Home » Krivično pravo » Procesno krivično pravo » Žalba na prvostepenu presudu

Žalba na prvostepenu presudu

            Redovni pravni lekovi su instituti krivičnog procesnog prava kojima se pravno napada nepravosnažna odluka. Pravo na ulaganje žalbe na presudu u krivičnom postupku je ustavnog ranga sadržano u članu 26. stav 2. Ustava Srbije u kome se navodi da svako ima pravo na žalbu protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu. Osim toga redovni pravni lekovi su i sredstvo za aktivno sticanje pravosnažnosti sudskih odluka. Redovni pravni lekovi koji se ulažu protiv presude uvek odlažu njeno izvršenje, tj. imaju suspenzivno dejstvo.

Rok za ulaganje žalbe protiv prvostepene presude je petnaest dana od dana dostavljanja prepisa presude i u tom roku titulari prava na ovaj redovni pravni lek mogu izjaviti žalbu. Protekom roka nastaje prekluzija koja se sastoji u tome da lice koje je rok propustilo više ne može ulagati žalbu protiv te presude. Rok za izjavljivanje žalbe protiv prvostepene presude kada je predmet krivičnog postupka krivično delo organizovanog kriminala je trideset dana od dana dostavljanja presude. Određena procesna mogućnost za saniranje propuštanja roka za izjavljivanje žalbe koja se odnosi samo na okrivljenog propisana je članom 184. Zakonika o krivičnom postupku. Naime, sud će dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje radi izjave žalbe ako su kumulativno ispunjeni zakonom određeni uslovi.[1]

Titulari prava na žalbu protiv presude prvostepenog suda su: ovlašćeni tužilac, optuženi, branilac optuženog, zakonski zastupnik optuženog i oštećeni. Pravo oštećenog na žalbu je organičeno samo na mogućnost žalbe zbog odluke suda o troškovima krivičnog postupka. Razlog zašto je kao razlog za žalbu izostala odluka suda o imovinskopravnom zahtevu je i uzdržano reagovanje krivičnog suda kada je imovinskopravni zahtev u pitanju, a i generalno to pravo oštećenom i nije uskraćeno jer ga on u svakom slučaju može ostvariti u parničnom postupku. U korist optuženog žalbu mogu izjaviti i njegov bračni drug, srodnik po krvi u pravoj liniji, usvojilac, usvojenik, brat, sestra, hranilac i lice sa kojim živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici. Optuženi, po svom položaju i ulozi u krivičnom postupku ne može tražiti preinačenje presude na svoju štetu.[2] Javni tužilac može izjaviti žalbu kako na štetu, tako i u korist optuženog, to specifično pravo žalbe proizilazi iz njegove uloge zaštitnika zakona u krivičnom postpuku. Pored oštećenog, ograničeno pravo na žalbu ima i lice čiji je predmet oduzet presudom kao i lice od koga je oduzeta imovinska korist pribavljena krivičnim delom. Branilac okrivljenog ima potpuno pravo žalbe, tako da on presudu može pobijati iz svih žalbenih osnova za šta mu nije potrebno posebno ovlašćenje optuženog, već to proizilazi iz punomoćja na osnovu koga vrši fuknciju odbrane. Branilac ne može izjaviti žalbu protiv volje optuženog, osim ako se ne radi o izrečenoj kazni zatvora od trideset do četrdeset godina.

Optuženi ima mogućnost raspolaganja pravom na žalbu, tj. optuženi se može odreći prava na ulaganje žalbe ili odustati od već izjavljene žalbe. Odricanje i odustajanje od žalbe predstavljaju ireverzibilne činove, što znači da se ne mogu opozvati.[3]Optuženi se ne može odreći prava na žalbu, niti može odustati od već izjavljenje žalbe, ukoliko mu je izrečena kazna zatvora od trideset do četrdeset godina.

