državne vlasti, jer je i dalje ostalo kvazi-feudalno, i kvazi-građansko društvo, o čemu najbolje svedoče poteškoće sprovođenja Srpskog građanskog zakonika, posle koga je počeo raspad porodičnih zadruga, koje nisu mogle da se održe u novom ekonomskom okruženju (začetku liberalnog-kapitalizma), koji dovodi i do ekonomske krize.

4. Sapostojanje stranaka i parlamentarizma u nestranačkoj i neparlamentarnoj sredini

Parlamentarna i stranačka atmosfera Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka odiše nepostojanošću, što u sopstvenoj ideologiji, što u sistemu za koji su se zalagali. Naime, ovo se najbolje može objasniti počevši od naroda. Narod je bio duboko nezainteresovan za većinu ideja koje su stranački programi proklamovali. Da ovo ne bude samo sušto nagađanje, statistika podržava ovu činjenicu. “Stepen apstinencije birača bio je najveći u Beogradu – na izborima 1903. glasalo je svega 33.6% upisanih birača; 1905-34.1%; 1906-50.9%; 1908-50.3% i 1912-54.4% upisanih birača“[5] . Primedba koja se može uputiti ovakvom sagledavanju situacije, jeste, da je statistika vezana samo za Beograd. Naime, statistika za državu, Kraljevinu Srbiju,  u neznatnoj meri je veća, iako se pominju podaci da je 1908. god.  izašlo i do 70,1%, mora se uzeti u obzir neažurnost biračkih spiskova, razlika u metodoligiji pristupa prikupljanja podataka, kao i pojedinih političkih pritisaka. “Ova primedba važi za sve izborne statistike koje se u ovom radu navode“[6] . Naravno, može se prigovoriti i to da je narod bio nedovoljno obrazovan i pravno prosvećen, na šta se može dodati da ni jedan vek (2014. god.) kasnije, iz koga se vidi da je izlaznost na parlamentarnim izborima bila samo 53.2%[7] , situacija se nije mnogo promenila. Takođe se mora imati u vidu koja struktura naroda zapravo glasa, ali to nije tema ovog seminarskog rada. Ako se uzmu u obzir iznete činjevice vezane za narod koji je naseljavao i glasao na pomenutim izborima, pitanje je kakve onda stranke mogu da budu, ali ovaj rad se neće baviti nipodaštavanjem stranaka, već argumentovanim isticanjem nesklada između proklamovanih načela i ostvarenih modela. Dalje ćemo se pozabaviti strankama, najpre sa liberalnom, a potom i sa ostalim strankama. Ono što je potreslo ne samo liberalnu, nego i ostale stranke, jeste kriza postojanosti i integriteta strukture stanaka za vreme političkih nemira Majskog prevrata, gde je došlo do širokog restruktuiranja, što članova stranaka, što njihovih političkih programa. Naime, liberlana stranka se podelila na Narodnu (Nacionalnu) stranku na čelu sa Stojanom Ribarcem i na manje grupu onih koji su ostali u dotadašnjoj liberalnoj stranci na čelu sa Vojislavom Veljkovićem. Shvativši da bez održavanja homogenosti pojavnosti nemaju mogućnost da učestvuju na izborima, “inicijativa je prihvaćena i doneta je odluka o jedinstvenim izbornim listama, ali  je sporazum samo delimično ostvaren“  koji je zapravo inicirao Vojislav Veljković za izbore zakazane za datum 10.7.1995. god.  Suština nihovog nestranačkog ponašanja se ogleda u zanemarivanju stukture i članova stranke i izlaska na izbore sa takvim rešenjem. Pitanje je šta bi se desilo da sporazum nije postignut a parlamentarni izbori su završeni, na kojima su oni dobili poslanička mesta. Sve se čini da je nastojanje liberala u ovom pogledu bilo po principu “kako ćemo, lako ćemo“. Da situacija bude još gora, stukture koje su se ujedinile da bi reformisale liberalnu stranku, “kako su ih mnogi i dalje zvali liberalima, a oni sami sebe nazivali čas narodnjacima, čas nacionalcima, ističući, pritom kontinuitet sa starom Liberalnom strankom“ . Dalja problematika liberala je njihovo zalaganje za jaku i stručnu narodnu skupštinu, dok su se sa druge strane zalagali i za jaku izvršnu vlast, sve u svemu za jedan ograničeni parlamentarizam. Takođe su se zalagali za bliske veze sa Rusijom, koja, je i dalje bila jedna velika monarhija, bez ikakvog govora o uvođenju parlamentarizma. Ova veza je naime došla iz njihovog inistiranja na prošlosti i tradiciji srpskog naroda (države Nemanjića), koja nikako nije mogla da se uobliči u parlamentarizma, pa čak i u ograničeni parlamentarizam. Liberalna stranka se našla u raskoraku sa željama i idealima od kraja Drugog srpskog ustanka i narodnog oslobođenja, i liberalne ideologije zapada, koja se nikako nije mogla spojiti, što je na kraju i dovelo do izostanka podrške, kako naroda, tako i monarha.

