Pravnoantropološka analiza krivičnog dela ubistva u prošlosti i danas

Priredila: Sandra Dragović

Autor: Nikola Petrović

Generacija: 2015/2016

Pri izgovoru reči „krivično pravo“, „krivično gonjenje“ ili „krivično delo“, svaki čovek pomisli na ubistvo, a takva misao uopšte nije slučajna, posebno zbog visokog vrednovanja čovekovog života u današnje vreme, koji predstavlja primarno i najvažnije dobro celokupne pravne zaštite. Ubistvo predstavlja “zlo samo po sebi (mala in se)” pa je zbog toga i krivično delo kod svih društava bez obzira na istorijski period.  To dovodi do  nemogućnosti postojanja pravne zablude kod ovog krivičnog dela jer je opštepoznata činjenica da ubistvo predstavlja nešto što je moralno neprihvatljivo pa ujedno predstavlja i krivično delo. Danas je takvo razmišljanje apsolutno prihvaćeno jer život i zdravlje čoveka predstavljaju ideal čovečanstva i osnovno pravo čoveka, a niko im to pravo ne može oduzeti. Međutim, postoje različita razmišljanja čoveka o krivičnom delu ubistva u prošlosti i danas, ali takođe i u različitim civilizacijama. Cilj ovog rada jeste da ukaže na različitost ljudskog razmišljanja i sankcionisanja (koje proizilazi iz ljudskog razmišljanja) krivičnog dela ubistva kod različitih zajednica u prošlosti pa sve do danas.

Najpre je važno definisati krivično delo ubistva. Ubistvo se može podeliti na obično i teško ubistvošto jeste osnovna podela ubistva prema našem Krivičnom zakoniku. Radnja izvršenja običnog ubistva jeste bilo koja radnja čija je posledica oduzimanje života, dok teško ubistvo zahteva ispunjenje određenih uslova pre ili prilikom izvršenja radnje kojom se lice lišava života što može biti bezobzirno nasilničko ponašanje ili lišenje života na svirep i podmukao način, kao i drugi uslovi navedeni u Krivičnom zakoniku.

Ukoliko uzmemo u obzir opšti pojam krivičnog dela,4 ubistvo ispunjava uslov predviđenosti u zakonu, ubistvo jeste protivpravna radnja, i takva radnja mora biti skrivljena, ali postoji krivično delo nehatnog lišenja života,na osnovu čega možemo zaključiti da ubistvo predstavlja nedopustivu radnju koja se kažnjava i u slučaju nehatnog izvršenja protivpravnog dela predviđenog u zakonu kao krivičnog dela, čak i nesvesnog nehata kada je lice bilo dužno ili je postojala mogućnost da bude svesno da svojim delovanjem nekoga može lišiti života (otklonjiva stvarna zabluda), a samo u slučaju neotklonjive stvarne zablude kada lice nikako nije moglo biti svesno krivično delo ne postoji. Današnja sankcija krivičnog dela običnog ubistva u našem pravu jeste zatvor od pet do petnaest godina6 na osnovu čega se čovek može zapitati da li je takva sankcija dovoljna u poređenju sa vrednovanjem ljudskog života u današnje vreme.

Pre nego što započnemo upoređivanje sa shvatanjima različitih zajednica u prošlosti potrebno je definisati različite vrste sankcija primitivnog prava. Takve sankcije su mogle biti proterivanje iz zajednice koja se smatrala poput ubistva jer proterano lice nije moglo opstati van zajednice. Krvna osveta između različitih plemena koja se vremenom sužava na članove određene porodice ili na samo lice koje je izvršilo određenu radnju zbog koje se osveta vrši. Nakon krvne osvete razvija se talion koji predstavlja značajan napredak zbog usklađenosti sankcije („oko za oko, zub za zub“), a zatim nastaje kompenzacija (materijalna nadoknada, najpre u naturi a zatim u novcu) koja može biti dobrovoljna pa je zavisila samo od oštećene strane i zakonska koja je bila propisana od strane države.7

