Izdavanje hartija od vrednosti

Autor: Doroteja Đoinčević

Priredila: Nina Nikolić

Izdavanjem hartija od vrednosti (vrednosnih papira) nastaju obligacije, i to jednostranom izjavom volje.

            Pod hartijama od vrednosti, podrazumevaju se pismene isprave (čija je sadržina određena zakonom i drugim propisima) koje u sebi sadrže neko građasko – imovinsko pravo, a postojanje tog prava je u bliskoj vezi sa postojanjem same pismene isprave.[1]  U članu 234. Zakona o obligacionim odnosima je definisana hartija od vrednosti kao pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu koja je upisana na takvoj pismenoj ispravi njenom zakonitom imaocu.  Iz ovakve zakonske definicije hartija od vrednosti, proizilaze sledeći elementi hartija od vrednosti, da je hartija od vrednosti pismena isprava; da ona sadrži pismenu obavezu izdavaoca i da se pismena obaveza upisana u hartiji od vrednosti mora izvršiti njenom zakonitom imaocu.

            Iz napred navedenog, proizilazi da je u hartiji od vrednosti, kao pismenoj ispravi, inkorporisano određeno pravo, koje se može prenositi, pošto se i sama hartija od vrednosti prenosi (negocijabilnost).[2]  Tako se putem negocijabilnosti olakšava prenos prava, bilo putem prodaje, zaloge i sl.  Ovo iz razloga što hartija od vrednosti spada u telesne pokretne stvari, pa se sa njenim prenosom, kao pokretne telesne stvari, ostvaruju i prava iz hartije.  Tako se prava iz hartije, koja su najčešće po svojoj prirodi obligaciono – pravne (najčešće, i kao zahtev da se isplati odredeni novčani iznos, ili zahtev da se učini neka činidba, imovinskog karaktera), sjedinjuju sa pravom na hartiju, koje je po svojoj prirodi stvarno – pravne prirode (i to kao pravo svojine ili pravo zaloge).[3]  Dakle, karakteristika hartija od vrednosti je i ta njena sjedinjenost, spojivost prava na hartiju i prava iz hartije od vrednosti.

            Hartije od vrednosti moraju sadržavati određene bitne sastojke, baš iz razloga strogosti forme, sa upozorenjem zakonodavca[4] da ove isprave, koje ne sadrže sve bitne sastojke koje zahteva Zakon o obligacionim odnosima, ne mogu važiti kao hartije od vrednosti.  Radi se o sledećim bitnim elementima, označenje vrste hartije od vrednosti; firmi, odnosno nazivu i sedištu, tj. imenu i prebivalištu izdavaoca hartije od vrednosti; firmi, odnosno nazivu ili imenu lica na koje, odnosno po čijoj naredbi hartija od vrednosti glasi ili označenje da ona glasi na donosioca; tačnom označenju obaveze izdavaoca koja proizilazi iz hartije od vrednosti; mestu i datumu izdavanja hartija od vrednosti, a kod onih koje se izdaju u seriji i njen serijski broj i potpisu izdavaoca hartije od vrednosti, odnosno faksimilu potpisa izdavaoca koje se izdaju u seriji.

            Zakon o obligacionim odnosima predviđa, da se mogu posebnim zakonima – kao zakonima lex specijalis da pojedine hartije od vrednosti mogu odrediti i drugi bitni sastojci.  Isprava, koja ne sadrži bilo koji od navedenih bitnih sastojaka, ne može se smatrati hartijom od vrednosti.  Takođe, i hartije od vrednosti koje su izdate u seriji, koje ne sadrže bilo koji bitni sastojak nemaju pravno dejstvo.

            Postoji više vrsta hartija od vrednosti koja su poznata u pravnoj teoriji i te su podele date po različitim kriterijumirna.  Tako se od strane nekih autora, govori o podeli hartija od vrednosti s obzirom na prirodu inkorporisanog prava, prema načinu određivanja imaoca prava, prema načinu nastajanja prava, prema vezi u odnosu na osnovni posao, prema karakteru potraživanja, prema roku dospelosti, prema mestu izdanja i mestu ispunjenja i sl.[5]

            Pored toga, može se govoriti i o vrstama hartije od vrednosti koju podelu daje Zakon o obligacionim odnosima[6] i Zakon o hartijama od vrednosti.[7]  Tako se u smislu Zakona o obligacionim odnosima, pojavljuju hartije na donosioca, na ime i po naredbi – a u smislu Zakona o hartijama od vrednosti, javljaju se i akcije, obveznice, blagajnički, komercijalni i državni zapisi, certifikati o depozitu i fnansijski derivati, sa kojima se trguje na berzi.

