Politički režim – Pojam i vrste

Reviziju sprovela: Sandra Dragović

Autor: Filip Blagojević

Termin „režim“ potiče iz francuskog jezika (régime) i podrazumeva sistem vladavine ili upravljanja. Preuzet je iz latinske imenice regimen, što znači upravljanje (od glagola regere – vladati, upravljati, rukovoditi).1 Upravljanje, dominacija i vlast predstavljaju osnovne političke kategorije i preduslove klasnog raslojavanja, na osnovu kojeg se stvara osnovna politička institucija –  država. Stoga je svaki režim (u smislu vlasti čoveka nad čovekom) ujedno i politički režim, jer se, kao i država (sa kojom je u neraskidivoj vezi), pojavljuje u sferi političkog društva.

Politički režim u širem smislu, odnosno politički poredak (skr. poredak), sastoji se iz dva elementa, od kojih je prvi politički sistem. Svaki sistem, samim tim i politički, predstavlja „stabilnu i funkcionalnu celinu (u ovom slučaju državu) sastavljenu iz delova (državnih institucija: parlamenta, vlade, vojske itd.) koji su na skladan način povezani (odgovarajućim pravilima).“Druga (materijalna) komponenta političkog poretka je skup relevantnih delovanja političkih aktera.3  Kao osnovna i najbitnija politička institucija, država je centar političke sfere i genus proximum svih drugih političkih institucija, njihov supstantiv, pa se i relevantnim političkim ponašanjima u okviru poretka smatraju sva društvena delovanja u vezi sa njom.4

Državnu organizaciju čini skup svih ljudi koji vrše državnu vlast. Oni to mogu činiti posredno5 i neposredno. Ljudi kojima je neposredno vršenje državne vlasti jedino ili glavno zanimanje nazivaju se državnim aparatom.6 Svi institucionalni odnosi vladaoca i onih kojima se vlada, upravljača i onih kojima se upravlja, odnosno državnog aparata i stanovništva jedne države, čine politički poredak ili režim u širem smislu. Politički poredak, dakle, predstavlja jedan od četiri osnovna oblika državne organizacije, odnosno „način na koji je ona (država – prim. autora) organizovana, t.j. sastav i veza njenih organa, kako među sobom, tako i s narodom“.7

Svaki čovek je politički subjekt, s tim što njegova uloga u političkim procesima može biti više ili manje istaknuta. Zato se i često stiče utisak da se politički režim sastoji samo iz svojih najizraženijih i najvažnijih institucija, ličnosti i njihovih ponašanja, što nije tačno. Oni, zapravo, čine politički režim u užem smislu, koji se može odrediti i kao skup „institucija i nosioca vlasti“.8

Vrsta političkog režima određuje se prema nosiocu političke suverenosti. Suverenost u pravnom smislu predstavlja jednu od ključnih osobina državne vlasti i sastoji se iz tri elementa: spoljašnjeg (nijedna organizacija van teritorije države ne može joj nametati svoju volju), unutrašnjeg (suprematija države na svojoj teritoriji) i normativnog (koji podrazumeva pravno vrhovništvo, odnosno ovlašćenje državnih organa  vlasti  da  donosi  najviše  pravne  akte).  U političkom smislu ona čini „svežanj (političke) moći i kapaciteta“ unutar jednog društva, koji može biti veći ili manji, i koji se, za razliku od pravne suverenosti (koja je nedeljiva, koja se „ili ima  ili  nema“),  može  stepenovati.  Suverenost  u  pravnom  smislu  uvek  pripada  državi  kao pravnom licu,dok je u političkom njen titular onaj čiju volju država ostvaruje preko svojih organa.

Ukoliko državna vlast sprovodi „volju“ većine, reč je o demokratiji, dok kod autokratije (u užem značenju) predstavlja izraz volje pojedinca.10 Iako u demokratiji svi punoletni građani vrše vlast na izborima (barem na to imaju pravo, u malom broju država i obavezu država),11 faktički gledano to nije tako. Politički posmatrano, narod nije suveren jer on kao takav ne može posedovati volju, samim tim je i ne može izraziti putem državne vlasti. Stoga se političkim suverenom smatra „ona klasa (možda bi bilo ispravnije koristiti izraz „društvena grupa“) koja organizuje državu kao svoje oruđe u klasnoj borbi“.12 Međutim, kako ne bismo dodatno komplikovali i problematizovali pitanje režima i  suverenosti, smatraćemo da  je,  uprošćeno govoreći, demokratski poredak onaj u kojem vlada većina, i na osnovu tog kriterijuma ćemo za početak napraviti razliku između demokratije i autokratije.