Nakon što smo videli važne podele sankcija iz prošlosti možemo početi sa upoznavanjem različitih civilizacija i njihovog viđenja ubistva kao krivičnog dela. Taj prelaz između običaja i pisanog prava je vrlo važan i objašnjava zbog čega je krivično delo ubistva danas  regulisano upravo na naveden način. Na početku ovog rada naveden je citat da ubistvo predstavlja zlo samo po sebi i da je to uvek predstavljalo, ali postoje slučajevi kada je ubistvo prema razmišljanju pojedinih zajednica bilo opravdano najčešće zbog religijskih verovanja koja bi se danas nazvala sujeverjem, odnosno ukoliko se nešto ne učini na određen način na koji “bogovi” žele, čoveka će pratiti loša sreća.

U slučaju afričkog plemena Umuofija8 (jedno od devet sela), ubistvo je bilo opravdano u slučaju da proročiste brda i pećina tako zahteva, odnosno opravdanje se zasniva na religijskom verovanju, međutim do ovakve odluke “bogova” je došlo zbog toga što je drugo pleme skrivilo nešto prema plemenu koje je donelo odluku da ubije lice, mladog dečaka, dovedenog upravo iz krivog plemena, što znači da je dečak kriv zbog postupka svog plemena, a ne zbog svojih ličnih postupaka, što predstavlja suprotnost od današnjeg krivičnog prava. Ovo bi se moglo svrstati u krvnu osvetu jer je  krivo pleme najpre ubilo člana plemena koje vrši “opravdano” ubistvo a zatim to pleme, pozivajući se na zahtev svojih “bogova”, ubija dečaka. Zanimljivo je upravo to razmišljanje da članovi plemena koje vrši ubistvo (Umuofije) zaista veruju da je ubistvo tog dečaka pravično i da će im “bogovi” uskratiti zalihe hrane u sledećoj godini ukoliko to ne učine. To znači da se ovde ubistvo smatra činjenjem dobra (što je suprotno od stanovišta da je ubistvo predstavljalo uvek zlo), jer zbog života jednog čoveka ne treba da ispašta zajednica i time se stiče dobar odnos sa “bogovima”. Sa druge strane, ubistvo člana plemena smatralo se zločinom protiv “boginje zemlje” i oštro se sankcionisalo.

Ubistvo se delilo na “muško” koje bi bilo današnje ubistvo sa umišljajem i “žensko”, današnje ubistvo iz nehata. Kazna je bekstvo iz domovine a u slučaju nehata postoji mogućnost povratka posle sedam godina. Ukoliko uporedimo sa današnjom sankcijom krivičnog dela običnog ubistva (od pet do petnaest godina), možemo zaključiti da su sankcije približne po težini. Bekstvo iz domovine predstavljalo je bekstvo iz plemena, pri čemu se lice koje je počinilo ubistvo lako moglo nastaniti u postojbini svoje majke(drugom plemenu) i nastaviti svoj život. Celokupno imanje ubice na teritoriji plemena se spaljivalo, ali pripadnici plemena nisu to radili namerno, oni su zaista verovali da je to volja “bogova”, a ukoliko i jesu bili dobri prijatelji sa ubicom, oni bi mu spalili imanje jer smatraju da je to ispravno, jer zajednica ne treba da ispašta zbog jednog čoveka, to bi učinili bez bilo kakve mržnje ili netrpeljivosti. Iz toga možemo zaključiti da je pleme težilo ka određenoj “pravdi”, jeste ona drugačija nego danas, ali opet ta osobina težnje ka pravdi bez bilo kakvih subjektivnih prepreka je zaista zadivljujuća za jedno takvo primitivno društvo.