Radikalna stranka je jedna od stranaka koja je održala najduži kontinuitet u politici Srbije 19-tog i 20-tog veka. Bez obzira na kontinuitet, ta politika nije bila postojana, Naime, još se za vreme uvođenja Radikalnog ustava (1888. god.)  izborni sistem u Srbiji organizovao kao sistem srazmernog predtavništva, što je u suštinskoj suprostnosti parlamentarizmu, za koji su se oni zapravo i zalagali. Suprotnost je u tome što parlamentarizam ne može opstati na višestranačju. Vlade u takvoj sredini su uglavno nestabilne i u nemogućnosti da utiču na odluke ili postojanje parlamenta, dok sa druge strane Radikali su probali ovu problematiku da prikriju izrazitim ovlašćenjima narodne skupštine. Problem je u tome što se u parlamentarizmu stanje na vrhu države piramidalno preslikava na njen ostatak. Tako da upravo sastav vlade oslikava sastav parlamenta, i time se zaključuje da je i parlament bio razjedinjen, što dalje dovodi do sporog zakonodavnog postupka. Dalje, postojanost političkog programa koji je postojo u Radikalnoj stranci koja se osnovala 1882. je u postpunosti promenjen u svom opredeljenju za nardonu suverenost, prilikom ukidanja kazne izgnanstva (dok nekim članovima i smrtne kazne) od strane Milana Obrenovića, prema liberalnom stanovištu , gde se vlast deli sa kraljem. Uostalom sam Pašić je prokomentarisao ovakvo stanje “Niški radikalni program samo je u tome radikalni što su ga radikali gradili, a u ostalom sve što u sebi sadrži liberalna su načela – liberalni je program. To je užasna istina“, zaključio je Pašić, dajući tako precizno i autentično tumačenje suštine Radikalne u odnosu na ostale dve stranke.  Takođe nepostojanost programa se nastavlja, pri prihvatanju liberalnih stanovišta i demokratskih načela, i upravo narodne suverenosti, po čijoj definiciji vlast izvire iz naroda tj. svaki pojedinac je nosilac svoje suverenosti koju može iskazati u narodnom predstavništvu, ostavlja se postojanost imovinskog, a da ne govorimo o polnom cenzusu. Više pažnje poklanjamo imovinskom cenzusu, koji iako “relativno“ nizak “prema jednom podatku iz literature, na izborima 1903. god; pravo glasa je imalo 548.167 muškaraca, dok je bez ovog prava ostalo 53.278 punoletnih muškaraca(i 552.013 žena)“ . Dok pravo žena nije bilo rasporstranjeno ni u zemljama iz kojih su ova liberalna načela poticala, zbog čega se ovaj argument ne može opravdati, osim u slučaju da se čovek predstavi kao racionalno biće koje bi trebalo da bude sposobno za sveopštu jednakost, što se iz ovog, a i iz bezbroj drugih primera zaključuje kao netačno. Dakle Radikalna stranka je još jedna u nizu stranaka, koja nikako ne ispunjava ciljeve i svrhu kojoj je namenjena( ili barem koju su joj namenili njeni osnivači), a u ovom slučaju ni ciljevima koje je sama postavila. Na kraju se javlja problematika koja će pratiti politiku stranaka i posle nestanka, kraljevine Srbije, kraljevine SHS i kraljevine Jugoslavije, a to je situacija koja se prvi put dogodila na izborima 1908. god. kada je malobrojna otpadnička stranka samostalnih radikala, posle njihovog neuspeha da ubede  kralja da raspusti Pašićevu vladu, uputila apel ostalim strankama, kako bi nastupili kao ujedinjena opozicija, naspram vladajuće Radikalne stranke.“ U pismima koje je dobijao predsednik glavnog odbora ove stranke, Ljuba Stojanović, s “ oduševljenjem“ se govorilo o zajedničkoj opstrukciji, a bilo je i predloga da se stvori “jak blok od sve tri opozicione stranke“, kako bi se “uverila Evropa da Srbija ume da brani svoju slobodu…“. Ujedinjena opizicija je legitimna ideja, ali je veoma malo verovatna, iz prostog razloga nesuglasica programa stranaka, koje sačinjavaju tu opoziciju. Ovde se problematika može raščlaniti na dva dela. Prvi deo predstavlja problematiku ujedinjenja opozicija, koje naizgled, nastupaju sa različitim programima, gde su njihovi programi svakako nesaglasni jedan sa drugim, što može biti jedan od razloga njihovog neuspeha, dok drugi deo predstavlja njihov nastup sa donekle istim političkim programima, koji su zapravo posle Majskog prevrata svi postali u osnovi liberalni sa blažim varijacijam. Ni u jednom, ni u drugom delu se ne može izostavita činjenica da se stranke ujedinjuju, ne iz pobuda razvoja parlamentarizma ili proklamovanja drugačijih načela u odnosu na vladajuću stranku, već iz pobuda zasnovanih na obaranju Radikalne stranke sa mesta vladajuće stranke. Dalje se ispoljava njihova nepromišljenost, jer Radikalna stranka nije došla na vlast posredstvom posebnog uticaja na kralja ili stranih uticaja, nego posredstvom “ izuzetne stabilnosti političke podele birača na radikale – 75,3% i neradikale – 24.7%“ . Dakle posredstvom pomenutih činjenica može se zaključiti da se parlamentarizam Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije izobličio do stepena gde se on ne može nazvati parlamentarizmom, dok se stranke skoro ni u kom slučaju nisu ponašale dosledno i u skladu sa svojim proklamovanim načelima i programima.