Iako  je  autokratija  u  svom  izvornom  obliku  gotovo  iščezla,  ona  se  i  dalje,  u svakodnevnom govoru, ali i u stručnoj literaturi, koristi kao sinonim za nedemokratske režime (autokratija u širem značenju). Tako oligarhija, kao poredak vladavine manjine, predstavlja njenu podvrstu,13 a autoritarni (sa svojim ekstremnim oblicima – totalitarnim) njene moderne oblike. Pojam autokratije određen na taj način dosta je neprecizan pa ćemo, za   potrebe ovog teksta, autokratiju svesti na autoritarne režime, deleći ih na one sa dominantnim pojedincem (cezarizam i bonapartizam) i oligarhijske.

U pogledu demokratskih režima odavno je prevaziđena podela na neposrednu i predstavničku demokratiju. Neposredna demokratija (omnikratija) je poredak u kojem se svi punopravni politički subjekti bave politikom, neposredno odlučuju o svim državnim pitanjima, a odluke se donose većinom, dok u predstavničkoj „oni neposredno biraju one koji će u njihovo ime odlučivati“.14 Iako neposredna demokratija danas predstavlja „istorijski kuriozitet“,15 ona se ukorenila u predstavničku, tako da u svim modernim državama građani neposredno odlučuju o najvažnijim javnim pitanjima (poluneposredna demokratija).16 U savremenoj teoriji razlikuju se nekoliko tipova demokratije: kompetitivni elitizam, liberalna (pluralistička) demokratija, minimalna (legalna) država, participativna i konsocijativna demokratija, a prisutna je i podela na minimalnu (čisto formalnu), ustavnu i maksimalnu (idealnu) demokratiju.

Problem određivanja svakog konkretnog političkog režima sastoji se u tome što se niti jedan od njih nije u stvarnosti manifestovao u svom čistom teorijskom obliku, a često se vidi i prisustvo različitih podvrsta unutar jednog poretka. Svaki poredak je u stvari amalgam demokratije i autokratije.

Demokratija

Reč demokratija nastala je u antičkoj Grčkoj, kao kovanica reči demos (narod) i kratein (vladati), a podrazumeva vladavinu naroda, „vladavinu za narod“, ili poredak u kojem državna vlast, odnosno njen aparat, sprovodi volju većine. Ovo je  bukvalan prevod i jedino se tako treba shvatiti, jer on stvara nejasnoće i zablude, kao i uvek kada se termini iz (daleke) prošlosti tumače ad literam, bez vremenske distance i duha vremena (zeitgeist) u kojem su nastali.

Prvo, u staroj Atini „narodom“ su se podrazumevali samo punoletni Atinjani,17 koji su činili manje od trećine18 ukupnog atinskog stanovništva, a danas su to svi punoletni državljani jedne zemlje. Dalje, shvatanje o polis-u kao političkoj zajednici i današnje poimanje države nije isto. Još je izraženija razlika u društvenim odnosima i njihovom vrednovanju, pa se samim tim i državna vlast i njen odnos sa stanovništvom (politički poredak) potpuno drugačije shvatao. Recimo, u periodu zenita antičke demokratije, za vladavine Perikla („Zlatno doba“), mnogi propisi izglasavani su tesnom većinom u skupštini (ekleziji), što je, kada se prevede u brojeve, predstavljalo volju svega jedne šestine (ili osmine) stanovništva. Danas je institucionalizovano namete volje toliko malog dela građanstva jedino zamislivo u totalitarnim režimima. Dakle, iz antičkog poimanja demokratije jedino preuzimamo učešće većine građana u državnim poslovima i većinsko načelo u odlučivanju, kao njenu iskonsku vrednost, s tim što se krug lica koji odlučuju znatno proširio.

Na osnovu iznetog, u traganju za odgovorom na pitanje šta je demokratija, možemo zaboraviti na čisto etimološko značenje i osvrnuti se na modernu definiciju Filipa Lova, prema kojoj je demokratija „sistem ustanova u kojem se određivanje vlasti rešava mirnim putem, izborima na određeno vreme, nakon utakmice po određenim pravilima“.Tako se danas govori o vladavini procedure (proceduralna demokratija) „koja omogućava svima jednake uslove i šanse“.19 Iz ovoga izvire nova vrednost demokratije, izbori. Jedino se za vlast izabranu na slobodnim izborima, sa opštim i jednakim pravom glasa, može reći da je legitimna.