Zakonikom je propisana sadržina žalbe koja je obavezna ne bi li izneta žalba uopšte mogla da proizvede pravno dejstvo. Žalba treba da sadrži: označenje presude protiv koje se izjavljuje žalba; osnov za pobijanje presude; obrazloženje žalbe; predlog da se pobijana presuda potpuno ili delimično ukine ili preinači i potpis lica koje izjavljuje žalbu. U Zakoniku se pravi razlika obzirom na svojstvo titulara žalbe, njegovu pravnu obrazovanost, odnosno imanje ili nedostatak stručne pomoći u vezi s pisanjem žalbe. Ukoliko žalba ne sadrži neki od navedenih obaveznih elemenata sud je rešenjem odbacuje. Ovde se pravi razlika u odnosu na lica koja nemaju branioca i ona koja imaju. Ova prva će biti pozvana od strane suda da u određenom roku dopune žalbu i tek ako se žalilac ovom pozivu ne odazove sud će je rešenjem odbaciti, dok će se žalba lica koja su imala pravnu pomoć odmah rešenjem odbaciti, bez poziva da se ista u određenom roku dopuni. Zakonikom je propisana mogućnost da se u žalbi iznose nove činjenice i novi dokazi, ali je istovremeno zakonodavac obavezao žalioca da navede razloge zašto ih nije ranije izneo.

Presuda se može napadati žalbom zbog: bitne povrede odredaba krivičnog postupka; povrede krivičnog zakona; pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja: odluke o krivičnim sankcijama, oduzimanju imovinske koristi, troškovima krivičnog postupkai imovinskopravnim zahtevima. Žalbeni razlozi su određene pravne ili činjenične anomalije, tj greške koje prema stavi podnosioca žalbe postoje u presudi i koja se žalbom pravno napada, tj. pobija redovnim pravnim lekom.[4]

                        Povrede zakona su kao razlog za žalbu takstativno navedene, s tim što je kod Zakonika o krivičnom postupku obavezno da to budu bitne povrede procesnih odredaba, dok kod Krivičnog zakonika bilo koja povreda je razlog za eventualnu žalbu.

Povrede ZKP-a kao mogući razlog za žalbu mogu biti apsolutno bitne i relativno bitne. Apsolutno bitne povrede odredaba krivičnog postupka su one povrede koje se odnose na: sud; optužbu i ostale povrede. U relativno  bitne povredbe odredaba krivičnog pistupka spadaju: neprimenjivanje ili nepravilno primenjivanje od strane suda za vreme pripremanja glavnog pretresa ili u toku glavnog pretresa ili prilikom donošenja presude, bilo koje odredbe ZKP-a i povreda prava odbrane od strane suda na glavnom pretresu.

Povrede krivičnog zakona kao razlog za žalbu treba posmatrati što kao povrede odredbaba samog Krivičnog zakonika, što kao povrede odredaba normi koje spadaju u sporedno krivično materijalno zakonodavstvo. Reč je o povredama koje se odnose na sledeća pitanja: da li je delo za koje se optuženi goni krivično delo; da li ima okolnosti koje isključuju krivično gonjenje; da li je primenjen zakon koji se ne može primeniti u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe; da li je prekoračeno ovlašćenje suda u odnosu na određenu odluku i da li su povređene odredbe o uračunavanju pritvora i izdržane kazne.

Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje kao razlog za pobijanje presude može postojati kada je sud neku odlučnu činjenicu pogrešno utvrdio ili kada sud neku odlučnu činjenicu nije utvrdio ili kada na to ukazuju nove činjenice ili novi dokazi. Odlučne činjenice su pravno relevantne činjenice koje su od značaja za donošenje sudskih odluka.[5] U praksi se često kao određena činjenična greška zbirno označava i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje bez jasne distinkcije da li je u konkretnom slučaju „pogrešno“ ili „nepotpuno“ utvrđeno činjenično stanje, ili se radi o kombinaciji ovih grešaka.

