Izvori humanitarnog i ratnog prava

Autor: Vesna Milićević

Reviziju sproveo: Marko Todorović

Pravarijanta sukoba koji su u suštini prvi pravi „građanski rat“ odnosno „unutrašnji međuplemenski sukob“, jeste nauspešna plemenska vlast koja može da dovede do rasplamsavanja uobičajenih verbalnih i lakih fizičkih sukoba između članova raznih i srodnih krvinih zajednica. Ovakvi sukobi su izloženi opasnostima, i to, s jedne strane slabljenja bezbednosti prema spoljnjem neprijatelju, dok s druge strane sukobi izazivaju dezintegracione procese i rasadanje zajednice1. Dakle sukobi nisu nepoznanica ljudskom rodu.

S tim u vezi slobodno se može reći da rat kao i pravila ratovanja nisu strana istoriji čovečanstva.  Među njima posebno se ističu načela oličena u čuvenom „Umeću ratovanja“ Sun Cua, koja ne samo da su odredila u kom će se pravcu kineska vojna doktrina razvijati tokom dva i po milenijuma, već su i danas veoma važna2. Ovo, krajnje lakonsko delo prate i „Vojni metodi“ potomka Sun Cua, Sun Pina. On ništa manjeg značaja nisu ni „Proglas službenika“ i „Priručnik za gerilski rat“ čuvenog vijetnamskog generala iz XIII veka Trang Hung Daoa3. Dok je XVIII vek podario Aleksandra V. Suvorova (1759-1800), jednog od retko velikih vojskovođa u istoriji čovečanstva. Bio je neuporedivo bolji taktičar i strateg od većine vojskovođa njegovog doba. Poput prethodno pomenutih velikih imena koja su ostavila pisanog traga u pravilima ratovanja, a koja su i danas od velike koristi, i Suvorov je ostavio jedno veliko pisano delo. To je „Nauka pobeđivanja“ u kojoj on naročito insistira na vojnoj disciplini i moralu koji su „u ratu od ogromnog značaja“4.

Iz pravila nepisanog običajnog prava kroz istoriju su se razvijala pravna pravila o ratovanju. U srednjem veku to su bila pravila o viteškom ratovanju koja se nisu poštovala u ratovima protim nevernika, ali i ni pri gušenju seljačkih buna5. Viteška (riterska) ratna pravila, a posebno pravo na oružje uspostavljaju pravila o učesnicima ratova, tj. određuju ko ima pravo da učestvuje u ratu6. Već u ovom periodu, pojavljuju se i prve podele ratova. I to, na pravedne i nepravedne, javne i privatne. Ovu podelu prati i razlikovanje vojnika i civila. U to vreme, crkva je uživala nadnacionalni autoritet. Tako da su pod njenim uticajem, 1179. godine na III lateranskom koncilu zabranjene: praksa porobljavanja, kao i ubijanje sveštenika, žena i dece ali i upotreba određene vrste oružja koje je „ubitačno i mrsko Bogu“7.

Tek polovinom XIX veka počinje ozbiljniji rad na kodifikaciji međunarodnog ratnog prava. I to, počevši od bitke kod Solferina nakon koje se pod uticajem javnog mnjenja pristupilo pomenutoj kodifikaciji u formi pisanih ugovora.