            Podela hartija od vrednosti, obzirom na prirodu inkorporiranog prava, može da bude trojaka, stvarno – pravne; obligaciono – pravne i hartije sa pravom učešća.  Stvarno pravne hartije od vrednosti su takve hartije hartije od vrednosti koje u sebi sadrže neko stvarno pravo, kao što su pravo svojine ili zaloge.  Obligaciono – pravne hartije od vrednosti su takve isprave koje u sebi sadrže neko tražbeno – obligaciono pravo zakonitog poverioca u odnosu na dužnika.  Hartije sa pravom učešća, neki autori nazivaju i korporacionim papirima ili lično pravnim hartijama[8] ili korporacionim hartijama od vrednosti.[9]

            Može se izvršiti klasifikacija hartija od vrednosti i prema načinu na koji se određuje imalac prava iz hartije – korisnik hartije, a shodno tome se određuje i način prenošenja isprave – hartije od vrednosti.  Kod hartija od vrednosti na ime je korisnik isprave izričito označen u hartiji od vrednosti.  Hartije po naredbi su takve hartije od vrednosti kod kojih je njihov korisnik imalac prava označen u samoj ispravi – hartiji od vrednosti.  Hartije na donosioca nemaju unapred određenog korisnika, imaoca prava, nego izdavalac hartija od vrednosti preuzima obavezu prema svakom licu prezentantu ovakvih isprava.  Alternativne hartije od vrednosti su takve hartije u kojima je izdavalac hartije od vrednosti izričito označio korisnika, ali je istovremeno dopustio da se obaveza iz hartije od vrednosti može izvršiti i svakom drugom donosiocu isprave.  Mešovite hartije od vrednosti postoje u onim slučajevima kada jedan deo hartija od vrednosti glasi na ime ili po naredbi, a drugi deo glasi na donosioca.

            Može se izvršiti podela hartija od vrednosti prema načinu nastajanja prava na konstitutivne i nekonstutivne hartije od vrednosti.  Konstitutivnim hartijama od vrednosti, smatraju se one hartije od vrednosti kod i kojih se sa izdavanjem stvara, odnosno nastaje neko pravo sadržano u hartiji.  Nekonstitutivnim hartijama od vrednosti, smatraju se one hartije od vrednosti u koje je prilikom izdavanja hartije inkorporirano pravo korisnika isprave koje je i pre postojalo (na primer, skladišnica, teretnica, polisa transportnog osiguranja i dr.).

            Podela hartija od vrednosti, prema vezi sa osnovnim poslom (zbog kojeg je ista i izdata), može biti kauzalna i apstraktna hartija od vrednosti.  Kauzalnim hartijama od vrednosti, smatraju se one koje su neposredno vezane sa osnovnim poslom, te se ovakva veza vidi iz same isprave, kao što je to veza između, na primer, skladišnice i ugovora o skladištenju; teretnice i ugovora o prevozu robe brodom i dr.  Apstraktnim hartijama od vrednosti, smatraju se one hartije od vrednosti iz kojih nije moguće utvrditi vezu između hartije od vrednosti sa osnovnim poslom.

            Prema vrsti potraživanja, može se izvršiti podela hartija od vrednosti na robne i na novčane.  Novčanim hartijama od vrednosti se smatraju one hartije od vrednosti koje se odnose na novčano potraživanje.  Robne su hartije od vrednosti one hartije, za koje se potraživanja odnose u robi, kao na primer, teretnica, konosman, skladišnica i dr.

            Prema roku dospelosti, hartije od vrednosti se mogu podeliti na kratkoročne (sa rokom dospeća do jedne godine) i dugoročne, kod kojih je rok dospeća preko jedne godine.  U kratkoročne hartije od vrednosti, spadaju ček, komercijalni i blagajnički zapis i druge, dok su dugoročne hartije od vrednosti certifikati o depozitu, a mogu biti još i menica i obveznica.  U dugoročne hartije od vrednosti, spadaju one hartije od vrednosti kojima je rok dospeća duži od jedne godine dana, kao npr., akcije, obveznice i dr.

            Prema mestu izdanja i mestu dospelosti, može se izvršiti podela hartija od vrednosti na one unutrašnjem i međunarodnom prometu, zavisno od toga gde im je mesto izdanja i mesto dospelosti.