Međutim, da je latinska izreka omnia definitio periculosae est (svako definisanje je opasno) istinita, uverićemo se preispitivanjem ovih navoda koji su svakako prihvatljivi, ali samo ako se demokratija posmatra kao skup državnih institucija, ili politički režim u užem smislu. Kao i uvek, isticanjem forme baca se senka na važniji element, materijalni element (odnos nosioca vlasti i naroda), koji čini suštinu svakog režima. Krajnje je izvesno i istoriji poznato da neko stupi na vlast po propisanoj proceduri, nekada i uz njenu veliku pomoć, a da nakon toga sprovede diktaturu.20 Dakle, pri proučavanju političkog režima moramo analizirati relaciju narod-vlast, jer na ovom polju izviru dve fundamentalne vrednosti savremene demokratije: sloboda i jednakost.

Veoma je interesantno da su te vrednosti (baš kao i većinsko odlučivanje) ujedno i njena kontradikcija i praktične prepreke, zbog čega bi se moglo reći da demokratija pati od ambivalencije. Ona, kao i država, predstavlja  „jedinstvo protivrečnosti“.21 Naime,  gde  ima politike, ima i države, a gde ima države, ima i klasnog raslojavanja, samim tim i dominacije, vlasti i fizičke sile kojom se štiti poredak. Tako je i demokratsko društvo klasno raslojeno, sloboda ograničena, a država se koristi fizičkom silom, s tim što se neprekidno teži da se i dominacija i sila, kao negativni elementi, svedu na minimum.

Za slobodu unutar demokratije centralan pojam je slobodno (civilno) društvo, zaštićeno od samovolje državnog aparata. Njegov osnovni element su ljudske i građanske slobode i prava zajemčena ustavom, iz kojih izvire politički i ekonomski subjektivitet svakog građanina, kao i njegove ostale autonomije (moralna, verska, stvaralačka) . Takođe se mora propisati autonomija spontano  nastalih  društvenih  institucija,  kao  što  su  univerzitet,  verske  zajednice, stručna udruženja itd.

Sledeći element je vladavina prava koja „ne predstavlja vladavinu bilo kakvih zakona nezavisno od stvarne sadržine koju oni mogu da imaju, već vladavinu onoga što zakoni treba da budu, to jest metapravnu doktrinu ili politički ideal“. Ona je krucijelni pojam svakog civilizovanog društva i njena osnovna načela i institucije su: legitimnost vlasti, podela vlasti, nezavisnost sudstva, ustavnost i zakonitost (legalitet), ustavna zajemčenost ljudskih i građanskih prava, sloboda privrede i privredne delatnosti.22 Uslov za postojanje slobodnog društva i vladavine prava jeste delotvorno ograničena i legitimna državna vlast.

Na osnovu iznetog, možemo zaključiti da osnovne demokratske vrednosti predstavljaju većinsko odlučivanje, sloboda i jednakost, slobodni i fer izbori, vladavina prava i legitimnost državne vlasti. Kroz njih su vremenom na površinu izbili parlamentarizam, krivična, politička i materijalna odgovornost javnih funkcionera, sloboda informisanja, oslobađanje ekonomije od tutorstva politike, participativno-demokratska politička kultura i politički pluralizam. U demokratskoj tablici,  u  samom uglu,  kao  proizvod najviših vrednosti, nalazi  se  čovek kao građanin i individua sa neprikosnovenim pravom na život, slobodu i imovinu.

Međutim, demokratija i  pored svih svojih dostinuća ne  predstavlja savršen politički režim, jer i ona pati od ozbiljnih slabosti, među kojima su najuočljivije: tiranija većine nad manjinom; mogućnost manipulacije u kompleksnim društvima (pogotovo putem medija); tendencije demokratije da se deformiše u demagogiju, ohlokratiju (vladavinu neuke rulje i ološa), ili mediokratiju  (vladavinu  apstraktne  jednakosti,  što   sa   sobom vuče uprosečavanje  i izjednačavanje u osnovi nejednakih i veoma različitih ljudi u državi)23; ograničenje slobode unutar demokratije; omogućavanje svima da dođu na vlast pod istim uslovima i šanasama, pa i njenim najvećim protivnicimа.24

Na osnovu rečenog, demokratiju bismo mogli odrediti dvojako: ona je, s jedne strane, nedostižni politički ideal kojem se neprekidno teži, a sa druge, politički režim u kojem se ne krše grubo njene osnovne vrednosti, a autoritarne crte se svode na najmanju moguću meru. Ona je prema rečima Vinstona Čerčila „rđavi oblik vladavine, ali manje loš od svih drugih oblika koji se oprobaju s vremena na vreme“.

