Medicinsko pravo

Autor: Tamara Magdelić
Reviziju sprovela: Nina Nikolić

Medijska izveštavanja o nepravilnostima koje se dešavaju u okviru sistema zdravstvene zaštite sve su češća. Apsolutna obaveza čuvanja ljudskog života, „primum non nocere”1, kao osnovno načelo kojim je dužan da se vodi svaki lekar, sve češće se zanemaruje. Sudovi časti i medicinska etika, na kojoj je svojevremeno počivala lekarska struka i čija su fundamentalna načela, na kojima se zasniva celokupna medicinska praksa, bila polazna osnova u radu lekara i svih zdravstvenih radnika, pokazala su se nedovoljnim za zaštitu prava i bezbednosti pacijenata. Istovremeno, povećan je broj sudskih postupaka protiv zdravstvenih radnika, u kojima se postavlja pitanje krivične i građanske odgovornosti zbog nesavesnog i nestručnog postupanja zdravstvenih radnika prema pacijentima, a koji dovode do narušavanja zdravlja pa i smrtnog ishoda, ali se oni uglavnom okončavaju oslobađajućim presudama. Malo koji lekar bude proglašen krivim, naročito za lekarsku grešku. Uzroci ovakvog stanja su višestruki. Pre svega, sudije ne raspolažu potrebnim znanjima i nisu dovoljno informisani o medicinskoj
terminologiji, budući da se na većini pravnih fakulteta ne izučava Medicinsko pravo. Samim tim, presude u ovim predmetima zasnovane su na iskazima veštaka koji su po struci lekari i prilikom davanja mišljenja pokazuju visok stepen lekarske solidarnosti i blagonaklonosti prema kolegama2. Tako u izveštajima sudsko-medicinskih veštaka najčešće stoji da u konkretnom slučaju nije bilo propusta lekara. Ne postoji jedinstveni spisak veštaka medicinske struke, što dovodi do ozbiljne sumnje u kompetentnost angažovanih medicinskih stručnjaka, a upravo od kvaliteta njihove ekspertize u velikoj meri zavisi trajanje sudskog postupka i ispravnost donete sudske odluke. Ovo je od naročitog značaja kad se zna da sudije kao medicinski laici ne znaju ni koja pitanja da postave veštaku, a da je medicinska dokumentacija, kao važan dokaz, često 1 Član 2. Kodeksa medicinske etike Lekarske komore Srbije 2 http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Mucno-traganje-za-istinom.lt.html neprecizna, neuredna i nepotpuna, što opet dovodi do velike uloge sudsko-medicinskih veštaka u samom postupku, ali i ishodu sudskog procesa.

Pravni propisi koji regulišu rad u oblasti medicine, s druge strane, nedovoljni su i nisu od velike pomoći sudovima u rešavanju osetljivih pitanja kakvo je zdravstvo. Ključni problem je odsustvo jedinstveno utvrđenih medicinskih standarda, pa samim tim teško dokazivanje odgovornosti lekara, odnosno medicinskog osoblja naročito u slučajevima lekarske greške čije su posledice najčešće kobne za pacijente.

Ministarstvo zdravlja je izdalo preko dvadeset vodiča dobre prakse3 i to samo za određene oblasti, koji pritom nemaju obaveznu snagu. U ovoj oblasti ne postoje smernice i jasna, obavezujuća pravila koja bi definisala postupke koje su lekari obavezni da preduzmu prilikom određene intervencije i bolesti. Zbog toga je utvrđivanje odgovornosti lekara, odnosno ispitivanje da li se u konkretnom slučaju pridržavao medicinskih standarda i da li je postupao sa dužnom pažnjom, veoma teško. Ako se tome doda i činjenica da su lekari u Srbiji uvaženi članovi društva, da sudski postupci traju godinama i da se uglavnom završe bez sankcija, jasno je da je poverenje građana u pravosuđe, ali i zdravstveni sistem na niskom nivou. Pravo na zdravlje je osnovno ljudsko pravo i od značaja je kako za pojedinca, tako i za čitavo društvo. Upravo zato je zdravstvo osetljiva tema, specifična delatnost kojoj je potrebno posvetiti mnogo više pažnje.

Prvenstveno, nužno je osnažiti rad pravosuđa, kao osnova demokratije, ali i podići nivo lekarske odgovornosti. Zdravstveni radnici moraju poznavati svoja prava, ali i obaveze i odgovornosti u postupku pružanja zdravstvene zaštite. Takođe, pravnici koji učestvuju u sudskim postupcima moraju poznavati osnove medicine i medicinsku terminologiju. U tom cilju potrebno je edukovati prvenstveno sudije, tužioce, advokate, ali i veštake i sve zdravstvene radnike. To će se postići afirmisanjem potrebe izučavanja i unapređenja Medicinskog prava, kao pravne oblasti koja mora biti u nastavnim programima na svim pravnim fakultetima i medicinskim školama. 3 http://webmedicina.org/strucni-deo/nacionalni-vodici-dobre-prakse

Time će se obezbediti dvostruka zaštita – pacijenata od nesavesnog lečenja, ali i lekara od neosnovanih tužbi.

U skladu sa ovim, prioritet je donošenje Protokola o lečenju, kao dobro razrađenog sistema pravila, koja jasno definišu proceduru dijagnostike i terapije bolesti, odnosno kako lekar treba da postupa u određenoj situaciji. Svako odstupanje od protokola smatralo bi se lekarskom greškom i povlačilo odgovornost. Tako bi se u sudskom procesu ispitivalo da li je poštovan protokol, što bi znatno olakšalo rad sudija, povećalo njihovu ulogu u procesu i suzilo prostor veštacima za manipulaciju i preteranu subjektivnost pri davanju mišljenja, odnosno ekspertizi. Takođe, sastavljanje spiska medicinskih veštaka, uz preciziranje načina izbora i odgovornosti, kao i skraćivanje sudskih postupaka u ovoj osetljivoj oblasti, dovešće do povećanog poverenja građana u rad sudova, na čemu se i zasniva njihov autoritet. Istovremeno, povećaće se senzibilnost zdravstvenih radnika prema pacijentima pri pružanju zdravstvenih usluga, i unaprediti funkcionisanje zdravstvene zaštite. Samim tim, eliminisaće se praksa kršenja ljudskih prava u domenu zdravlja i unaprediti demokratske vrednosti.

LITERATURA:

Prof. Dr Dragoslav V. Ercegovac Dr Sc, Kodeks medicinske etike Lekarske Komore Srbije

www.politika.rs

www.webmedicina.org