Korupcija – Institut za pravo i finansije

,,Svaki čovek koji ima vlast sklon da je zloupotrebi i zloupotrebljava sve dok ne naiđe na granice”– Šarl Moneskje,francuski politički mislilac i filozof – XVIII vek.

Poslovna etika podrazumeva prava, obaveze, dužnosti prema pojedincima, njihovim međusobnim odnosima, prema svim učesnicima u poslovnim odnosima, prema drugim organizacijama sa kojima se posluje, ali i prema društvu u celini. Etičke dileme i nedoumice sa kojima se u svojoj karijeri susreću ljudi, čine srž svakog posla. Odstupanja od etičkih normi sve su izraženija, a moralne dileme sve češće. Karakteristična područja u kojima dolazi do najčešćih odstupanja od etičkih normi su : korupcija, industrijske krađe i šoijunaža, konflikti interesa, zloupotreba medija, tajni dogovori, prevare ali i druge pojave vezane za savremeni razvoj društva kao što su diskriminacija i kulturne različitosti. Korupcija, odnosno praksa podmićivanja, stara je koliko i država. Stoga je i borba za njeno suzbijanje isto toliko stara. Uporedo s razvojem privredne aktivnosti, mešanjem države u privredu i birokratizovanjem društva, korupcija je dobijala na intenzitetu. Samim tim, postala je jedan od značajnih problema savremenog sveta. Takođe je poznato da su još stari Atinjani bili suočeni s ovom društvenom pojavom. Zato su imali skup pravila stvorenih za njeno suzbijanje. Termin korupcija Makijaveli preuzima od Polibija i on je označavao „kvalitet kvarenja vlasti”. U Engleskoj je pojam korupcije u osamnaestom veku, pored kvarenja vlasti, identifikovan i s podmićivanjem. Pod korupcijom, danas, najčešće podrazumevamo nezakonito korišćenje društvenog položaja i moći radi sopstvene koristi. Zabrinutost da se zbog prekomerne moći države izbori ne svedu na podmićivanje i korupciju deli još Dejvid Hjum. Istovremeno, Monteskije smatra da je svaka vlast sklona zloupotrebi, te se zato mora ograničiti drugom vlašću. Izneta stanovišta iz istorije društvene misli upućuju na zaključak da tamo gde postoji politička moć i uticaj postoji i, u većoj ili manjoj meri, korupcija. U političkoj teoriji postao je gotovo opšte mesto normativan stav da se politička moć i uticaj „ne mogu prodavati i kupovati”, kao što se ne može prodavati i kupovati ili biti predmet trgovine ljudski život, pravo na brak, rađanje dece, sloboda govora i okupljanja, ljubav, religijska osećanja itd. Predmet trgovine, takođe, ne sme biti službeni položaj, što proističe iz shvatanja o politici kao opštem dobru i što je vremenom pretočeno u pravnu regulativu civilizovanog sveta. Između ovih opšteprihvaćenih načela i prakse povremeno postoji značajna razlika, pa je zloupotreba službenog i političkog položaja sankcionisana u krivičnom zakonodavstvu. Izloženi načelni stavovi, iako opšteprihvaćeni, nisu sprečili da se korupcija razvija, da uzme maha i da postane gotovo opšta pojava u svim državama sveta. Na ovu činjenicu upućuju mnogobrojna istraživanja, na jednoj, i gotovo svakodnevne, manje ili veće, korupcionaške afere koje potresaju ne samo nerazvijene, nego i razvijene zemlje liberalne demokratije.

Naime, na osnovu jasnih teorijskih stavova i na osnovu raspoložive i obrađene empirijske građe, treba razjasniti uzroke i mehanizme korupcije, kao i da sagledamo njene najznačajnije posledice. Potom da se, na osnovu svih tih saznanja, definiše strategij borbe protiv korupcije, koju potom treba pretočiti u akcioni plan. Na taj dugi put mora da se krene prvim korakom, a to je definisanje fenomena korupcije.

2 Definicija korupcije

Korupcija je veliki problem savremenog sveta. U političkoj i pravnoj teoriji se pod korupcijom uglavnom podrazumeva zloupotreba poverenog javnog ovlašćenja, radi sticanja lične koristi uz sukobe interesa i nepotizam kao prateće pojave. Prema brojnim pojavama ove pojave u svetu, ističu se delatnosti koje su najpodložnije korupciji, a to su : javne nabavke, prikupljanje javnih prihoda, imenovanja u sferi vlasti, donacije za političke kampanje i sl. Političari, političke stranke i javni službenici označeni su kao najodgovorniji za ovo evidentno zlo savremenog društva.