Autoritarni režimi

Danas se pod autoritarnim režimima smatraju svi oni u kojima se grubo krše neke od demokratskih vrednosti. Ne postoji jasno određen skup vrednosti čijim kršenjem konkretan režim postaje autoritaran. Razvoj i emancipacija društva biće anulirani ukoliko dođe do grubog kršenja makar i jedne od njih, ali isto tako ne može ni svako kršenje demokratskih načela jednom režimu davati autoritarni karakter. Kao što smo objasnili, ne postoji savršen režim u kojem se sve navedene demokratske   vrednosti   potpuno  ostvaruju. Važno je navesti da u   svakom demokratskom poretku postoje izvesne više ili manje izražene crte autoritarnosti.

Cezarizam u izvornom značenju predstavlja režim u kojem vladar vojnim uspesima sebi obezbeđuje legitimitet. Naziv je dobio po Gaju Juliju Cezaru, istaknutom vojnom komandantu i veštom manipulatoru, koji se prvi u Rimu proglasio za doživotnog diktatora, u čemu je imao podršku nižeg i brojnijeg sloja, plebsa. Danas se cezarizmom smatra režim u kojem formalno postoje demokratske institucije (karakteristika po kojoj je jako blizak minimalnoj demokratiji), ali je sva vlast maksimalno personalizovana i faktički koncentrisana u rukama pojedinca. On vlada uz pomoć podrške egzaltirane mase, a fizičku silu u početku ne upotrebljava, jer ona, barem u tom stadijumu, nije ni potrebna (glavna osobina koja ga izdvaja od apsolutizma, despotije  i  tiranije).  Podržavaju ga  niži  društveni slojevi  i  neuki  ljudi  (po  čemu  je  blizak ohlokratiji), a najveći protivnici su mu intelektualci i viši slojevi, kao i bivši politički moćnici.

Javlja se najčešće u periodima dekadencije, ekonomskih i socijalnih kriza, kada je populizmom najlakše steći političku dominaciju. So na ovu ranu je nacionalizam, t.j. njegov najgori oblik. „Kao takav, nacoinalizam se redukuje na interese političkih elita (naciokratija).“25 Iako vladar ima veliku podršku naroda, ona je zapravo prividna, jer je narod letargičan i zaslepljen demagoškim pričama, a pojedini neistomišljenici nisu slobodni da izraze svoje mišljenje i sa njima se obračunava na svirep način, najčešće uz izričitu ili prećutnu podršku razularene svetine (karakteristika slabosti demokratije, tiranije većine nad manjinom). U sistemima u kojima pojedinac na izborima pobedi (ili ponovo pobedi) sa više od 75 % glasova, najverovatnije je reč o ovom tipu režima. Cezaristički oblik nije dugog veka i često prelazi u diktaturu, kada se narod osvesti i javi politička opozicija. Ona se ili potpuno blokira represivnim merama uz pomoć vojske i policije (pravna država se pretvara u policijsku) ili marginalizuje raznim podvalama, uz naročitu pomoć medija. Često se kao metod zavaravanja naroda koriste instrumentalizovani pojedinci, navodni disidenti, koji do određene mere kritikuju vlast, ne bi li se stekao utisak da postoji sloboda misli i prava na javno izražavanje.

Bonapartizam je režim u kojem u narodu vlada ideja o jakoj i strogo centralizovanoj državi, koja se oslanja na vojnu snagu i  njenog vrhovnog komandanta. Naziv je dobio po Napoleonu Bonaparti, koji je nakon što je došao na vlast, proširio svoja ovlašćenja i postupno preuzeo sve državne institucije pod svoju kontrolu. Ovaj režim blizak je u nekim crtama apsolutizmu (neki ga smatraju i podvrstom cezarizma), jer se sva državna vlast koncentriše u rukama pojedinca, ali je on u svakom trenutku spreman da preispita svoj legitimitet plebiscitima i  referendumima. On zapravo uživa podršku građana dokle god beleži vojne uspehe i održava mir unutar poretka, a kada to više nije u stanju da čini doživljava krah.

