Pojam opcija

Autor: Jelena Stanković
Reviziju sproveo: Đorđe Dotlić

Opcija je izvedena (derivatna) hartija od vrednosti. To je vrsta terminskog ugovora koji
svom imaocu daje pravo, ali ne i obavezu, da kupi ili proda određenu aktivu, na određeni dan
dospeća ili pre tog datuma, a po ceni određenoj u momentu zaključenja ugovora.

Razumevanje opcionog posla zahteva dobro poznavanje njegovih elemenata. Učesnici u ovom
poslu su kupac i prodavac opcije. Prodavac opcije (seller/writer) se naziva emitent, ispisivač
opcije, i on je ona strana u ugovoru koja mora izvršiti svoju obavezu, u slučaju da kupac
(purchaser/holder) opcije želi da se ugovor realizuje. Kupac opcije je ona strana koja ima pravo,
ali ne i obavezu, da opciju izvrši, dakle, od izvršenja posla može odustati. Ukoliko opcija daje
njenom imaocu pravo na kupovinu određene aktive, takva opcija se naziva kol opcija (call
option), a ukoliko daje pravo na prodaju određene aktive, takva opcija se naziva put opcija (put
option). Predmet ugovora koji je sadržan u opciji naziva se osnovnom aktivom (underlying
asset). Ta aktiva može biti: roba, valute, hartije od vrednosti, kamate, fjučers ugovori i berzanski
indeksi. Cena predmeta ugovora se određuje u momentu zaključenja ugovora i naziva se cena
izvršenja ili strajk cena (exercise price ili strike price). Strajk cena, onih opcija sa kojima se
najaktivnije trguje, obično je veoma blizu tekuće tržišne cene aktive. Datum u ugovoru koji
predstavlja termin u kome opcija dospeva i posle koga više ne važi naziva se datum dospeća ili
datum isticanja (maturity date ili expiration date). Datumi dospeća mogu varirati od jednog
meseca do tri godine. Cena opcije se naziva opciona premija (option premium ili option price).
Premija je determinisana mnogim faktorima kao što su: vrsta osnovne aktive, njena tekuća
cena, stopa volatilnosti aktive u prethodnom periodu, tekuća kamatna stopa, vreme preostalo
do isteka opcije itd. Postoje situacije koje svi poznajemo, a koje odražavaju suštinu opcionih
ugovora. Kupovina polovnog automobila, stana ili njive uz kaparu je upravo takav primer. Posao
kaparisanja je u suštini opcioni posao. Naime, plaćajući kaparu, kupac stiče pravo (ali ne i
obavezu) da u određenom roku, po dogovorenoj ceni nabavi predmet trgovine. Ukoliko se do
isteka dogovorenog roka kupac ne javi prodavcu, prodavac zadržava kaparu bez obaveze njenog vraćanja.
Tako da ovde imamo sve elemente posla sa opcijom. Kapara je opciona premija na kol
opciju, rok do kog kupac ima pravo da kupi (stan, auto ili sl.) je rok dospeća opcije, a cena
predmeta kupovine je strajk cena. Jedina razlika između kapare i opcije je ta da kapara
predstavlja deo dogovorene cene, a opciona premija nije deo strajk cene. Ipak, ova razlika je
više tehnička razlika s obzirom da dogovorena cena predmeta trgovine može biti umanjena za
kaparu i tako izražena, što se u praksi zapravo i često dešava.

Opcija je veoma atraktivan instrument jer se može koristiti na različite načine. Može se koristiti
kako u svrhu špekulativnih poslova, radi sticanja zarade, tako i u svrhu hedžing poslova, kada
trgovci koriste opcije u cilju smanjenja rizika držanja određene aktive. Ali bez obzira na svrhu
ispisivanja i kupovine opcija, u osnovi postoje oprečni stavovi kupca i prodavca opcije u pogledu
prognoze kretanja cene aktive, iz koje je opcija derivirana.Tu leži snaga opcija. Njena osnovna
uloga, kao derivata, je transfer rizika. Transfer se vrši sa onih učesnika koje se žele zaštititi od
rizika (hedžeri) na one učesnike koji su spremni da taj rizik prihvate (špekulanti).Upravo se, kroz
sagledavanje pozicija u kojima se transaktor u trgovini opcijama može naći, mogu sagledati
stavovi u pogledu prognoze kretanja cena osnovne aktive kao i motivi trgovanja opcijama. Pri
tom, treba imati u vidu da važi pravilo da je iznos opcione premije maksimalni mogući dobitak
za prodavca opcije i ujedno maksimalni mogući gubitak za kupca opcije. Trgovina opcijama je
“zero sum game”, svaki dobitak prodavca opcije je gubitak kupca opcije, i obrnuto, svaki gubitak
prodavca opcije je dobitak kupca opcije.Pozicije u kojima se transaktor može naći su:

1) kupac kol opcije -tada transaktor kupuje pravo na kupovinu određene aktive, po odredjenoj
strajk ceni u određenom roku dospeća. Ovu poziciju transaktor zauzima kada predviđa rast cena
izabrane aktive. Tada se on, kao hedžer, želi osigurati od rasta cene aktive koju želi da kupi u
narednom periodu, ali uz zadržavanje mogućnosti da datu aktivu pribavi po nižoj ceni u slučaju
pada njene cene. A kao špekulant ovu poziciju zauzima kada želi profitirati na očekivanom rastu
cenajer, ukoliko dodje do rasta cena, on će aktivu kupiti po nižoj strajk ceni,
može je odmah prodati po višoj i zaraditi na razlici u ceni.
Ukoliko se predviđanja ne obestine i dođe do pada cene, kupac kol opcije je svoj
gubitak ograničio na iznos opcione premije.

2) kupac put opcije – u ovom slučaju transaktor kupuje pravo da proda određenu aktivu, po
određenoj strajk ceni u određenom roku dospeća. Ovu poziciju transaktor može zauzeti kao
hedžer, kada se on osigurava od pada cene aktive ali uz zadržavanje mogućnosti da je proda po
višoj ceni, kada odustaje od realizacije opcije. Kao špekulant, on želi da profitira na očekivanom
padu cene izabrane aktive, pa tako može da istu aktivu kupi na tržištu po nižoj ceni i onda je
proda ispisivaču opcije po višoj. Na taj način zarađuje na razlici u ceni uz zadržavanje aktive u
svom posedu.

3) prodavac kol opcije – ovu ulogu transaktor zauzima prodajući pravo kupcu da od transaktora
kupi određenu aktivu, pod određenim uslovima. U ovoj poziciji transaktor je u obavezi da izvrši
opciju na zahtev kupca kol opcije. Ovu poziciju transaktor zauzima kao špekulant jer može,
neangažijući svoj kapital, uvećati prinos za iznos opcione premije pod uslovom da cena aktive, iz
koje je opcija derivirana, o roku dospeća bude ista ili niža od strajk cene. Ali njegova situacija se
značajno menja u slučaju rasta cene aktive jer tada gubi mogućnost da datu aktivu proda po
većoj ceni, a kako je rast cena teorijski neograničen, tako je i gubitak prodavca kol opcije
teorijski neograničen. Kako je ovo veoma rizičan finansijski posao sa ograničenim prihodima, u
njega, po pravilu, ulaze oni koji sa visokom dozom sigurnosti mogu predvideti pad cena i/ili oni
koji imaju visoku toleranciju prema riziku.

4) prodavac put opcije – u ovom slučaju transaktor prodaje pravo kupcu opcije da transaktoru
proda određenu aktivu, pod određenim uslovima.U ovoj poziciji, kao i u prethodnoj, transaktor
je u obavezi da izvrši opciju na zahtev kupca put opcije. Kao i kod prethodne pozicije i u ovoj su
prihodi ograničeni a gubici teorijski neograničeni, tako je i ovo veoma rizičan finansijski posao.
Razlika u odnosu na prethodnu poziciju je u tome da je zarada moguća samo u slučaju da cena
aktive, iz koje je opcija derivirana, o roku dospeća bude ista ili viša od strajk cene.

Iz navedenog se vidi da, terminska tržišta, odnosno tržišta derivata, nikako ne bi mogla
funkcionisati da se na njima ne pojavljuje veliki broj špekulanata koji su uvek spremni da
testiraju efikasnost tržišta i igraju igru “beat the market”.

Korišćena literatura:
1) Bodie Z., Kane A., Markus A.J., Osnovi investicija, Datastatus, Beograd, 2009., str. 465-528
2) Šoškić D., Hartije od vrednosti, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u
Beogradu, 2006, str. 305- 357
3) Šoškić D., Živković B., Finansijska tržišta i institucije, Centar za izdavačku delatnost
Ekonomskog fakulteta u Beogradu, 2007, str. 391- 433
4) Chapter 8 – Derivatives, www.investopedia.com