            U našem pozitivnom pravu, može se izvršiti sledeća podela hartija od vrednosti i to hartije od vrednosti, prema Zakonu o obligacionim odnosima i hartije od vrednosti, prema Zakonu o hartijama od vrednosti.  Član 236. Zakona o obligacionim odnosima predviđa da hartije od vrednosti mogu da glase na ime, donosioca ili po naredbi.  Zakon o hartijama od vrednosti izvršio je podelu hartija od vrednosti na ime i na donosioca, a ime navodi i podelu koju poznaje Zakon o obligacionim odnosima – i po naredbi.

            Može se izvršiti i podela hartija od vrednosti, prema našoj i stranoj poslovnoj praksi, a koja je zasnovana i na pozitivnim zakonskim rešenjima.

            Kod hartija od vrednosti razlikujemo dva prava, pravo na hartiju i pravo iz hartije od vrednosti.  Pravo na hartiju od vrednosti podrazumeva da imalac hartije od vrednosti ima na hartiji od vrednosti određeno stvarno pravo, kao na pokretnoj telesnoj stvari.  Pravo iz hartije od vrednosti označava ono pravo koje je utelovljeno – inkorporisano u samoj hartiji od vrednosti i po svojoj pravnoj prirodi isto može biti stvarno pravo, obligaciono pravo ili pravo učešća, kao lično pravo – koje se ogleda u upravljanju i učešću u raspodeli dobiti (dividende).

            Kod hartija od vrednosti koje glase na ime u znatnoj meri je umanjena njihova prenosivost, odnosno njihova cirkulacija u pravnom prometu.  Međutim, to ne znači da se one ne javljaju u pravnom prometu i da se iste ne prenose.  Iste se prenose i putem ustupaja potraživanja, odnosno građansko – pravnom cesijom, a što je predviđeno i članovima 436. – 445. Zakona o obligacionim odnosima.  U slučaju, da se izvrši prenos hartija od vrednsti na ime – putem cesije, novi imalac hartije od vrednosti, odnosno novi poverilac ima prema dužniku ista prava koje je imao njegov prethodnik, odnosno prenosilac isprave.  To dalje znači, da dužniku ostaju prava koja je i ranije imao, u vezi isticanja prigovora.  Dužnik treba da bude obavešten o cesiji hartije o vrednosti na ime.  Novi poverilac, ima mogućnost da vrati hartiju od vrednosti njenom izdavaocu i da od istog zahteva izdavanje nove hartije od vrednosti, u kojoj će novi poverilac biti označen kao korisnik isprave.

            U zapadnim zemljama – za hartije od vrednosti, koje se kupuju i prodaju na berzi pre prenošenja hartije od vrednosti, mora se izvršiti konvertovanje (pretvaranje) u hartiju na donosioca, o čemu vodi računa berzanski agent, odnosno berzanski posrednik.  Ovakvo konvertovanje je moguće i obrnuto – ne samo hartija od vrednosti na ime u hartije na donosioca ili u hartije po naredbi, već i ovih drugih hartija u hartije na ime.  Ovakva konvertovanja (pretvaranja), moguća su samo ako ih dopušta statut izdavaoca, odnosno statut ili pravila akcionarskog društva i kad po zakonu je određeno da se radi o hartijama koje glase na ime.

            Hartije po naredbi se mogu prenositi posebnom izjavom imaoca hartije po naredbi na njenoj poleđini.  Ovakvo prenošenje hartija po naredbi naziva se „indosiranjem“ (naziv je došao od italijanske reči in dosso, što znači „na leđima“), a izjava o prenosu indosament (koja se daje na poleđini hartije od vrednosti).  Lice koje na ovakav način prenosi hartiju po naredbi zove se indosant, a lice na koje se hartija prenosi indosatar.  Na taj način se prava iz hartije po naredbi, stiču samim faktom indosiranja.

