Home » Krivično pravo » Procesno krivično pravo » Sporazum o priznanju krivice

Sporazum o priznanju krivice

 

Sporazum o priznanju krivice je novi pravni institut u našem krivičnom postupku.Uveden je Zakonom o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) od 3. septembra 2009. godine, čija je primena počela 11. septembra 2009. godine.

 

Institut vodi poreklo iz američke sudske prakse (poznatiji kao plea bargaining). U SAD-u se zapaža visok procenat okončanja krivičnih predmeta zaključenjem sporazuma o priznanju krivice, više od 90 %. Međutim, ovako visoki procenat primene ovog sporazuma u SAD-u uslovljava stroga kaznena politika u državama u sastavu SAD-a, zbog koje okrivljeni relativno često, kada su suočeni sa dokazima koji ih terete, sami priznaju krivično delo, bez ikakvih posebnih garancija tužioca, u nadi da će im takvo priznanje doneti blažu kaznu, nego što bi inače dobili. U Velikoj Britaniji, koja se smatra kolevkom anglosaksonske krivičnopravne tradicije i pravnog sistema uopšte, krivičnoprocesni sistem ne poznaje ovaj institut, odnosno stranačku nagodbu ovog tipa, ali je zakonom iz 1994. godine formalno legitimisano ublažavanje kazne onima koji priznaju krivicu.

 

U formalnom smislu sporazum o priznanju krivice može se definisati kao poseban oblik konsensualnog rešavanja predmeta krivičnog postupka, što se čini na osnovu odgovarajuće saglasnosti volja stranaka, a konačnu reč daje krivični sud. Da bi se pristupilo pregovaranju o zaključenju sporazuma o priznanju krivice  potrebno je da budu ispunjeni određeni materijalni i formalni uslovi. Materijalni uslov se svodi na činujenicu da krivično delo, koje je predmet krivičnog postupka, mora biti određene težine. Pregovaranje o potencijalnom zaključenju sporazuma o priznanju krivice je moguće ako se krivični postupak vodi za jedno krivično delo ili za krivična dela u sticaju za koja je propisana kazna zatvora do 12 godina. Takođe, iako nije eksplicitno navedeno u ZKP-u , predmet sporazuma o priznanju krivice mogu biti i krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana. Formalni uslov je postojanje odgovarajuće inicijative subjekta koji vrši jednu od stranačkih funkcija. Javni tužilac može predložiti okrivljenom i njegovom braniocu zaključenje sporazuma o priznanju krivice, odnosno okrivljeni i njegov branilac mogu javnom tužiocu predložiti zaključenje takvog sporazuma. Sporazum o priznanju krivice mora biti u pisanom obliku. Zaključeni sporazum se podnosi odgovarajućem funkcionalnom obliku suda, najkasnije do završetka prvog ročišta za održavanje glavnog pretresa.

Sadržina sporazuma o priznanju krivice obuhvata obavezne i fakultativne elemente.

Suštinski i obavezni element sporazuma o priznanju krivice je priznanje okrivljenog. Okrivljeni u potpunosti priznaje krivično delo za koje se tereti, odnosno priznaje jedno ili više od krivičnih dela učinjenih u sticaju, koja su predmet optužbe. Priznanje se smatra potpunim ako sadržinski i suštinski u potpunosti odgovara optužbi, odnosno stavu tužioca u aktuelnom optužnom aktu. Obavezni elementi o kojim se okrivljeni i javni tužilac moraju saglasiti se dele na apsolutno i relativno obavezne.

Apsolutno obavezni su oni koji obuhvataju sporazumevanje o:

1) o vrsti i visini kazne, odnosno o drugim krivičnim sankcijama koje će okrivljenom biti izrečene;

2) o troškovima krivičnog postupka;

3) o odricanju stranaka i branioca od prava na žalbu protiv odluke suda donesene na osnovu sporazuma o priznanju krivice, kada je sud u potpunosti prihvatio sporazum. Relativno obavezni su:

1) sporazumevanje o odustajanju javnog tužioca od krivičnog gonjenja za krivična dela koja nisu obuhvaćena sporazumom o priznanju krivice, što će biti obavezni element sporazuma jedino kada se radi o slučaju krivičnih dela u sticaju, gde javni tužilac odustaje u odnosu ne neko ili neka od tih krivičnih dela, što znači da se u takvoj situaciji radi o posebnom slučaju oportuniteta krivičnog gonjenja;

2) sporazumevanje o imovinskopravnom zahtevu, što će obavezno biti element sporazuma samo onda kada je takav zahtev i postavljen od lica koje je nosilac prava na podnošenje imovinskopravnog zahteva.

Fakultativni elementi su :

1) obavezivanje okrivljenog da ispuni jednu ili više od obaveza koje se mogu odrediti kao uslov za postupanje javnog tužioca prema načelu uslovljenog oportuniteta krivičnog gonjenja (otklanjanje štetne posledice nastale izvršenjem krivičnog dela, plaćanje novčanog iznosa u korist humanitarne organizacije, fonda ili javne ustanove, obavljanje društveno korisnog ili humanitarnog rada itd.), pod uslovom da je s obzirom na prirodu obaveza moguće da ih okrivljeni ispuni do podnošenja sporazuma o priznanju krivice sudu, odnosno da do podnošenja sporazuma o priznanju krivice sudu, započne sa ispunjavanjem obaveza;

2) prihvatanje od strane okrivljenog obaveze da u određenom roku vrati imovinsku korist stečenu izvršenjem krivičnog dela, odnosno da vrati predmet krivičnog dela.