Korupcija (lat. Corruptio – pokvarenost), u opštem smislu, predstavlja zanemarivanje i zloupotrebu službenih dužnosti zarad lične koristi, potkupljivanje, podmićivanje službenih osoba. U širem pravnom značenju, ovi oblici zloupotrebe službenih ovlašćenja i položaja iz koristoljublja (podmićivanje, zloupotreba položaja i ovlašćenja, davanje i korišćenje privilegija, protivusluge, primanje provizija i poklona), a u užem – delikt davanja i primanja mita (zloupotreba službenog položaja, podmićivanje, primanje mita, provizija, protiv usluge). Pod korupcijom se podrazumeva kako davanje novca ili drugih materijalnih dobara s namerom da primalac čini ili deluje po želji onoga koji daje; podmićivanje državnih službenika i drugih osoba na uticajnim položajima, tako i korišćenje vlastitog društvenog položaja (funkcije) da bi se prisvojile ili nekome omogućile neke protivpravne privilegije i/ili materijalna dobit. Pored toga, u korupciju spada i sticanje materijalne dobiti kroz zloupotrebu položaja, krađom službenika u državnom sektoru, podmićivanje u slučaju da državao dlučuje o pojedinim pravima neke pravne ili fizičke osobe, zloupotreba informacija koje su važne za trgovinska i poslovna pitanja ( a do kojih je javni službenik došao preko svoje funkcije ili položaja), sprečavanje konkurencije ili nekih drugih aktivnosti. Sa sociološkog i kriminološkog stanovišta korupcija je društveni, ali i lični problem i zbog toga predstavlja skup svih kažnjivih radnji kojima nosilac određene državne ili društvene javne funkcije, zloupotrebljava svoj položaj iinsistuciju u kojoj radi, škodi javnom interesu (kojem bi morao služiti) u tolikoj meri da potkopava poverenje građana i javnosti u društvo i državu.

Korupcija se može definisati na nekoliko različitih načina. Najobuhvatniju definiciju korupcije je ponudio Vito Tanci. Prema njemu, korupcija postoji ukoliko dođe do namernog narušavajna principa nepristrasnosti pri donošenju odluka u cilju prisvajanja neke pogodnosti. Princip nepristrasnosti zahteva da, pri donošenju odluka, lični ili bilo koji drugi odnosi između učesnika u razmeni nemaju nikakav uticaj. Ovaj princip je deo funkcionisanja savršenog tržišta, koje je, prema samoj definiciji, depersonalizovano. Na osnovu Tancijeve definicije, može se zaključiti da postoje dva potrebna uslova da narušavanje nepristrasnosti bude okarakterisano kao korupcija. Prvo, potrebno je da postoji namera – slučajno narušavanje nepristrasnosti usled, na primer, nesavršene informisanosti, ne predstavlja korupciju. Drugo, potrebno je da se kao posledica navedene nepristrasnosti javlja prisvajanje neke pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi. Narušavanje nepristrasnosti usled, na primer, boje kože učesnika u transakciji, predstavlja rasizam, ali ne i korupciju. Prisvajanje pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi za onoga koji donosi pristrasne odluke, može da uzima različite oblike. Uobičajeno je da se pod korupcijom podrazumeva prisvajanje novca (ovaj oblik korupcije se najčešće naziva podmićivanjem), ali lična korist može da podrazumeva i skupe pokolone ili činjenje protivusluge. Skupocen nakit za suprugu onog koji je bio pristrasan, ili dobro plaćeno radno mesto (uz male radne obaveze) za njegovog sina svakako da spadaju u korupciju.

