Nezakonit prestanak radnog odnosa

Reviziju sprovela: Sandra Dragović

Autor: Ivana Bulatović

Svaki radni odnos, bio zasnovan na određeno ili neodređeno vreme, mora jednom prestati. Osnovi i slučajevi prestanka radnog odnosa podležu strogom režimu pozitivnog zakonodavstva. Važnost legislativnog regulisanja ovog pitanja ogleda se, pre svega u činjenici da se detaljnim propisivanjem osnova prestanka radnog odnosa štite prava zaposlenih. Rad je za radnika izvor egzistencije, a njemu kao  slabijoj  strani  u  ugovornom  odnosu  treba  obezbediti  odgovarajuću  pravnu  zaštitu.  U  daljem izlaganju, biće više reči o nezakonitom prestanku radnog odnosa.

Zakon o raduu članu 191. sadrži norme vezane za nezakonit prestanak radnog odnosa, iako ih u naslovu pomenutog člana zakonodavac naziva „nezakonitim otkazom“. Ovaj član reguliše, u svojih šest stavova,  pitanja i posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa u smislu prava zaposlenog na reintegraciju, naknadu štete i uplatu doprinosa kao i tzv. supstituciju reintegracije.

Naime, nezakonit otkaz, kao takav povređuje imperativne norme, a ima, sem pravne i drugu višesturku dimenziju: ekonomsku, socijalnu, etičku i dr. Uz nezakonit otkaz, i institut neopravdanog prestanka radnog odnosa usko je vezan za ovu tematiku, jer, iako nije direktno suprostavljen imperativnim propisima, kosi se sa socijalnim normama, dobrim radnim običajima, etičkim postulatima i načelu pravednosti. Kod nezakonitog prestanka radnog odnosa dolazi do povrede objektivnog prava, dok kod neopravdanog otkaza manifestuje se subjektivna greška. Tada se ispituje da li onaj koji raskida radni odnos je to svoje pravo zloupotrebio.Institut nezakonitog otkaza postoji radi zaštite zaposlenog, te je osnovna ideja da se ono koristi kao sredstvo protiv nezakonitog postupanja od strane poslodavca. Međutim, praksa je pokazala da se nezakonit otkaz može pojaviti i u suprotnom smeru, ali takođe na štetu  zaposlenog.  Ovo  se  odnosi  na  tzv.  “iznuđeni  otkaz”3, kada  radnik  otkazuje  ugovor  o  radu manjivom voljom (npr. pod prinudom).

U stavu 1. člana koji reguliše nezakonit otkaz, predviđeno je vraćanje na rad zaposlenog kao njegovo primarno pravo. Sud odlučuje o zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa (konsitutivnom presudom), i on tu odluku (rešenje poslodavca) može oglasiti nezakonitom i istovremeno odlučuje o reintegraciji radnika. Kada sud (kod nas ove sporove rešavaju redovni sudovi u radnom sporu)nađe da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, vratiće zaposlenog na rad, ako on to zahteva. Radi se o tzv. reintegraciji radnika u radni odnos. Ona je fakultativnog karaktera i zavisi od volje zaposlenog. Vraćanjem  zaposlenog  na rad,  uspostavlja  se  stanje  kakvo  je  postojalo  pre nezakonitog  prestanka radnog odnosa.

Prema 2. stavu člana 191 Zakona, poslodavac će biti dužan i da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i dugih primanja koje mu pripadaju po zakonu ili opštem aktu kao i da mu uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Naknada štete se umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu prestanka radnog odnosa. Međutim, ako sud utvrdi da je došlo do nezakonitog prestanka radnog odnosa, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario na radu zavisno od relevantnih činjenica (broj godina života, staža…).  Radi se o tzv. supstituciji reintegracije.5

Zakonodavac je predvidio u stavu petom, da i poslodavac može da zahteva od suda da donese ovakvu odluku zato što „nije moguć nastavak radnog odnosa“, s tim da se naknada štete zaposlenom dosuđuje u dvostrukom iznosu od one koju bi zaposleni imao pravo da zahteva.

Osvrnuli bismo se kratko i na pitanje naknade nematerijalne  štete kao prava zaposlenog. U našoj  pravnoj  doktrini, iako  su  mišljenja  podeljenja,  sve  je  više  izjašnjenja  u  pravcu  dozvoljavanja naknade   nematerijalne   štete. Neimovinska   šteta   izazvana   nezakonitom   odlukom   poslodavca, povredom  profesionalnog  ugleda ili strahom  za radnu budućnost  i egzistenciju,  treba da pomogne radniku da se vrati u normalne tokove profesionalnog življenja i da uspostavi narušenu psihičku ravnotežu,  da odbrani  dostojanstvo  radnika. Naknada  neimovinske štete nije novčani  ekvivalent  za pretrpljenu   fizičku   ili  psihičku   bol,   već  satisfakcija   kao  postulat  pravičnosti,   jer  je  satisfakcija prvenstveno etička kategorija.6

Na  kraju,  praktično  posmatrano,  iako  je  jasna  tendencija  zakonodavca  da  normom  kojom  definiše ireguliše nezakonit  otkaz  želi  da  zaštiti  zaposlenog,  u  praksi  ovakvo  rešenje  nailazi  na  različite probleme. Ovaj institut jeste predviđen kao idejno dobar instrument zaštite zaposlenog,  ali faktički neiskoritiv. Kada sud izvrši reintegraciju zaposlenog, odnosno, “prisili” poslodavca ga vrati na rad, samo prividno čini uslugu zaposlenom. Iz prostog razloga što će zaposleni imati najverovatnije mnogo gori status nego što je imao ranije, i u poređenju sa drugim zaposlenima. Druga solucija i pravo na strani zaposlenog jeste njegov izbor na uzimanje određene otpremnine, međutim ni ovo, kao ni reintegracija ne rešava probleme zaposlenog u potpunosti, jer nezaposlenost je danas mnogo više od običnog problema.

Literatura:

1. Zakon o radu (“Službeni glasnik RS”, br. 24/05, 61/05 i 54/09)

2. Aleksandar Baltić, Osnovne karakteristike prestanka radnog odnosa, “Pravna misao”, br. 11-12/69

3. Dragoljub Simanovic, Radnopravna čitanka, Službeni glasnik, Beograd 2009, str. 29.

4. član 195. stav 1. Zakona o radu.

5. Zoran Ivošević, Radno pravo, Službeni glasnik, II izdanje, str. 272

6. Branko Lubarda, Ars boni et aequi u radnom pravu, “Pravni život”, br. 11/00 str. 554