Oligarhija je poredak u kojem vlada mala grupa ljudi (grč. oligos – malo), koja poseduje neki od ključnih monopola, neophodnih za političku prevlast.26 Najpoznatiji istorijski primer je Sparta, gde su spartijati monopolom vojne moći ugnjetavali ostale društvene slojeve. Oligarhija je kao kameleon, pojavljuje se u formalno čistim autokratijama, kao i u najdemokratskijim režimima. To je upravo čini najsloženijim tipom poretka, jer se faktički ostvaruje, manje ili više, u svakom društvu. Ona je često kriptokratija, sistem u kojem su stvarni vladaoci nepoznati. Tokom vekova su fabrikovane primitivne teorije zavera, upravo da bi se izbagatelisala ideja o kriptokratiji.27

Ključni kriterijumi razgraničavanja sa demokratijom jesu stepen moći koji ima dominantna društvena grupa, (što je jako teško utvrditi) kao i (ne)postojanje odgovarajućih efikasnih mehanizama za suzbijanje oligarhijskih tendencija.28

Međutim,  politička  praksa mnogih režima pokazuje da je formalno postojanje takvih mehanizama najčešće „mrtvo slovo na papiru“ i  upravo zbog  toga  nije  samo postojanje mehanizama za  suzbijanje oligarhije nije dovoljno, već oni moraju biti efikasni. Ako se radi o institucionalizovanoj volji manjine, svakako je reč o oligarhiji, ali takvih režima je danas malo (barem manje od formalnih demokratija) i stoga se oligarhija naziva stvarnom autokratijom, jer je najprisutnija u formalnoj demokratiji.

U ovom režimu prava građana su puki formalizam, „mrtva slova na papiru“, a svi državni potezi usmereni su  na  zadovoljavanje interesa oligarha (moćnika). Podudara se  sa  međunarodnim javnim pravom u tome što za srednju i nižu klasu propisi važe i strogo se primenjuju, ali ne i za moćnike. Oni se se na njih pozivaju samo kada su im od koristi, a ako to nije slučaj, utiču na njihovu promenu ili ih stavljaju van snage preko svojih instrumentalizovanih poverenika.29 U oligarhiji ključni frontovi za osvajanje moći i važnih pozicija jesu, pored državnih organa vlasti (birokratija), mediji, političke partije (partokratija), privreda (plutokratija), tajna policija, zavisno od konkretnog poretka. Istaknuta aristokratska crta je nepotizam (uvlačenje rođaka na unosne i uticajne položaje).30

Međutim, ako se dublje zađe u problematiku volje vladajuće klase, može se slučajno desiti da unutrašnjim borbama oligarsi stvore situaciju u kojoj će koristi imati većina građana umesto njih samih, ali to je retkost. Oligarhija je uglavnom štetna po društvo i onemogućava otvorenost za promene i razvoj.

Literatura:

1. Postoji i drugi smisao ove reči, koji podrazumeva određeni pravac ili metod, kao što je režim ishrane, vaspitanja, učenja itd. Međutim, ovde će se režim poimati isključivo u smislu vladanja i upravljanja u okviru države.

2. Milovan Mitrović, Saša Bovan, Osnovi sociologije i sociologija prava, Službeni glasnik Beograd, 2007, 60 str.

3. Ne može se prilikom izučavanja poretka političkim delovanjem smatrati svako ljudsko delovanje, iako ono, u najširem značenju politike kao fenomena, to može biti. Tako bi se npr. pevanje gostiju na slavi smatralo političkim delovanjem unutar poretka, što bi onemogućilo njegovo izučavanje, vodeći ga u beskraj.

4. Tako su za politički režim bitne i nevladine organizacije, građanske inicijative, sindikati itd, iako te institucije ne smatraju državnim. Ali njih formira država svojim aktima, one se registruju u državnim institucijama, između njih i države postoji neprekidna interakcija.

5. Na primer, kada građani na izborima biraju svoje predstavnike koji nakon toga neposredno vrše državnu vlast.

6. Više o državnom aparatu i organizaciji vidi, Radomir Lukić, Budimir Košutić, Uvod u pravo, Službeni glasnik, Beograd 2009, 62. i dalje.

7. Lukić, Košutić, str. 79.

8. Jovica Trkulja, Osnovi političkog sistema, Beograd, 2009, str. 62.

9. Detaljno objašnjenje vidi u Radomir Lukić, Teorija države i prava, Savremena administracija, 1976,  str. 94. i dalje

10. Pored ove standardne klasifikacije, postoje i podele na demokratske i nedemokratske (autokratske, autoritarne i totalitarne režime), kao i na demokratiju, oligarhiju i autokratiju.