3 Bitne karakteristike korupcije

Korupcija nije pojava novijeg vremena. Ona ima svoju prošlost, budući da su pojedini oblici korupcije, naročito podmićivanja, postojali još u staroj Grčkoj i Rimu, pa se može reći da je korupcija stara koliko i država i da se uporedo sa njom i razvijala i dobijala nove pojavne oblike. To ukazuje na stalan razvoj korupcije , ali i na nadležnost nadležnih organa u njenom suprostavljanju, koja je započela još s njenim nastajanjem. Razvojem države i ekonomskim i političkim promenama, posebno mešanjem države u privredni razvoj i jačanjem birokratije, stvarali su se povoljniji uslovi za razvoj i ekspanziju raznih oblika korupcije. Sve je to omogućavalo korištenje društvenog položaja i moći radi sopstvenog bogaćenja i razvoj korupcije do te mere da je postala jedan od najozbiljnijih problema današnjeg sveta, utičući negativno na razvoj demokratskih odnosa, s druge strane. Ono što je danas karakteristično za korupciju, jeste njena aktuelnost, visok stepen društvene opasnosti, novi oblici njenog ispoljavanja u javnom i privatnom sektoru u sklopu privredne i vanprivredne delatnosti, povezivanje sa organizovanim kriminalitetom, sa kojim zajedno deluje kao ugrožavajući faktor bezbednosti. Korupcija se ispoljava u raznim oblicima koji se mogu dovesti pod konkretna krivična dela, pri čemu se ne sme zapostaviti činjenica da svi oblici korupcije ne moraju da sadrže i određeno krivično delo, što znači da korupcija, po svom sadržaju, u nekim slučajevima može i da prelazi granice krivično-pravne regulative. Korupcijska krivična dela po svojoj suštini spadaju u oblast privrednog kriminaliteta, s tim što sadržaj kriminalne korupcije može da obuhvati i korupcijske privredne prestupe. Poznata je činjenica da se korupcijska krivična dela, upravo zbog načina izvršenja i statusa pojedinih subjekata koji se pojavljuju u ulozi učinilaca, teško otkrivaju i dokazuju, tako da „Tamna brojka“ zauzima značajno mesto u ovoj oblasti kriminaliteta. Ako se pođe od znatne prisutnosti „tamne brojke“ u oblasti korupcijskog kriminalitata, logično se može zaključiti da postoje i mnogi oblici korupcije koji nisu identifikovani, kako u oblasti privredne, tako i u domenu vanprivredne delatnosti. U mnogim situacijama kada je otkriveno korupcijsko krivično delo ne dolazi do krivičnog progona, ili ako bude podignuta optužnica, postupak dugo traje i ne dolazi do izricanja osuđujuće presude, što je karakteristično kad su učinioci lica koja se nalaze na javnim funkcijama ili zauzimaju visoko rangirana radna mesta u društvenim i privrednim institucijama. Jedna od značajnih karakteristika korupcije manifestuje se u međusobnom odnosu korupcije i siromaštva, što je vezano sa motivom izvršenja korupcijskih krivičnih dela i moralnim shvatanjima korupcije. Korupcija može da ostvari direktan i indirektan uticaj na siromaštvo. Direktan uticaj se ispoljava u povećanju cena javnih usluga koje gube na kvalitetu i dolazi do ograničavanja pristupa građana jeftinijim osnovnim životnim resursima (hrana, voda itd.), dok se indirektan uticaj na siromaštvo ogleda u tome što ona predstavlja prepreku ekonomskom razvoju, odnosno povećava javne troškove, usporava privredni rast i onemogućava redovan i normalan prihod budžetu, što je opet u direktnoj vezi sa mogućnošću finansiranja javnih usluga.