Sporazumom može biti određena bilo koja krivična sankcija, a ako se radi o kazni, onda se javni tužilac i okrivljeni pre svega, sporazumevaju o vrsti kazne, a zatim o njenoj meri.  Moguća je ona mera koja je u okviru posebnog zakonskog minimuma i maksimuma, a  izuzetno, mera kazne koja je ispod posebnog zakonskog minimuma. U sporazumu o priznanju krivice javni tužilac i okrivljeni se mogu saglasiti o izricanju okrivljenom kazne, koja po pravilu ne može biti ispod zakonskog minimuma za krivično delo koje se okrivljenom stavlja na teret. Samo izuzetno, javni tužilac i okrivljeni se mogu saglasiti da se okrivljenom izrekne blaža kazna u granicama propisanim pravilima Krivičnog zakonika, ako se radi o sledećim alternativno propisanim situacijama: 1) kada je to očigledno opravdano značajem priznanja okrivljenog u odnosu na: a) razjašnjenje krivičnog dela za koje se tereti, čije bi dokazivanje bez takvog priznanja bilo nemoguće ili znatno otežano, b) za sprečavanje, otkrivanje ili dokazivanje drugih krivičnih dela, ili 2) kada u konkretnom slučaju postoje naročito olakšavajuće okolnosti.

O sporazumu o priznanju krivice koji su stranke zaključile, odlučuje odgovarajući oblik sudske funkcionalne nadležnosti: a) predsednik vanraspravnog veća – kada je sporazum o priznanju krivice podnesen pre podnošenja optužnice ili b) predsednik pretresnog veća, odnosno sudija pojedinac – kada je sporazum o priznanju krivice podnesen nakon podnošenja optužnice, odnosno ako se u prigovoru protiv optužnice okrivljeni ili njegov branilac pozivaju na takav sporazum.

Odlučujući o sporazumu sud ga svojim rešenjem može odbaciti, usvojiti ili  odbiti.

  • Sud će sporazum odbaciti ako je podnesen nakon što je završeno prvo ročište za održavanje glavnog pretresa ili ako na ročište nije došao uredno pozvani okrivljeni, pri čemu protiv rešenja o odbacivanju sporazuma o priznanju krivice žalba nije dozvoljena.
  • Sud će usvojiti sporazum o priznanju krivice i doneti odluku koja odgovara sadržini sporazuma, ako utvrdi da su kumulativno ispunjeni svi sledeći uslovi:

1) uslovi koji se odnose na svest i volju okrivljenog i kvalitet njegovog priznanja –                potrebno je da okrivljeni svesno i dobrovoljno priznaje krivično delo, što znači da je isključena mogućnost priznanja okrivljenog u zabludi;

2) uslov koji se odnosi na krivičnu sankciju i meru kazne – potrebno je da sporazum obuhvata saglasnost stranaka u odnosu na krivičnu sankciju, odnosno kaznu koja mora biti u zakonskim okvirima;

3) uslov koji se odnosi na svest okrivljenog o posledicama zaključenog sporazuma – okrivljeni mora biti potpuno svestan svih posledica zaključenog sporazuma, mora razumeti da je priznao krivično delo koje je predmet optužbe i da se sporazumom odriče dva važna prava: prava  na suđenje i prava na ulaganje žalbe protiv odluke suda donesene na osnovu sporazuma;

4) uslov dodatnog dokaznog potkrepljenja priznanja okrivljenog – neophodno je da postoje i drugi dokazi koji potkrepljuju priznanje krivice okrivljenog;

5) uslov poštovanja prava oštećenog i načela pravičnosti – potrebno je da sporazumom o priznavanju krivice nisu povređena prava oštećenog, kao i sporazum nije protivan razlozima pravičnosti;

  • Sporazum o priznanju krivice sud može odbiti obrazloženim rešenjem u dve alternativno propisane situacije: 1) kada nije ispunjen jedan ili više uslova čije je ispunjenje potrebno za usvajanje sporazuma, ili 2) kada kazna, odnosno druga krivična sankcija utvrđena u sporazumu o priznanju krivice očigledno ne odgovara težini krivičnog dela koje je okrivljeni priznao.

Priznanje okrivljenog dato u okvirima sporazuma koji je odbijen od strane suda gubi svaki dokazni značaj, tako da ne može biti dokaz u krivičnom postupku. Kada rešenje o odbijanju sporazuma o priznanju krivice postane pravnosnažno, sporazum i svi spisi koji su sa njim povezani, uništavaju se pred sudom, o čemu se sastavlja službena beleška, a sudija koji je takvo rešenje doneo ne može učestvovati u daljem toku tog krivičnoa postupka.

