Metode analize finansijskih izveštaja

Autor:  Srbijanka Jovanović

Reviziju sproveo: Ivan Stefanović

Finansijski izveštaji predstavljaju skup informacija o finansijskom položaju, rentabilnosti, promenama na kapitalu i novčanim tokovima jedne kompanije. To je funkcionalna i vremenski zaokružena celina poslovnih procesa koji su se dogodili u jednoj kompaniji i koja čini podlogu svake racionalne analize. Analiza treba da podvrgne posmatranju, ispitivanju, oceni i formulisanju dijagnoze tih procesa koji su se desili u kompaniji i koji se sada nalaze u okviru finansijskih izveštaja.

Ciljevi analize finansijskih izveštaja mogu se podeliti na opšte i posebne. Opšti ciljevi se odnose na sagledavanje zarađivačke sposobnosti kompanije i finansijskog položaja. Posebni ciljevi analize finansijskih izveštaja odnose se na zadovoljavanje informacionih potreba stejkholdera. Pri tome, najznačajniji stejkholderi su investitori u akcije i kreditori, odnosno oni koji obezbeđuju kompaniji kapital.

Analiza omogudava preduzedu poređenje sa lokalnom i globalnom konkurencijom, ali i poređenje poslovanja samog preduzeda kroz godine. Analizom dobijamo uvid u moguda područja poboljšanja i preduzimanje korektivnih mera, ako je potrebno, kako bi se poslovanje preduzda poboljšalo. Da bi se ovaj zadatak obavio, finansijskim analitičarima na raspolaganju stoje sledede metode analize:

1. Horizontalna analiza

2. Vertikalna analiza

3. Analiza trenda

4. Analiza pomodu finansijskih pokazatelja – racio analiza

HORIZONTALNA ANALIZA Horizontalna analiza predstavlja poređenje bilansnih pozicija tekude i prethodne godine. Reč je o komparativnoj (uporednoj) analizi. To je analiza finansijskih izveštaja koja omogudava upoređivanje podataka u dužem vremenskom periodu, da bi se otkrile tendencije i dinamika promena pojedinih bilansnih pozicija. Promene između tekude i prethodne godine mogu se izraziti: u apsolutnom iznosu (razlika = tekuda godina – prethodna godina) i u relativnom iznosu (razlika/prethodna godina)*100. Prema drugom shvatanju, horizontalna analiza predstavlja poređenje jednog preduzeda sa drugim preduzedima u istoj delatnosti ili sa prosečnim vrednostima u određenoj delatnosti.

VERTIKALNA ANALIZA Vertikalna analiza bilansa stanja i bilansa uspeha je značajna zato što se u ovoj analizi određene bilansne pozicije iskazuju kao 100%, a onda se sve ostale pozicije iskazuju kao % od te osnovne pozicije. Reč je o strukturnoj analizi finansijskih izveštaja. Najčešde se kao osnovne pozicije tretiraju ukupna aktiva i ukupna pasiva u bilansu stanja i prihodi od realizacije u bilansu uspeha. Prema drugom shvatanju, vertikalna analiza predstavlja poređenje monetarnih iznosa za tekudu godinu sa iznosima iz prethodne godine, odnosno poređenje obračunskih perioda.

ANALIZA TRENDA Za bolje razumevanje finansijske pozicije preduzeda, potrebno je pregledati trend rezultata. Naziva se i analiza indeksa, jer prikazuje relativnu promenu neke stavke ili pokazatelja u odnosu na baznu veličinu. Ovakva analiza se obično prikazuje pomodu dijagrama, te na taj način analitičari vrlo lako mogu uočiti i predvideti smer kretanja pojedine varijable kroz vreme. Reč je o promenama u procentima, ali ne samo za dve, ved za niz godina (po pravilu najmanje pet, ali i više).

ANALIZA POMOĆU FINANSIJSKIH POKAZATELJA – RACIO ANALIZA Racio analiza je najčešći metod analize finansijskih izveštaja. Pokazatelji ili racio brojevi predstavljaju odnose između dve bilansne pozicije i imaju vrednost samo kada su pravilno protumačeni. Tumačenje pokazatelja vrši se u odnosu na određene standarde. Standardi za poređenje i tumačenje mogu biti: standardi koje postavlja sam analitičar, a koji su odraz njegovog iskustva; prosek grane u kojoj preduzede posluje; istorijski pokazatelji datog preduzeda (iz prethodnih godina); pokazatelji sadržani u planovima preduzeda; standardi uobičajeni u literaturi… Sa analitičke tačke gledišta, klasifikacija pokazatelja obavlja se prema relevantnim aspektima poslovanja koji interesuju analitičara:

a) Pokazatelji likvidnosti

b) Pokazatelji poslovne aktivnosti

c) Pokazatelji finansijke strukture

d) Pokazatelji rentabilnosti/profitabilnosti

e) Pokazatelji tržišne vrednosti

Pokazatelji likvidnosti imaju za cilj da ukažu na sposobnost kompanije da servisira dospele obaveze pladanja uz održavanje potrebne strukture sredstava i očuvanje dobrog kreditnog boniteta. Za likvidnost preduzeda je primarno zainteresovan menadžment, ali i svi poverioci (banke, dobavljači), jer od likvidnosti zavisi sposobnost urednog podmirivanja obaveza. U slučaju nelikvidnosti, može dodi do obustave pladanja obaveza, blokade tekudeg računa, gubitka dobavljača i ostalih problema.