4 Osnovni uzroci korupcije

U ekonomskom svetu, osnovni interesi svih privrednih subjekata,tj. svih ljudi koji stupaju u ekonomske odnose, jesu identični – maksimizacija ličnog blagostanja. Dakle, sebični interes je ono što je osnovni motiv ljudi koji stupaju u međusobne ekonomske odnose. Osnivač savremene ekonomske nauke Adam Smit je još pre više od dva veka jasno izložio ovu koncepciju. Pekar nas ne snabdeva hlebom koji mesi zbog svog altruizma, odnosno brige da ne budemo gladni, već zbog profita koji stiče prodajući hleb. Svako od nas je spreman da uloži nešto, odnosno bilo koji resurs kojim raspolaže (imovinu, novac, radno vreme, radni napor itd), jedino u slučaju da od takve investicije dobije veću vrednost od one što ju je uložio. I svako od nas se trudi da maksimizuje razliku između vrednosti ulaganja i prinosa od tog ulaganja. „Niko ne može da me plati onoliko malo koliko malo ja mogu da radim” predstavlja specifičan, mada po društvo poguban, oblik takve maksimizacije. Po nekima je u korenu problema siromaštvo. Bez siromaštva ne bi bilo korupcije. Međutim, čak i ako je siromaštvo osnovni uzrok, ono ne može biti i jedini. . Ako je siromaštvo uzrok korupcije, onda je teško objasniti zašto su bogate, imućne zemlje preplavljene skandalima, od kojih je veoma mali broj vezan za one koji bi se mogli nazvati „siromašnim“ ili „u oskudici“. To bi, takođe, suštinski izjednačilo siromaštvo sa nepoštenjem. Korupcija je zato mač sa dve oštrice – može da se pojavi u bogatstsvu i obilju, ali i u oskudici. Relativno je mali broj pojedinaca čija korumpiranost može imati veoma negativan uticaj na zemlju, a njihovo ponašanje može ali ne mora da bude vidljivo običnom građaninu. Međutim, sitna korupcija sa kojom se ljudi susreću iz dana u dan, tokom svojih svakodnevnih aktivnosti, često se može pripisati siromaštvu u ovom ili onom vidu. U najsiromašnijim zemljama (često onim sa korupiranom elitom) očigledan je neuspeh vlade u isplati plate javnim službenicima. Ali često država ne može da priušti da to učini. Tako se na neadekvatne prihode javnih službenika gleda kao na dodatni uzrok korupcije barem na nižim nivoima, ako ne i u celokupnom sistemu. Ipak, rešenje je mnogo komplikovanije od prostog povećanja plata. Tačno je da je pritisak na javne službenike da zloupotrebe položaj veći ako žive blizu ili ispod linije siromaštva. Ipak, dokazi su u najboljem slučaju nejasni po pitanju da li samo povećanje plata u javnomsektoru može da smanji korupciju. Pored toga, većina onih koji su umešani u veliku korupciju imaju mnogo više nego što će njima ili njihovim porodicama ikada biti potrebno, a ipak nastavljaju sa zloupotrebama. Korupcija, pored ostalih, sadrži i istorijsku komponentu, pa u tom kontekstu treba posmatrati nastanak i razvoj kriminogenih faktora koji se pojavljuju kao uzroci korupcije, kako u razvijenim, tako i u nerazvijenim zemljama. To potvrđuje da se korupcija ispoljava u raznim oblicima u raznim državama širom sveta, u zavisnosti od etnoloških obeležja koja je karakterišu. Korupcija sve više postaje nacionalni i globalni problem, i kao takva je posebno prisutna u zemljma koje su bile u određenim konfliktima, kao i u zemljama u tranziciji, a samim tim njena aktuelnost dolazi do izražaja i na prostorima Srbije. Nije lako ni jednostavno sagledati sve činioce koji doprinose rastu korupcije u zemljama u razvoju, ali uglavnom su to slaba državna administracija i političke institucije. Različiti kriminogeni faktori su zastupljeni u pojedinim zemljama u tranziciji. Među njima su značajni:

1) nepostojanje valjanog sistema državne kontrole,

2) nedostaci i propusti u ekonomskoj politici u prelaznom periodu,

3) neadekvatna zakonska regulativa i nedorečeno zakonodavstvo,

4) slaba organizacija poslova,

5) slabosti socijalne politike,

6) nezadovoljavajući materijalni položaj javnih službenika, tj. male plate i nepostojanje socijalne sigurnosti.

Prelazak sa dogovorne na tržišnu ekonomiju u zemljama u tranziciji, stvara pogodnu osnovu za pojavu korupcije, što je karakteristično i za Srbiju, gde zakoni tržišne privrede nalaze adekvatnu primenu. U tom kontekstu, ekonomski jača strana uvek je u situaciji da diktira uslove ekonomski slabijem subjektu, koji ukoliko želi da opstane na tržištu, u mnogim situacijama mora da prihvati te uslove, od kojih neki predstavljaju i oblik korupcije koji se manifestuje kroz konkretno korupcijsko krivično delo. Bitno je spomenuti nepostojanje adekvatnog kontrolnog mehanizma, dugogodišnje ostajanje određenih kadrova na pojedinim radnim mestima, ovlašćenja javnih službenika, što otvara put za bliske kontakte i saradnju sa mnogim drugim državnim i privatnim subjektima, sklonim raznim nezakonitim delatnostima, a što navedene faktore dovodi u direktnu vezu sa pojavom raznih oblika korupcije.