Rešenje suda o sporazumu o priznanju krivice se dostavlja subjektima koji vrše stranačke funkcije tj. strankama – javnom tužiocu i okrivljenom, subjektu koji je u funkciji stručne odbrane – braniocu okrivljenog i subjektima koji su u funkciji potencijalne supsidijarne optužbe – oštećenom i njegovom punomoćniku. Protiv rešenja se u roku od osam dana od dana njegovog dostavljanja, može uložiti žalba, a zavisno od vrste rešenja, razlikuju se titulari prava na žalbu.

Pa tako, protiv rešenja suda:

1)      o odbijanju sporazuma o priznanju krivice žalbu mogu izjaviti javni tužilac, okrivljeni, kao i branilac okrivljenog.

2)      o usvajanju sporazuma o priznanju krivice, žalbu mogu izjaviti oštećeni i njegov punomoćnik. Ovo važi samo ako oštećeni u datom slučaju zaista i postoji.

O žalbi protiv rešenja suda o sporazumu o priznanju krivice, bilo da je on usvojen ili odbijen, odlučuje vanraspravno veće čijem sastavu ne može biti sudija koji je doneo rešenje koje se pobija žalbom. To veće može doneti sledeće odluke: 1) rešenje o odbacivanju žalbe ako je podnesena po proteku roka u kojem se mogla uložiti; 2) rešenje o usvajanju žalbe ili 3) rešenje kojim sa žalba odbija kao neosnovana. Protiv ovih rešenja

žalba nije dozvoljena.

Kod donošenja presude koja proističe iz sporazuma o priznanju krivice moguće su dve situacije: 1) kada je optužnica već podnesena, pravnosnažno rešenje o usvajanju sporazuma o priznanju krivice će se smatrati njenim sastavnim delom, te 2) kada optužnica prethodno još nije bila podnesena,  javni tužilac će u roku od tri dana sastaviti optužnicu u koju uključuje sporazum o priznanju krivice. Predsednik veća na osnovu optužnice u koju je inkoporisan sporazum o priznanju krivice, odnosno rešenje o njegovom usvajanju, bez odlaganja donosi presudu kojom okrivljenog oglašava krivim i izriče mu kaznu, odnosno drugu krivičnu sankciju i odlučuje o ostalim pitanjima predviđenim u sporazumu o priznanju krivice. Protiv osuđujuće presude donesene na osnovu sporazuma o priznanju krivice nije dozvoljena žalba. Ova presuda je momentom donošenja pravnosnažna, a izvršna postaje prema opštim pravilima.

 

Nijedno zakonsko rešenje nije savršeno i svakako da i ovaj institut ima svoje nedostatke, menjutim njegov ratio legis u našem ZKP-u jeste brže okončanje mnogih krivičnih postupaka i smanjnje troškova, a da se pritom ne ugroze interesi zakonitosti i pravičnosti. Njime se neosporno smanjuje vreme trajanja krivičnog postupka, čime se postiže i rasterećenje pravosuđa i omogućava sudijama da reše veći broj predmeta i da više vremena posvete komplikovanijim slučajevima. Ovaj način rešavanja predmeta, zaključenjem sporazuma o priznanju krivice, pored vremena štedi i novac, smanjujući troškove postupka (troškovi zakazivanja postupka, troškovi veštačenja, troškovi dolaska okrivljenog i svedoka itd.). ZKP, sporazumom o priznanju krivice štiti prava oštećenog jer predviđa da se o ročištu na kom se odlučuje o sporazumu o priznanju krivice obaveštavaju oštećeni i njegov punomoćnik (čl. 282v, st.5). da se okrivljeni sporazumom može obavezati da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da nadoknadi pričinjenu štetu (čl 282b, st 4.), da će sud usvojiti sporazum između ostalog ako utvrdi da njime nisu povređena prava oštećenog (čl. 282v st.8 tač. 5), kao i da  protiv rešenja suda o usvajanju sporazuma o priznanju krivice, oštećeni i njegov punomoćnik mogu izjaviti žalbu u roku od 8 dana od dana dostavljanja rešenja (čl. 282g st. 2 i 3).

 

U Srbiji procenat okončanja krivičnih postupaka zaključenjem sporazuma o priznanju krivice nije tako visok kao u SAD-u, ali svakako ne treba zanemariti podatak da je posle dve godine primene ovog instituta, srpsko pravosuđe uštedelo 139 miliona dinara i da je sporazum zaključen u tom periodu 70 puta. Među najpoznatijim primenama ovog instituta u Srbiji su slučaj pevačice Svetlane Cece Ražnjatović i muzičara Gorana Bregovića.

LITERATURA :

 

1)      Milan Škulić, Krivično procesno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2010.

2)      http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/13-04-2011/Dogadaj     dana/130459/-Zatvor-u-vili-na-Dedinju/print

3)      http://www.glas-javnosti.rs/clanak/drustvo/glas-javnosti-03-04-2011/pravosudje-na-priznavanju-krivice-ustedelo-139-miliona-dinar

 

 

Preuzmite ovaj tekst sa sajta klikom ovde.

Tijana Milenković

Institut za pravo i finansije