5. Zaključak

“Tiranija princa u oligahiji i nije toliko opasna za dobrobit javnosti, koliko je apatija građanina za  demokratiju“ . Samo što u našem slučaju to nije princ nego su stranke. Iz iznetih činjenica i ideja, donekle potvrđenih i postojećom literaturom, javlja se pitanje zašto se parlamentarizam uopšte uvodio? Naizgled, on je doprineo razvoju demokratskih načela i slobodi razmišljanja “građana“ Srbije. Zapravo, iz svega navedenog se vidi da uvođenje parlamentarizma u Srbiju od kraja 19-tog i početka 20-tog veka, nije imao smisla. On je bio jedan evolucioni projekat specifične društvene stukture Velike Britanije i evidntno se nije mogao primeniti u uslovima tadašnje Srbije. Sa druge strane, skoro sva njegova načela su izvrnuta u suštu suprotnost, nepostojanošću stranačkih programa, načela i ideala, što dalje dovodi do suštinskog nepostojanja razloga uvođenja stranačkog sistema. Ljudi nisu znali ni šta je parlamentarizam, ni šta su stranke, a ako pak jesu, onda to samo ostavlja sentiment njihove zloćudnosti zavaravanja naroda, koji se tek oslobodio od stega koje su nametale strane sile. Iako se ovaj rad bavio strukturom i pozadinom Srbije 19-tog i 20-tog veka, tužno je videti da se u ovakvoj postavci nije mnogo stvari promenilo do danas. Život ljudi nastavlja da odiše apatijom i beznađem sveobuhvatnog instumentalizovanja istinskih potreba ljudi za iskrenim i mirnim sapostojanjem u svetu beznadežnih konflikata i lažnih previranja. Koji je odgovor na sve ovo? Verovatno onaj koji je dao Če Gevara prilikom intervjua u Ujedinjenim nacijama na pitanje, šta je potrebno za život revolucionara? Odgovor je bio passion.