5 Oblici korupcije

U krivičnopravnom smislu korupcija se ispoljava kroz razna krivična dela, u zavisnosti od regulative svake države. Najčešće su to krivična dela primanja i davanja mita, zloupotreba službenog položaja, zloupotreba ovlašcenja, nezakonito posredovanje, povreda ravnopravnosti u privrednom poslovanju, pronevera, poreska utaja, zaključenje štetnog ugovora, primanje nezasluženih vrednosti, nezakonito davanje poklona, primanje mita za vreme izbora, pranje novca i razni oblici falsifikovanja. Ipak, najkarakterističnija korupcijaska krivična dela su primanje i davanje mita, koje se ispoljava kroz pasivno, aktivno i naknadno podmićivanje. Tako je korupcija u zemljama koje su prošle ili se još uvijek nalaze u tranziciji posebno izražena u oblasti privrednih delatnosti, naročito u javnim službama, prilikom vršenja službene dužnosti i javnih ovlašcenja, ekonomsko-finansijskog kriminaliteta i korupcije, posebno u proizvodnji, trgovini, finansijama, bankarskom sistemu, s tim što su u procesu transformacije zapaženi svojevremeno, novi oblici korupcije, kao što su: izbegavanje poreza, lažno bankrotiranje, pranje novca, nepošteno rukovođenje državnim dobrima, nezakonit rad sa javnim fondovima i drugo. Pojavni oblici korupcije u nekim zemljama tranzicije manifestuju se u: spoljnoj trgovini (carinske i poreske malverzacije), bankarstvu, transformaciji državne svojine, proizvodnji i vršenju usluga. Posebni oblici korupcije se ispoljavaju u fiktivnom izvozu i ponovnom uvozu raznih vrsta robe, kao što su alkohol, duvan, cigarete, tehnička roba, uz carinske i poreske malverzacije. Svi navedeni oblici korupcije nisu prisutni u svakoj od navedenih zemalja, a i oni koji su prisutni razlikuju se po svom sadržaju, uzrocima i intezitetu negativnog delovanja. U zemljama tranzicije, negde više negde manje, prisutni su raznovrsni oblici korupcije, u mnogim zemljama čak isti, s tim što se mora konstatovati da su one zemlje koje su uspešno prošle proces tranzicije stvorile i povoljnije uslove za suprostavljanje korupciji, i smanjenje njenog obima, a nastajanje novih i širenje postojećih oblika stavile pod kontrolu, s obzirom na to da u toj fazi razvoja, uz sve objektivne i subjektivne teškoće, nije moguće iskoreniti korupciju.

6 Fenomenologija korupcije

Pored pravnog razlikovanja korupcije uobičajeno je kriminološko-kriminalističko razlikovanje pojedinih oblika korupcije na:

a) uličnu,
b) ugovaračku,
c) političku,
d) sudsku i
e) privrednu.

Ulična korupcija obuhvata sve oblike „situacijskog“, spontanog potkupljivanja javnih službenika ili odgovornih osoba, bez prethodnog plana ili posebne najave primatelja dara, sa svrhom izbegavanja redovnih obaveza ili postupaka u skladu sa zakonom, odnosno izvršenja zakonskih obaveza, sankcija, ostvarenjem nepripadajućih koristi ili prekorednim ostvarenjem nekih prava i sl. Ovi slučajevi korupcije prepoznatljivi su prilikom podmićivanja npr. policajaca, carinika i drugih službenih i odgovornih osoba.

Ugovaračka ili korupcija u javnoj upravi jeste posledica sklapanja štetnih ugovora, dodela koncesija, građevinskih radova, nepoštivanjem redovne procedure dodele tih poslova na teret proračunskih sredstava, bez nadzora kvaliteta, rokova načina izvođenja tih radova, izigravanja javnih konkursa u civilnom ili vojnom sektoru poslovanja. Politička korupcija je svesno pripremanje i izglasavanje manjkavih ili punih „pravnih praznina“ zakonskih akata, podzakonskih odluka tela izvršne vlasti, izbegavanje poreznih obaveza, netransparentno vođenje evidencija finansijskih transakcija, različiti načini pogodovanja pojedinih interesnih grupa, na štetu opštih interesa.

Sudska korupcija obuhvata protivpravna ponašanja, zloupotrebom položaja pripadnika sudske vlasti, ali i ostalih pripadnika pravosudne vlasti. Ova korupcija posebno uništava vladavinu prava jednakosti.

Privredna korupcija obuhvata preostale oblike koruptivnog ponašanja u privredi, građevinarstvu, zdrastvu, prosveti i profesionalnom sportu. Kao što se iz prethodnih napomena vidi, korupcija se javlja na području javnog, privatnog i političkog sektora. Akteri korupcije mogu biti državni činovnici na svim nivoima, privatne osobe koje rade u različitim korporacijama te političari na lokalnom i državnom nivou. Interes organizovanog kriminaliteta je da kontrolira sva tri sektora i utiče na privredu i politiku države, stvarajući tako i klimu neizvesnosti i društvene dezorganizacije.