Opšti racio likvidnosti predstavlja odnos obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza. Normala ili standard za ovaj pokazatelj je 2:1. Poželjna je viša vrednost ovog pokazatelja, međutim visok koeficijent može se javiti usled visokih zaliha i potraživanja ili visokih nivoa gotovine, pa u tumačenju treba biti oprezan. Rigorozni racio likvidnosti predstavlja odnos likvidnih sredstava i kratkoročnih obaveza. Likvidna sredstva možemo dobiti umanjenjem ukupnih obrtnih sredstava za zalihe i AVR ili kao zbir gotovine, potraživanja i kratkoročnih plasmana. Ovaj pokazatelj se zove Acid test. Ako firma ima odnos 1:1, smatra se da je stanje njegove tekude likvidnosti relativno zadovoljavajude. Neto obrtna sredstva predstavljaju razliku između obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza. Preduzede koje ima vedi iznos NOS-a, automatski obezbeđuje i vedi stepen likvidnosti. Ovaj pokazatelj posebno prate kratkoročni poverioci.

Pokazatelji poslovne aktivnosti Pokazatelji aktivnosti mere nivo angažovanja imovine i stepen njenog iskorišdenja. Poznati su pod nazivom koeficijenti obrta, a računaju se na osnovu odnosa prometa i prosečnog stanja. Oni upuduju na brzinu obrta imovine u poslovnom procesu. Najčešde se koeficijent obrta izračunava za ukupnu imovinu, obrtnu imovinu i potraživanja. Koeficijent obrta kupaca računa se kao odnos prihoda od realizacije i prosečnog salda kupaca, dok se prosečan period naplate potraživanja računa kao odnos 365 dana i izračunatog koeficijenta.

Koeficijent obrta kupaca treba analizirati u kontekstu kreditnih uslova odobrenih kupcima. Ako uobičajeni period kreditiranja kupaca iznosi 30 dana, prosečan period naplate treba da bude oko 30 dana. Pored toga imamo i koeficijent obrta dobavljača koji se računa kao odnos vrednosti godišnjih nabavki robe i materijala na kredit prema prosečnom saldu dobavljača.

Koeficijent obrta zaliha računa se kao odnos cene koštanja realizovanih proizvoda i prosečnog salda zaliha. Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava računa se kao odnos neto prihoda od realizacije i ukupnih poslovnih sredstava, tj. njihove sadašnje vrednosti.

Pokazatelji finansijske strukture

Ukupna sredstva u aktivi se finansiraju iz obaveza ili sopstvenog kapitala. Struktura pasive može biti komponovana na različite načine, kako bi odgovarala individualnim potrebama kompanije i njenoj strukturi aktive. Komponovanje pasive, tj. odnos između sopstvenih i pozajmljenih izvora finansiranja naziva se finansijskom strukturom.

Racio zaduženosti računa se kao odnos pozajmljenih izvora i ukupne pasive. Visok pokazatelj zaduženosti pokazuje da se vedi deo poslovanja finansira zajmovima, dok nizak nivo znači da vedi deo dugoročnog kapitala predstavlja sopstveni kapital. Preduzede može imati viskok koeficijent zaduženosti ako ostvaruje relativno stabilnu dobit i ima sredstva koja su pogodna kao garancija za zajmove. Odnos dugoročnih obaveza i sopstvenog kapitala (debt/equity ratio) računa se kao odnos dugoročnih obaveza i rezervisanja prema sopstvenom kapitalu. Ovim pokazateljem se izražava stepen dejstva leverage-a, kojim se pokušavaju izmeriti efekti finansiranja iz pozajmljenih izvora na rentabilnost ili stopu prinosa sopstvenog kapitala. Koeficijent pokrida kamate računa se kao odnos dobitka pre pladanja kamate i poreza prema troškovima na ime kamate, tj. ispladenim kamatama. Finansiranje iz dugoročnih kredita ili emisijom obveznica prouzrokuje se da kompanija ima fiksne periodične rashode na ime kamate, kao fiksnu obavezu, koja pada na teret poslovnog dobitka.