            Prenošenje hartija na donosioca vrši se prostom predajom – tradicijom isprava.  Sa prenošenjem hartije na donosioca predajom, automatski se prenose i prava iz hartije koja su u njoj sadržana.  I zbog tih razloga, nemački Građanski zakonik, u paragrafima 925. i 1293, izjednačavaju prenos hartije na donosioca, sa prenosom pokretnih stvari.  Međutim, prilikom prenosa hartija na donosioca, može se dogoditi da novi imalac hartije stekne neko ograničeno stvano pravo na hartiju (pravo zaloge ili plodouživanja).  Valjalo bi istaći, da se prilikom prenosa hartije na donosioca, pravo na hartiji može steći i od nevlasnika, pod uslovom da je pribavilac bio savestan.  Tako se u ovakvim slučajevima, na izvestan način daje zaštita novim pribaviocima hartija, jer bi ih u drugim situacijama, svako drugo rešenje, dovelo do smanjene cirkulacije hartija na donosioca, a i do nesigurnosti u pravnom prometu.  Omogućeno je imaocu hartije da samim faktom posedovanja hartije na donosioca, bude, na taj način, legitimisan i da zahteva i prava iz hartije.  To je uostalom, omogućeno i načelom inkorporacije koje važi za ovakve hartije, po kojem odredeno lice može koristiti prava iz hartije kad poseduje samu hartiju od vrednosti.

            Dužnik se oslobađa obaveze, kad izvrši dugovanu činidbu donosiocu hartije na donosioca, pa čak i kad je takvu obavezu izvršilo poslovno nesposobnom licu.  Pri izvršenju određene činidbe iz hartije na donosioca, dužnik paralelno može zahtevati predaju hartije na donosioca.

            Postoje tri vrste indosamenta koji su predviđeni u članu 244. Zakona o obligacionim odnosima i to puni, blanko i na donosioca.  U literaturi se indosament može podeliti na više kriterijuma.[10]  Tako se vrši podela indosamenta obzirom na formu, (koja je podela i najznačajnija) puni, blanko i rekta indosament.  S obzirom na sadržinu, indosament može biti vlasnički, založni, punomoćnički (prokura) inosament.  Obzirom na obim prenetih prava, razlikuju se potpuni i delimični indosament.

            Puni indosament se karakteriše time što sadrži klauzulu o prenosu hartije od vrednosti po naredbi, ime indosatara (lice na koje se hartija od vrednosti prenosi) i potpis indosanta (prenosioca hartije od vrednosti po naredbi).

            Blanko indosament sadrži samo potpis prenosioca (indosanta) na poleđini hartije po naredbi, bez navođenja klauzule o prenosu i mesta u kojem je prenos izvršen.

            Prema članu 244. st. 4. Zakona o obligacionim odnosima, indosament na donosioca sadrži umesto imena indosatara, klauzulu „na donosioca“.

            U poslovnoj praksi, sreću se dva indosamenta rekta i povratni indosament.  Rekta indosament se karakteriše time što sadrži tzv. rekta klauzulu („ne po naredbi“).

            Povratni indosament je onaj indosament kod kojeg se kao indosatar javlja izdavalac hartije po naredbi ili neki raniji imalac hartije po naredbi, tj. poverilac, a koji je docnije izvršio prenos hartije na drugo lice i time stekao položaj dužnika.

            Prema sadržini, razlikujemo tri vrste indosamenta vlasnički (svojinski), založni i punomoćnički (prokura) indosament.  Svojinskim ili vlasničkim indosamentom se prenosi pravo svojine na određenoj hartiji po naredbi ili bliže rečeno, indosatar stiče pravo svojine na hartiji po naredbi kao novi imalac takve hartije.  Založnim indosamentom, indosatar (novi imalac hartije od vrednosti), stiče založno pravo na istoj hartiji.  Punomoćničkim ili prokura indosamentom, imalac hartije od vrednosti po naredbi daje pravo indosataru određena ovlašćenja za preduzimanje konkretnih radnji u vezi sa hartijom od vrednosti (prezentacija, ulaganje tužbe i dr.) a u ime i za račun indosanta, koji ostaje kao vlasnik hartije od vrednosti.

            Obzirom na obim prenetih prava, razlikujemo potpuni i delimični indosament.  Potpunim indosamentom se smatra onaj indosament gde indosant prenosi na indosatara sva prava iz hartije od vrednosti, a delimičan je onaj indosament gde se prenosi samo jedan deo prava.

            Imalac oštećene hartije od vrednosti koja nije podobna za promet, ima pravo da zahteva izdavanje nove hartije od vrednosti u istom iznosu.[11]  Za to je potrebno da ispuni tri uslova, da vrati oštećenu hartiju izdavaocu; da je moguće na osnovu vraćene hartije utvrditi njenu istinitost i tačnu sadržinu; da naknadi izdavaocu troškove izdavanja nove hartije od vrednosti.[12]

            U slučaju gubitka, uništenja, oštećenja ili krađe isprave, najčešće dolazi do amortizacije hartije od vrednosti.  Obavezna amortizacija hartije od vrednosti vrši se kod rekta menice i rekta čeka.[13]  Amortizacija hartije od vrednosti, označava proglašenje hartije od vrednosti nevažećom – sudskim putem.