7 Posledice korupcije

Korupcija kao društveno negativna pojava sa visokim stepenom društvene opasnosti, u svakom društvu proizvodi posledice koje negativno deluju na njegov celokupni razvoj, što posebno dolazi do izražaja u zemljama tranzicije, jer usporava privatizaciju, potiskuje privatni sektor i koči prelazak na tržišnu privredu, zatim utiče na nepoštovanje zakonitosti, što se sve skupa negativno odražava na celokupan razvoj zemlje. Međutim, kada se govori o negativnim posledicama korupcije, ne sme se zaboraviti ni tzv. sitna korupcija, jer ona posebno iritira građane koji bez nje ne mogu da završe mnoge svoje poslove, a uvek postoji opasnost da ovaj vid korupcije razvojem društvenih odnosa, preraste i u mnogo teže oblike korupcije. “Veliku korupciju“ trebalo bi obuzdati iz praktičnih razloga. Suočena sa izazovom održavanja ili poboljšanja standarda života, nijedna zemlja ne može da dozvoli sebi neefikasnost koja prati korupciju. Te posledice korupcije, odnosno troškovi koje korupcija izaziva, direktno utiču na smanjenje prihoda budžetu, a samim tim umanjuju i društveni standard stanovništva, čime se ispoljava još jedna komponenta korupcije, a to je njen doprinos povećanju siromaštva i polarizaciji društvenih slojeva. Korupcija dovodi do potpunog ili delimčnog nenaplaćivanja javnih prihoda, odnosno do preusmeravanja javnih prihoda u privatne svrhe. Negativna posledica takvog dejstva korupcije vidno se ispoljava u oblasti javnih službi, odnosno, pre svega, budžetskih korisnika, gde su male plate i neredovno se isplaćuju, što se, u krajnjem slučaju, manifestuje kroz slabiji i neefikasniji rad organa pravosuđa, policije, carine, inspekcijskih organa i nekih drugih uslužnih delatnosti, s jedne strane, i stvaranje sklonosti i navike zaposlenih u ovim organima da prihvataju korupciju, i to najčešće podmićivanjem, s druge strane. Prema nekim mišljenjima, izbegavanje obaveza prema državi je jedan od najizraženijih vidova korupcije u Srbiji. Posledice ovog vida korupcije ogledaju se u ilegalnim postupcima neplaćanja carina, poreza i akciza i podmićivanja inspektora. U ovom slučaju mito služi smanjivanju troškova za firmu ili pojedinca, a rezultat takvog načina poslovanja jeste godišnje smanjenje javnih prihoda za jednu trećinu. Pored negativnog dejstva na celokupan process reforme, korupcija doprinosi destabilizaciji državne vlasti uopšte, eroziji sistema moralnih vrednosti, nepoštovanju zakonitosti, omogućava bogaćenja i ostvarivanje drugih ličnih interesa, ugrožava ljudska prava i demokratski razvoj društva i dovodi do nesigurnosti i dezorijentacije.

8 Suzbijanje korupcije

Svako društvo i država određuju subjekte i odgovarajućim propisima definišu njihovu nadležnost i ovlašćenja u suprostavljanju korupciji, kao i drugim oblicima kriminaliteta, uzimajući u obzir osnovne etnološke faktore i fenomenološka obeležja korupcije na svojoj teritoriji. Suzbijanje korupcije mora se odvijati u okvirima kriminalne politike, tj. politike suprostavljanja kriminalitetu, koja podrazumijeva organizovanu, plansku i sveobuhvatnu aktivnost nadležnih organa i ostalih društvenih subjekata u sprečavanju i otkrivanju korupcijskih krivičnih dela. Svaka zemlja nakon izvršene analize etnoloških i fenomenoloških obeležja korupcije, u okviru borbe protiv kriminaliteta pronalazi najefikasnije metode sprečavanja i otkrivanja korupcijskih krivičnih dela. Prema tome, system kriminalne politike zavisi od mnogih faktora kao što su:

– mentalitet i psihologija naroda,

– stepen ekonomske i društvene razvijenosti,

-rasprostranjenost, struktura i tendencija kretanja kriminaliteta i devijacija,

– korišcenje kriminoloških, socioloških, penoloških i drugih znanja.

Polazeći od politike suzbijanja kriminaliteta uopšte, može se konstatovati da su prevencija i represija dva opšta metoda u okviru kriminalne politike koji se primjenjuju u suprostavljanju korupciji i koji sadrže niz različitih mera i radnji, zasnovanih na zakonu. Suprostavljanje korupciji mora biti dugoročno, zasnovano na usvojenoj strategiji borbe protiv korupcije, s ciljem održavanja postignutih rezultata i postizanja još većeg stepena efikasnosti. Izradi strategije borbe protiv korupcije, pored sagledavanja etnoloških i fenomenoloških obeležja, mora da prethodi procena i prognoza korupcije, pa se tek potom odlučuje o radnjama, merama i sredstvima koje treba da sadrži pomenuta strategija.