Sudske odluke koje se posebnim žalbenim razlogom mogu pobijati su 1) odluke o krivičnim pitanjima gde spada: odluka o kazni, uslovnoj osudi (i sudskoj opomeni) koje se mogu napadati i onda kada sud nije prekoračio zakonsko ovlašćenje, ali sud nije pravilno odmerio kaznu s obzirom na okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja kao i zbog toga što nije primenio odredbe o ublažavanju kazne, o oslobođenju od kazne, o uslovnoj osudi, o opozivu uslovnog otpusta ili o sudskoj opomeni, iako su postojali zakonski uslovi za to. Takođe se može pobijati i odluka o meri bezbednosti ili o oduzimanju imovinske koristi ako ne postoji povreda zakona (čl.369. st. 4 ZKP), ali je sud nepravilno doneo ovu odluku ili nije izrekao meru bezbednosti, odnosno oduzimanje imovinske koristi iako su za to postojali zakonski uslovi. Odluka o imovinskopravnom zahtevu ili o troškovima krivičnog postupka može se pobijati ako je nepravilna ili suprotna zakonskim odredbama.

Žalbeni postupak se odvija u dve procesne faze, prva se odvija pred prvostepenim sudom, a druga pred drugostepenim. Žalba se dostavlja sudu koji je izrekao presudu i on može doneti samo procesne odluke u vezi nje. Predsednik veća prvostepenog suda će rešenjem odbaciti neblagovremenu ili nedozvoljenu žalbu. Žalba se potom dostavlja protivnoj stranci na odgovor. Rok za davanje odgovora na žalbu je osam dana od dana njenog prijema. Potom se žalba zajedno sa odgovorom na žalbu i svim spisima dostavlja drugostepenom sudu. Kada je u pitanju postupak pred drugostepenim sudom razlikujemo dve faze: pripremni postupak i razmatranje žalbe i napadnute presude. Pripremni postupak pokreće predsednik žalbenog veća time što kada spisi sa žalbom stignu drugostepenom sudu on određuje sudiju izvestioca. Ako se radi o krivičnom delu za koje se goni po zahtevu javnog tužioca, sudija izvestilac će spise dostaviti javnom tužiocu, koji je dužan da ih bez odlaganja, a najkasnije u roku od petnaest dana, razmotri i stavi svoj predlog ili izjavi da će predlog staviti na sednici veća i da ih vrati sudu. Funkcija sudije izvestioca se sastoji u pripremanju izveštaja o stanju stvari. On je takođe ovlašćen da reaguje i kada utvrdi da se u spisima nalaze zapisnici koje treba izdvojiti kada će iste dostaviti prvostepenom sudu da predsednik prvostepenog veća donese rešenje o izdvajanju zapisnika i da ih po pravnosnažnosti rešenja, u zatvorenom omotu preda istražnom sudiji radi čuvanja odvojeno od ostalih spisa. Sednicu veća drugostepenog suda zakazuje predsednik žalbenog veća kada javni tužilac vrati krivične spise. Postupak pred žalbenim većem se može održati u vidu sednice veća što je u praksi učestalije za razliku od druge procesne mogućnosti da se postupak pred žalbenim većem održi u vidu pretresa, što je raritet. Sastav drugostepenog veća čini pet sudija ako je u pitanju krivično delo za koje je propisana kazna zatvora od petnaest godina ili teža kazna, dok je veće sastavljeno od trojice sudija za krivična dela za koja je propisana blaža kazna. O sednici veća će se obavestiti onaj optuženi ili njegov branilac, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac ili njihov punomoćnik koji je u roku predviđenom za žalbu ili za odgovor na žalbu zahtevao da bude obavešten o sednici ili je predložio održavanje pretresa pred drugostepenim sudom. Predsednik veća ili veće može odlučiti da se o sednici veća obaveste stranke i kad nisu to zahtevale ako bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari. Sednica veća počinje izveštajem sudije izvestioca o stanju stvari. Što se tiče prisustva javnosti na sednici veća na kojoj učestvuju stranke, ona se može isključiti samo pod uslovima koji su predviđeni za isključenje javnosti sa glavnog pretresa pred drugostepenim sudom. Pretres pred drugostepenim sudom se u praksi jako retko održavao, s tim što je to promenjeno poslednjim izmenama ZKP-a (novele iz septembra 2009.). Uslovi za njegovo održavanje su: potreba da se zbog pogrešnog ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja dokazi ponovo izvedu; postojanje opravdanih razloga da se predmet ne vrati prvostepenom sudu na ponovni glavni pretres. Pretres pred drugostepenim sudom počinje izveštajem sudije izvestioca, koji izlaže stanje stvari ne dajući svoje mišljenje o osnovanosti žalbe. Obrazloženje žalbe od strane žalioca je naredni stadijum pretresa u kome je zastupljeno načelo ravnopravnosti stranaka jer se posle žalioca poziva protivnik da mu odgovori. Zajedničko pravo stranaka na pretresu čini mogućnost  iznošenja novih dokaza i činjenica.