Pokazatelji rentabilnosti/profitabilnosti

Pokazatelji rentabilnosti odražavaju moć zarađivanja preduzeća i ključni su koeficijenti u proceni finansijskog uspeha. Apsolutni iznos ostvarene dobiti nema veliki analitički značaj, ved je potrebno dobit uporediti sa veličinom preduzeda koja se može izraziti količinom uposlenog kapitala ili ostvarenog prihoda. Ako su sredstva i izvori efikasno korišdeni, firma ostvaruje dobitak, u protivnom ostvaruje gubitak. Na ovaj način dobijamo nekoliko bitnih pokazatelja rentabilnosti:

Stopa prinosa na poslovna sredstva (Return on assets, ROA) = neto dobitak/prosečna poslovna aktiva = stopa neto dobitka*koeficijent obrta poslovnih sredstava,

gde je stopa neto dobitka = neto dobitak/prihodi od prodaje.

Stopa prinosa na sopstveni kapital (Return on equity, ROE) = neto dobitak/prosečni sopstveni kapital = stopa neto dobitka*koeficijent obrta sopstvenih sredstava

S obzirom da su stope prinosa izuzetno značajne za analizu, razvijen je i sistem pokazatelja koji omogudava sagledavanje relacija između stopa prinosa i drugih finansijskih pokazatelja. Ovaj sistem pokazatelja koji se često koristi u praksi, naziva se Du Pont sistem analize. U njemu se svi racio brojevi posmatraju kao sastavni delovi jedne celine. Ovaj sistem počinje od stope prinosa na sopstveni kapital, kao jednim opštim pokazateljem rentabilnosti preduzeda.

ROE = stopa prinosa na ukupna sredstva*multiplikator sopstvenog kapitala*koeficijent finansijske strukture kapitala,

Multiplikator sopstvenog kapitala = neto dobitak/(neto dobitak+kamata)

Koeficijent finansijske strukture = prosečna poslovna sredstva/prosečan sopstveni kapital.

Visoki ROE privlači druge kompanije, rivale, koji žele da iskoriste te povoljne performanse. Kako konkurencija osvaja to tržište, ROE pada do njegovog proseka. Niski ROE odbija konkurenciju i tera postojede kompanije da izađu iz te delatnosti, tako da onim kompanijama koje preostanu u toj delatnosti, ROE raste na prosečan nivo.

Pokazatelji tržišne vrednosti akcija ili racia tržišne vrednosti

Pokazatelji tržišne vrednosti su pokazatelji kojima se koriste investitori prilikom ulaganja ograničenih novčanih sredstava. Neto dobitak po akciji (earnings per share, EPS) izračunava se kao relativni odnos neto dobitka ostvarenog u toku poslovne godine i broja emitovanih običnih akcija. Ovaj pokazatelj je veoma značajan indikator u investicionoj analizi za potencijalne investitore. Odnos tržišne cene po akciji i neto dobitka po akciji (P/E Ratio) je važan indikator za budude ulagače kapitala. Vedi P/E racio ukazuje na bududi rast neto dobitka, što znači da ulagači imaju poverenje u preduzde. Pokazatelj pladanja dividende je odnos između ispladene dividende po akciji i neto dobitka po akciji. Što je više pokride za dividendu, to je verovatnije da de se tukudi nivo dividende održati u bududnosti. Dividendna stopa je procenat dividende koju akcionar ostvaruje u odnosu na tržišnu cenu akcije. Posebno je značajan za ulagače koji preferiraju stabilne dividende u odnosu na povedanje kapitalnog dobitka (porasta cene akcija). Računa se po formuli:

Dividendna stopa = dividenda po akciji/tržišna cena po akciji*100%.

Knjigovodstvena vrednost po akciji predstavlja odnos ukupnog sopstvenog kapitala i broja izdatih običnih akcija. Ako bi došlo do likvidacije preduzeda, kada se podmire svi poverioci, običnim akcionarima bi ostale akcije u vrednosti ovog pokazatelja. Ovom pokazatelju se zamera što polazi od knjigovodstvene vrednosti preduzeda, koja odstupa od tržišne vrednosti preduzeda.

Korišćenje i ograničenja racio analize – Pored nesporne korisnosti u analizi finansijskih izveštaja, racio analiza ima brojna ograničenja koja valja imati u vidu. Glavna od njih su: narušavanje uporedivosti informacija između dve firme usled alternativne primene GAAP-a ili MRS; vedina finansijskih izveštaja se priprema na osnovu stvarne ili realne cene, pa se efekat inflacije ne uzima u obzir; finansijski izveštaji mogu sadržati proizvoljne procene i cifre koje se zasnivaju na prosuđivanju (određivanje vrednosti zaliha i neispunjenih ugovora); na mod zarađivanja preduzeda mogu uticati faktori koji nisu prikazani u finansijskim izveštajima (jaka uprava, obučena radna snaga…); teško je generalizovati da li je neki racio „dobar“ ili „loš“, s obzirom da to zavisi i od vrste firme i od oblasti u kojoj firma posluje, i slično.