Bitan segment antikorupcijskog delovanja jeste i preduzimanje mera na jačanju političke volje za borbu protiv korupcije. Postoji čitav niz mera koje supovezane sa ovim, a koje, s druge strane, doprinose jačanju političke moći u borbi protiv korupcije. Među njima su posebno značajne:

javne državne finansije. Dostupnost informacija o svim državnim prihodima i finansijskim transakcijama je značajan insrument u borbi protiv korupcije;
davanje problemu korupcije zasluženog mesta i u području javnog informisanja i na svim nivoima obrazovanja;
jačanje privatnog sektora. Podrška razvoju privatnog sektora predstavljaznak dobre volje vladajućih struktura u razvoju tržišne privrede, pravne i grđanskedržave;
kontrola rada državnih organa. Kontrola efikasnosti pružanja državnih usluga će smanjiti korupciju, jer u slučaju kvalitetnog rada državnih službi nema razloga za korumpiranost.

Odgovarajuće planiranje mera i realizaciju strategije borbe protiv korupcije, nije moguće u potpunosti ostvariti bez političke volje i odlučnosti svih nadležnih organa, kao i svih onih faktora koji poseduju bilo koji oblik vlasti ili uticaj bilo koje vrste u zemlji. Politička volja, koja predstavlja odlučnost i smelost svih onih koji imaju određenu vlast da se bezkompromisno suprostave korupciji, podrazumijeva nezavisnost i samostalnost organa otkrivanja, nadzora, kontrole, gonjenja i presuđivanja i njihovo delovanje u okvirima predviđenim ustavom i odgovarajućim zakonskim propisima. To znači da nijedno lice, bez obzira na to na kojoj se funkciji nalazilo i u kojim organima vlasti radilo, ne može da ima veću moć od zakona, niti da utiče na dalji tok krivičnog postupka, usmeravajući ga prema svom nahođenju. Država, kao tvorevina u okviru koje deluju organi vlasti i subjekti suprostavljanja korupciji, može da se zaštiti od korupcije, upravo, zakonitom delatnošću tih organa. Pa je stoga nužna potpuna politička volja i odlučnost da se uspe, što podrazumeva i prethodno iskorenjenje korupcije u sopstvenim redovima imeđu zaposlenima kod nadležnih organa.

9 Subjekti suprostavljanja korupciji

U suzbijanju korupcije učestvuju razni subjekti koji svoju delatnost ostvaruju uglavnom kroz institucionalno delovanje, gde do izražaja dolazi delatnost države i državnih organa, zatim kroz delovanje međunarodnih organizacija i,najzad, delatnošću nevladinih organizacija. Bitno je da u postojećim organima postoje stručno osposobljeni kadrovi koji će se stalno usavršavati kroz aktuelnu praksu i pojedine oblike edukacije, kako bi se osposobili upravo zaprimenu savremenih metoda u suprostavljanju korupciji. Od organa koji institucionalno deluju, na prvom mestu treba istaći ulogu države i njenih organa, kako onih koji imaju zakonodavnu nadležnost, tako i onih koji deluju u okviru izvršne i sudske funkcije. Parlament i vlada, kroz razmatranje određenih izveštaja koji se odnose na razne segmente korupcije a koje su dužni da joj podnose njeni organi, takođe mogu doći do saznanja o problemima u suprostavljanju korupciji, i mogu odmah, adekvatnim merama, efikasno delovati na rešavanju tih problema, bez obzira da li su oni organizacione, zakonodavne, političke, ekonomske ili neke druge prirode. Osnovni državni subjekti u suprostavljanju korupciji jesu organi otkrivanja, gonjenja i presuđivanja, kao i drugi organi nadzora i kontrole, čija delatnost posebno treba da dođe do izražaja prilikom otkrivanja korupcijskih krivičnih dela. Ovi subjekti kroz mere svog preventivnog i represivnog delovanja, preduzimaju mere da se spreči korupcija, otkriju korupcijska krivična dela i njihovi učinioci, obezbede dokazi, pokrene i vodi krivični postupak. Policija, kao najstručnijni organ otkrivanja svih krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti, pa stoga i korupcijskih krivičnih dela, ima posebna ovlašcenja u primeni represivnih mera, koja nemaju drugi organi koji se takođe pojavljuju kao subjekti otkrivanja korupcijskih krivičnih dela. Organi pravosuđa, tužilaštvo kao organ gonjenja u čiju nadležnost spada i vođenje istrage i sud, kao organi presuđivanja, ostvaruju takođe značajnu ulogu u sprečavanju korupcije i u primeni odgovarajućih mera represije prema učiniocima korupcijskih krivičnih dela. U oblasti preventivnog i represivnog delovanja s ciljem efikasnijeg suprostavljanja korupciji, ne može se isključiti ni delatnost pojedinih međunarodnih organizacija. U tom smislu treba posmatrati i napore Evropske unije, Svetske banke i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju u pravcu pružanja odgovarajuće finansijske pomoći i stvaranja efikasnije organizacije nadležnih organa, ili pak osnivanja nekih novih organa, kako bi se delatnost usmerila u pravcu postizanja boljih rezultata u sprečavanju korupcije, odnosno u otkrivanju i dokazivanju korupcijskih krivičnih dela. Nevladine organizacije takođe imaju određenu ulogu, pre svega u primeni preventivnih mera u sprečavanju korupcije, ali i u domenu približavanja građanima ove problematike i pružanja pomoći u zauzimanju ispravnih stavova o ovoj društveno negativnoj pojavi, kao i usmeravanje građana da vrše pritisak naročito na javne službe, u cilju postizanja veće javnosti i transparentnosti njihovog rada.