[1] S.lo, n.d., s.6,10-12. O ustavnim običajima i konvencijama, kao sastavnom delu engleskog ustava, v. Miodrag Jovičić, veliki ustavni sistemi (Elementi  za jedno uporedno ustavno pravo), Beograd 1984, (dalje: Veliki ustavni sistemi), s. 15-16

[2] Prema dekoncentraciji se ne smatra ustavno-pravni pojam prenošenja vlasti na niže izvršne organe (lokalne samouprave), već na njenom razlučivanju među najvišim organima (nosiocima) državne vlasti.

[3] “Parlamentarizam u kraljevini Srbiji 1903-1914“d.2 g.3 s. 57,doktorska disertacija,  Olga Popović-Obradović,Pravni fakultet  univerziteta u Beogradu,  Beograd 1996.

[4] “Parlamentarizam u kraljevini Srbiji 1903-1914“d.3 g.4 s. 178,doktorska disertacija,  Olga Popović-Obradović,Pravni fakultet  univerziteta u Beogradu,  Beograd 1996.

[5] “Parlamentarizam u kraljevini Srbiji 1903-1914“d.3 g.4 s. 177, doktorska disertacija,  Olga Popović-Obradović,Pravni fakultet  univerziteta u Beogradu,  Beograd 1996.

[6]Izvor statističkih podataka o izborima održanim u Kraljevini Srbiji 1903, 1905, 1906, 1908, koji je korišćen u ovom radu je: Radul Veljović, Statistički pregled izbora narodnih poslanika za 1903, 1905, 1906, 1908, izdanje Srpske narodne skupštine, Beograd 1910. Za izbore održane 1912. Korišćeni su podaci objavljeni u štampi, beograd 1910. Najiscrpnije podatke o ovim izborima pronašli smo u Pravdi br.162/15. VI 1914

[7] http://www.cesid.org/

6. Literatura:

  1. O ustavnim običajima i konvencijama, kao sastavnom delu engleskog ustava, v. Miodrag Jovičić, veliki ustavni sistemi (Elementi za jedno uporedno ustavno pravo), Beograd 1984, (dalje: Veliki ustavni sistemi),
  1. “Parlamentarizam u kraljevini Srbiji 1903-1914“, doktorska disertacija, Olga Popović-Obradović, Pravni fakultet  univerziteta u Beogradu,  Beograd 1996.
  1. Radul Veljović, Statistički pregled izbora narodnih poslanika za 1903, 1905, 1906, 1908, izdanje Srpske narodne skupštine, Beograd 1910.
  1. Pravda br.162/15. VI 1914
  1. http://www.cesid.org/
  1. V. O tome Srbija, br. 1/2.VI 1905. 4/7. VI 1905. 6/9.VI 1905. 22/29 Vi 1905. 27/6 VII 1905. i 33/13. VII 1905.
  1. Pismo Raši Miloševiću, 1886, u: Nikola P. Pašić,
  1. Maljenac (Dragiša Lapčević), Opšte pravo glasa, Beograd 1910,
  1. Šarl Monteske, Duh zakona (http://socserv2.socsci.mcmaster.ca/econ/ugcm/3ll3/montesquieu/spiritoflaws.pdf)
  1. Rene Dekart, Rasprava o metodu (http://plato.stanford.edu/entries/descartes-works/#WorDis)