Kada su i pitanju granice ispitivanja prvostepene presude sud vodi računa po službenoj dužnosti samo o povredama zakona i dužan je uvek da preispita da li postoje povrede zakona u pogledu suda, tužioca i optužbe, optuženog, branioca, zabrane reformatio in peius i presude. Što se tiće Krivičnog zakonika, sud je uvek dužan da ispita da li su učinjene povrede istog na štetu optuženog. Dakle, zakonik određuje granice ispitivanja konkretne prvostepene presude na taj način što obavezuje drugostepeni sud da određene povrede suda preispita po službenoj dužnosti, a druge samo ako su istaknute u žalbi.

Drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održanog pretresa odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, ili odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi presudu prvostepenog suda, ili ukinuti ovu presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje,  ili preinačiti prvostepenu presudu. Izuzetak je slučaj kada je u istom predmetu prvostepena presuda već ukidana, drugostepeni sud će u sednici veća ili nakon održanog pretresa doneti odluku, pri čemu ne može ukinuti pobijanu presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje.[6]

U obrazloženju odluke drugostepenog suda drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode i da iznese povrede zakonika koje je uzeo obzir po službenoj dužnosti. Takođe bitna funkcija obrazloženja je edukativno i usmeravajuće dejstvo koje će imati na prvostepeni sud. Kada se prvostepena presuda ukida zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka obrazloženje treba obuhvatiti koje su to odredbe povređene i u čemu se iste sastoje. U slučaju da se prvostepena presuda ukida zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, navešće se u čemu se sastoje nedostaci u utvrđivanju činjeničnog stanja, odnosno zašto su novi dokazi  i činjenice važni i od uticaja za donošenje pravilne odluke, a može se ukazati i na propuste stranaka koji su uticali na odluku prvostepenog suda.

Drugostepeni sud dostavlja svoju odluku posredstvom prvostepenog suda na taj način što sve spise vraća sudu prvog stepena sa dovoljnim brojem overenih prepisa svoje odluke, radi predaje strankama i drugim zainteresovanim licima. Drugostepeni sud je dužan da to učini u roku od četiri meseca, a ako je optuženi u pritvoru, najkasnije u roku od tri meseca od dana kada je primio spise od prvostepenog suda.

Prvostepeni sud kome je predmet upućen uzima u obzir raniju optužnicu, a sve pod dejstvom načela akuzatornosti. U slučaju da je delimično ukinuta, prvostepeni sud će za osnovu uzeti samo onaj deo optužbe koji se odnosi na ukinuti deo presude. Na novom glavnom pretresu stranke mogu bez ikakvih procesnih ograničenja isticati nove činjenice i iznositi nove dokaze. Odluka drugostepenog suda ima imperativan karakter za prvostepeni sud i njome se direktno usmeravaju određene aktivnosti prvostepenog suda u odnosu na ponovno suđenje.

Preuzmite tekst klikom ovde.

Aleksandar Petrović

Institut za pravo i finansije

 

 


[1] Zakonik o krivičnom postupku iz 2001. čl. 184.

[2] OVSS – Novi Sad, Kž. 92/64

[3] M. Škulić, Krivično procesno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2011. , str. 444.

[4] M. Škulić, Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Pravni fakultet univerziteta u Beogradu, Beograd, 2011. , str. 1053.

[5] Z. Jekić, Krivično procesno pravo – Posebni deo, Smederevo, 2006. , str. 89.

[6] Više  o tome: M. Škulić, Krivično procesno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2011. , str. 458.