U cilju humanizacije ratovanja i ograničavanja vojne potrebe, nastupa pravi talas kodifikacije ratnog prava koji se vezuje za Haške mirovne konferencije održane 1899. i 19078. Ovaj cilj najboje je izražen u Preambuli Petrogradske deklaracije iz 1968. koja za cilj ima “ublažavanje nesreća rata“ ili u De Martensovoj klauzuli uvršćenoj u II Haškoj konvenciji iz 1899., u uvodu Četvrte haške konvencije o zakonima i običajima rata na kopnu iz 1907. i Protokolu I iz 19779. Dakle, cilj ratnog prava je da se „ublaže nevolje rata ako to dopuštaju vojni interesi“ (uvod Četvrte Haške konvencije). Nakon ove dve konferencije bila je predviđena i Treća Haška konferencija 1915. godine, čije je održavanje sprečio Prvi svetski rat. Za period između dva svetska rata ne može se reći da je bio naročito uspešan u pogledu kodifikacije (među važnijim aktima pomenutog perioda uvršćuje  se  Ženevski  protokol  o  zabrani  upotrebe  zagušljivih,  otrovnih  ili  sličnih  gasova  i    bakterioloških sredstava u ratu (1925.). Na temelju iskustva iz Drugog svetskog rata nastupa drugi talas kodifikacije međunarodnog humanitarnog prava održavanjem Ženevske mirovne konferencije (1949.). I to usvajanjem i potpisivanjem četiri konvencije, i to:

       1. Konvencija za poboljšanje položaja ranjenika i bolesnika u oružanim snagama u ratu (Prva);

      2. Konvencija za poboljšanje položaja ranjenika, bolesnika i brodolomnika oružanih snaga  na moru (Druga);

      3. Konvencija o postupanju s ratnim zarobljenicima (Treća);

      4. Konvencija o zaštiti građanskih (civilnih) lica za vreme rata (Četvrta).

Da bi 1977. godine, na pomenute četiri Ženevske konvencije a na temlju iskustava iz Vijetnamskog rata i oslobodilačkih ratova protiv kolonijalne dominacije, usvojena dva dopunska protokola, i to: Protokol I, o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba i Protokola II, o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba10.

Ne treba smetnuti da je pravo oružanih sukoba, kao corpus pravila koja bi trebalo primenjivati u jednom supstancijalno nepravnom stanju, teško da može biti efektivno u pravnom zanačenju. Tako da je i efikasnost prava oružanih sukoba u konkretnim slučajevima rezultat kako odnosa prema pravu oružanih sukoba tako i faktičkog kapacitata države u međunaronim odnosima, jer izgleda očigledno da ratujuće strane sa većim kapacitetima vojne i političke moći ređe bivaju izložene kolektivnoj osudi i sankcijama11 za kršenje pravila oružanih sukoba12. Iako je rat posle donošenja Povelje UN proglašen zločinom u međunarodnom pravu, u doktrini međunarodnog prava teži se tome da se napravi distanca od predpostavke da jedna vanpravna situacija treba da bude pravno regulisana13.


Literatura:

Ralf D. Sojer, Sveobuhvatno umeće ratovanja Sun Cu i Sun Pin, Alnari, Beograd 2007.

Milenko Kreća, “Međunarodno javno pravo”, Pravni fakulte Univerziteta u Beogradu, Beograd 2010.

Vladan Jončić, „Treća Ženevska konvencija- Praktična primena i uticaji na Protokole I i II: studija o zaštiti ljudskih prava u oružanim sukobima”, Dosije, Beograd 2004.

Đ. Degan, Međunarodno pravo, Pravni fakultet, Rijeka 2000.

Vladan Jončić, Međunarodno humanitarno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2010.

http://www.clausewitz.org


1 Vladan Jončić, „Oružani sukobi kao faktor nastanka države po Slobodanu Jovanoviću“, Pravni fakultet u Beogradu, (Č), signatura 52361, str. 251-253.

2 Ralf D. Sojer, Sveobuhvatno umeće ratovanja Sun Cu i Sun Pin, Alnari, Beograd 2007., 5.

3 Slobodno se može reći das u ova dva dokumenta iz XIII veka od izzzetnog značaja za nanošenje poraza neprijateljima Vijetnama, počevši od Mongola, preko Kineza do XX veka. Sadržaj “Priručnika za gerilski rat” je strogo čuvana tajna Vijetnama iz bezbednostnih razloga.