10 Zaključak

Kao društvena pojava, korupcija je stara koliko i društvo i o njoj se alarmantno govori i piše onda kada se ispune dva uslova. Prvi je da postoji toliko slobode u zemqi da se o njoj sme pisati, a drugi kada postane jako masovna, kada prožme sve institucije društva i države i kada ometa normalno funkcionisawe pravnog i moralnog poretka. Korupcija ne bi bila ni toliko stara, ni tako teško iskorenjiva da nije tesno povezana sa ljudskom prirodom. Ne upuštajući se u antropologiju i definisanje ljudske prirode i raspravu da li je čovek po prirodi dobar ili loš, usudio bih se da kažem da je ljudska priroda u jednom smislu podložna korupciji i slaba u prevladavanju egoizma. Da budemo sebični i agresivni dovoljno je da sledimo svoje instinkte. Ali, da bismo bili dobri i moralni treba nam veći ili manji napor u savladavanju instinkata. Živeći u društvu, čovek je izložen mnogim iskušenjima i malo je onih koji će priznati kao Oskar Vajld: “svemu mogu da se oduprem, izuzev iskušenjima”. Ovih nekoliko rečenica ne teže da relativizuju korupciju kao društveno zlo, niti da obeshrabre borbu protiv nje, već da upozore na njenu žilavost i širinu. Ovde je reč o borbi protiv jednog društvenog zla koje razara zajednicu, poništava ulogu pravnih i moralnih normi, ugrožava javna dobra i egzistenciju većine ljudi. Korupcija cveta kada je opšte ili javno dobro bez jake zaštite. Državne finansije, državna imovina prava su meta u koju ciljaju organizovana korupcija i organizovani kriminal. Nestabilne države, društva u tranziciji posebno su izložena korupciji usled promenljivosti pravnih i moralnih normi. U nekim zemljama bivšeg socijalističkog poretka korupcija je imala korena u prethodnim režimima. Što je kriza ovih društava bila duža, obim korupcije je postajao sve veći. Kada korupcija dobije enormne dimenzije, kada prodre u sve službe, institucije i ustanove, kada uđe u sve pore društva nastaje ubrzano truljenje svega. Policija prvo sarađuje sa kriminalcima, a zatim ih sama organizuje; carinici sarađuju sa švercerima, a zatim sami organizuju šverc. Sudstvo, zdravstvo, prosveta, a posebno privreda potpadaju pod uticaj organizovane korupcije. Nastaje simbioza normalnih i patoloških pojava, nema borbe protiv udruženih snaga korupcije, svi sarađuju na istom poslu. To je stanje koje se uslovno može nazvati kleptokratijom. Svi uticajni faktori društva udružuju se u krađi javnog dobra, čine jednu lopovsku oligarhiju. Ukoliko se ne probude, organizuju i pobune časni građani, vladavina lopova može dugo trajati. Što je najgore, ona sve relativizuje i, obesmišljava i moral i pravo i javnost, ukida borbu između dobra i zla, između normalnog i patološkog, umrtvljuje društvenu dinamiku i razvoj i promoviše trulež i propadanje kao sudbinu. Zato prvi i najvažniji korak svake demokratske reforme treba da bude beskompromisna borba protiv korupcije.

Literatura:

Ljubomir, Stajić,Основи система безбедности: са основама истраживања безбедносних појава, Pravni fakultet univerziteta u Novom Sadu, Novi Sad,
Bošković, Milo, Krininološki leksikon, Matica Srpska i Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, 1999.
Jelačić, M, Korupcija, Beograd,1996
Dragomir Antonić i dr., KORUPCIJA u Srbiji, Beograd : Centar za liberalno-demokratske studije, 2001
http://www.crnarupa.singidunum.ac.rs/ARHIVA/Godina%202007%20-%202008/PFB%20-%20FFMO/Antikorupcijska%20metodologija/Prvo.predavanje.pdf
http://www.acas.rs/
http://pescanik.net
un.org
http://www.nadlanu.com
https://sr.wikipedia.org

[/av_textblock]