11. Problematično je i pitanje koliko je ta volja samonikla, a koliko je nametnuta. O manipaliciji putem masovnih medija Milovan Mitrović piše „masama se prvo ‘ispira mozak’, a potom se ‘puni glava’ porukama kojima se sugeriše šta kupovati, kuda kupovati, koga glasasti, s kim ratovati i koga izabrati kao saveznika, pa čak i koga treba voleti ili mrzeti.“

12. Lukić, str 152. u ovoj knjizi autor problematizuje i volju vladajuće klase. „Klasa nije nikakav organizam da bi imala volju u psihološkom smislu reči. Nju imaju samo pojedinci, pripadnici klase. Volja klase, tako isto, nije istovetna ni s voljom svih pripadnika klase niti s voljom onih članova klase koji, u ime klase stvaraju pravo. Često je, naprotiv, volja ovih članova klase drukčija od one koja je izražena u pravu, koje oni u ime klase formulišu… Volja klase, prema tome, jeste jedna vrsta rezultante volja pripadnika klase. U toj rezultanti učestvuju pojedinačne volje pripadnika klase shodno srazmeri snaga koju imaju u okviru klase.“

13. Postoji više načina da se odredi oligarhija. Ona je, zapravo, faktička autokratija i, kao takva, može se podeliti na niz podvrsta (aristokratija, plutokratija, timokratija, birokratija, kleptokratija, mediokratija, meriokratija). Ima i pisaca (Jovica Trkulja) koji kao posebnu vrstu autokratije izdvajaju stvarnu autokratiju i dele je na oligarhiju, aristokratiju i plutokratiju.

14. Ratko Marković, Ustavno pravo, Službeni glasnik, Beograd 2009, str. 211.

15. Izuzetak čini Švajcarska, gde u tri kantona i dalje postoji neposredno odlučivanje o svim kantonalnim pitanjima. Više o tome Marković, str. 211

16. O poluneposrednoj demokratiji vidi Marković, str. 212.

17. Žene, deca, robovi i stranci nisu imali pravo da učestvuju u državnim poslovima.

18. Neki podaci govore da je njihov broj bio manje od četvrtine.

19. Trkulja, str. 63.

20. Najpoznatiji je primer Adolfa Hiltera.

21. Lukić, 348 „S jedne strane ona (država – prim. autora) je organizacije sile, i to organizacije najgrublje sile, fizičke sile. Država svojom silom postupa prema čoveku ne kao prema čoveku… nego kao prema mrtvoj, fizičkoj stvari, koju fizičkim sredstvima treba doterati u određen položaj, „ponašanje“ S druge stane, država je apsolutno nužna u eposi klasnog društva (u širem smislu reči), jer omogućava održavanje samog društva… Na taj način država postaje u stvari sinteza onog što je najbolje, najprogresivnije u društvu. U stvari, država nije ni apsolutno zlo, ni apsolutno dobro- ona je relativno i jedno i drugo, zavisno od istorijskih okolnosti i svih konkretnih mera.“

22. Navedeno prema Marković, str. 503.

23. Trkulja, str. 63.

24. O slabostima demokratije vid. Danilo N. Basta, Slabosti demokratije u: Jovica Trkulja (ur.) O demokratiji, Službeni glasnik, Beograd 2005.

25. Detaljno o nacionalizmu i problemima postkomunističkih društava, vidi Trkulja, str. 111-155.

26. U daljem tekstu, oligarhijom ćemo smatrati svaki režim u kojem vlada manjina.

27. Priče o učešću stranih obaveštajnih službi u određenim političkim zbivanjima danas izazivaju podsmeh javnosti, iako je vrlo verovatno da određene države preko istih posredno ili neposredno sprovode svoje interese.

28. Ustav, podela vlasti, prozračnost (transparentnost), jaka kritika medija, zrela politička svest građana itd.

29. „Kad nam se neki zakon ne dopadne, mi nemamo nikakve teškoće da nađemo načine da ga proglasimo neustavnim“, rečenica koju je izgovorio sudija američkog Vrhovnog suda, Harlana (Harlan) na jednom od svojih predavanja, u nameri da objasni razliku između forme i prakse.

30. Npr. u SAD su najočigledniji primeri porodice Buš i Klinton, čiji pripadnici su u poslednje tri decenije na najbitnijim mestima u izvršnoj vlasti,