4 Glavne maksime “Nauke pobeđivanja” bile su: “Subordinacija! Vežbanje! Disciplina! Čistoća! Visprenost! Zvuk zdrave vedrine! Smelost! Hrabrost! Pobeda! Slava, slava, slava!”. Vežba i čistoća, na primer, promovišu zdravlje u doba kada su mnoge armije izgubile više muškaraca od bolesti nego u borbi. Stopa smrtnosti ruske vojske, na primer, bila je 25 odsto do Suvorova, a kada je preuzeo, pala je na 1 odsto, http://www.clausewitz.org/suvorov.html, Pristup 20.08.2012.

5 V. Đ. Degan, Međunarodno pravo, Pravni fakultet, Rijeka 2000., 825.

6 Učesnici su morali da nose obeležja pripadnosti vojske određenog plemića – tj. njegov porodični grb (amblem), V. Jončić, Međunarodno humanitarno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2010., 34.

7 Zabrana porobljavanja odnosila se samo na hrićšanske narode, ali ne i na nehrišćanske narode, V. Jončić, ibid., 36.

8 Na prvoj konferenciji usvojene su: a) Konvencija o prilagođavanju na pomorski rat načela Ženevske konvencije o ranjenicima od 1864. godine; b) Konvencija o zakonima i običajima suvozemnog rata; v) tri deklaracije koje su se odnosile na zabranu bacanja bombi iz balona ili sličnih sredstava; na zabranu upotrebe zrna sa zagušljivim ili otrovnim gasovima i na zabranu upotrebe zrna koja se rasprskavaju u ljudskom telu (dum- dum meci). Na Drugoj haškoj konferenciji održanoj 1907. godine, usvojene su: a) Konvencija o otvaranju neprijateljstva (III); b) Konvencija o zakonima i običajima suvozemnog rata koja je zamenila Konvenciju usvojenu 1899. godine (IV); v) Konvencija o pravima i dužnostima neutralnih država i lica u suvozemnom ratu (V); g) Konvencija o položaju neprijateljskih trgovačkih brodova (VI); d) Konvencija o pretvaranju trgovačkih brodova u ratne (VII); đ) Konvencija o postavljanju automatskih dodirnih pomorskih mina (VIII); e) Konvencija o bombardovanju s mora za vreme rata (IX); ž) Konvencija o prilagođavanju na pomorski rat načela Ženevske konvencije od 1864. godine, kojom je zamenjena Konvencija od 1899. godine (X); z) Konvencija o izvesnim ograničenjima vršenja prava uzapćenja u pomorskom ratu (XI); i) Konvencija o osnivanju Međunarodnog suda za zaplenu (XII); j) Konvencija o pravima i dužnostima neutralnih sila u slučaju pomorskog rata (XIII); k) Deklaracija o zabrani bacanja zrna i eksploziva iz balona (XIV).

9 „U očekivanju da će biti moguće propisati potpuniji kodeks zakona rata, Visoke strane ugovornice smatraju prikladnim utvrditi da u slučajevima koji nisu obuhvaćeni odredbama koje su usvojile, stanovništvo i ratnici ostaju pod zaštitom i pod vladavinom načela međunarodnog prava koje proizilaze iz običaja ustanovljenih među civilizovanim narodima, iz zakona čovečnosti i zahteva javne svesti.“ V. Đ. Degan, op cit., 829.

10  V. Đ. Degan, ibid., str. 827.

11 Tako je u vojnoj intervenciji protiv Iraka 1991. godine povređeno međunarodno humanitarno i ratno pravo, a u agresiji NATO – na SR Jugoslaviju izvršene su teške povrede međunarodnog prava uopšte. A najsvežiji primer je „Arapsko proleće“.

12 Milenko Kreća, “Međunarodno javno pravo”, Pravni fakulte Univerziteta u Beogradu, Beograd 2010., str. 752.

13 Vladan Jončić, „Treća Ženevska konvencija- Praktična primena i uticaji na Protokole I i II: studija o zaštiti ljudskih prava u oružanim sukobima”, Dosije, Beograd 2004., str. 7.