            U slučaju, kada je dopuštena amortizacija hartije na donosioca, poslednji imalac hartije ima prava da pokrene sudski postupak amortizacije, odnosno sudskog poništenja hartiju na donosioca.

            Obligaciona prava iz hartije od vrednosti zastarevaju po opštim pravilima o zastarelosti potraživanja ukoliko posebnim zakonom nije drugo predviđeno.[14]

            Postoje dva gledišta o prirodi odnosa u vezi sa hartijama od vrednosti.  Po jednom gledištu, to je odnos između poverioca i dužnika nastao jednostranom izjavom dužnika, sa dve zastupljene teorije – teorijom emisije i teorijom kreacije.  Drugo gledište, zastupa da je pravna priroda odnosa kod hartija od vrednosti ustvari ugovorni odnos između određenih strana.  Teorija emisije (izdavanja) je prihvaćena u našem pravu, pa je članom 237. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno, da obaveza iz hartije od vrednosti nastaje u trenutku kada izdavalac hartije od vrednosti, istu hartiju preda korisniku hartije od vrednosti.  Teorija kreacije smatra se da obaveza iz hartije od vrednosti nastaje u trenutku kad izdavalac hartije od vrednosti stavi potpis na istu hartiju.[15]  Teorija ugovora zastupa shvatanje, da obaveze iz hartije od vrednosti nastaju ugovorom između izdavaoca i korisnika hartije od vrednosti.

            U savremenom prometu, hartije od vrednosti mogu da igraju razne uloge i da se pojave kao sredstva plaćanja, kredita, obezbeđenja potraživanja, robnog prometa i slično.

Literatura:

  1. Ivica Jankovec, Privredno pravo, Beograd, 1989.
  2. Mirko Vasiljević, Privredno pravo – trgovinsko pravo, Beograd, 1991.
  3. Oliver Antić, Obligaciono pravo, Beograd, 2014.
  4. Rudolf Legradić, Iz teorije vrednosnih papira – „Anali Pravnog fakulteta“, Beograd, br. 1 – 2/60.
  5. Zoran Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1989.
  6. Zoran Antonijević, Privredno pravo – Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Beograd, 1960.
  7. Zoran Antonijević, Privredno pravo – Organizacije udruženog rada i poslovi prometa, Beograd, 1989.
  8. Zakon o čeku („Sl. list FNRJ“, br. 105/46, „Sl. list SFRJ“, br. 12 /65, 50/71 i 52/73, „Sl. list SRJ“, br. 46/96 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja).
  9. Zakon o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluku USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja).

[1] Zoran Antonijević, Privredno pravo – Organizacije udruženog rada i poslovi prometa, Beograd, 1989., str. 453.

[2] Rudolf Legradić, Iz teorije vrednosnih papira – „Anali Pravnog fakulteta“, Beograd, br. 1 – 2/60, str. 49.

[3] Zoran Antonijević, Privredno pravo – Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Beograd, 1960., str. 88.

[4] Član 235. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluku USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja).

[5] Zoran Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1989., str. 456 i 457; Mirko Vasiljević, Privredno pravo – trgovinsko pravo, Beograd, 1991., str. 628 – 629.

[6] Član 236. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluku USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja).

[7] Član 2. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluku USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja).

[8] Zoran Antonijević, Privredno pravo, op. cit., str. 456; Mirko Vasiljević, Privredno pravo – trgovinsko pravo, op. cit., str. 628.

[9] Član 5. Zakona o čeku („Sl. list FNRJ“, br. 105/46, „Sl. list SFRJ“, br. 12 /65, 50/71 i 52/73, „Sl. list SRJ“, br. 46/96 i „Sl. list SCG“ br. 1/2003 – Ustavna povelja).

[10] Zoran Antonijević, Privredno pravo, op. cit., str. 463.

[11] Član 259. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluku USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja).

[12] Oliver Antić, Obligaciono pravo, Beograd, 2014., str. 558.

[13] Mirko Vasiljević, Privredno pravo – trgovinsko pravo, op. cit., str. 629.

[14] Član 261. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluku USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja).

[15] Ivica Jankovec, Privredno pravo, Beograd, 1989., str. 50.