Na Islandu u 13. veku postojalo je pravo. Takvo pravo je bilo bliže današnjem pravu nego običajno pravo afričkih plemena. Znatna razlika islandskog prava 13. veka od današnjeg prava jeste da se ubistvo na Islandu smatralo kao uobičajena pojava i nije u velikoj meri uznemiravala javnost, što se može videti i u samoj sankciji za ubistvo. Postojala je nepisana podela ljudi na slobodne ljude i “radnike”10(jer je rob suviše teška reč za njihov položaj) koji su zajedno živeli na imanju sa svojim gazdama, slobodnim ljudima. Ova podela je vrlo važna za određivanje sankcije za ubistvo.

Sankcija ubistva u islandskom pravu 13. veka bila je kompenzacija u novcu. Zanimljivo je da se takva civilizacija već razvila na određeni nivo što se može zaključiti putem postojanja razmene u novcu, a opet su ubistvo smatrali kao uobičajenu stvar bez preteranog uznemirenja javnosti. Ovakav stav je dosta drugačiji nego u današnje vreme, a današnji Island predstavlja jednu od najbezbednijih zemalja sveta i pored toliko ubistava u prošlosti. Drugačiji novčani iznos se plaćao za slobodnog čoveka i za “radnika”, ali je cilj kompenzacije bio da se plati određenom licu koje je ili otac (ukoliko je u pitanju slobodan čovek) ili gazda (ukoliko je u pitanju “radnik”) za gubitak koji su pretrpeli. Novčani iznos se određivao na osnovu volje čoveka kome se on plaćao (dobrovoljna kompenzacija) ali je taj novčani iznos morao biti u skladu sa položajem ubijenog čoveka i morao je biti realan, što bi se moglo nazvati prelaznim oblikom između dobrovoljne i zakonske kompenzacije (oštećeni je birao, ali je imao ograničenje).

Ukoliko se vratimo na današnje pravo, pravo na život kao lično pravo11 predstavlja neimovinsko pravo. Kompenzacija kod krivičnog dela ubistva omogućava izražavanje ljudskog života u novcu što je danas nedopustivo, ali očigledno na Islandu u 13. veku se nije razmišljalo na takav način. Možemo zaključiti da je današnja sankcija za ubistvo znatno teža od sankcije na Islandu u 13. veku. Ukoliko stranke nisu mogle da se dogovore oko iznosa kompenzacije u novcu, postojala je skupština odnosno veće (na engleskom jeziku “Assembly”), ali je ona imala današnju ulogu suda. Pored stranaka prisustvovao je narod i najbolji poznavaoci prava, a cilj je bio određivanje cene u novčanom iznosu. Ovo potvrđuje taj prelazni oblik između dobrovoljne i zakonske kompenzacije. Ali treba napomenuti da su Islanđani bili svesni malog značaja isplate novca i da su bili spremni da plate u novcu lišenje života određenog lica nakon što se osvete za svog rođaka ili “radnika”, pa je na taj način ponekad dolazilo do kruženja novca neprekidnim osvetama, što bismo mogli shvatiti kao krvnu osvetu između članova različitih imanja, ali to nije bilo zvanično regulisano pravom. Ponekad se dešavalo, ako se čovek ubije bez časti, da se lice protera sa Islanda na neko vreme, ali sa mogućnošću povratka nakon određenog perioda, ali sve se to odlučivalo na skupštini odnosno veću koja je predstavljala sud, a zbog toga što njihovo pravo nije bilo pisano i određeno ponekad su se za ubistvo mogle odrediti različite sankcije, ali svakako je najčešća bila kompenzacija.

Nakon opravdanosti ubistva kod afričkih plemena u slučaju zahteva “bogova” postoji još jedan primer, ne opravdanosti, nego odobrenja ubistva u slučaju Sparte. Ukoliko najstariji član plemena utvrdi da dete ima određenu manu pri rođenju ili nije zdravo šalje se u smrt ostavljanjem u jami.12 Ovde nema pravdanja kao u slučaju afričkih plemena. Smrt deteta zavisila je od volje jednog čoveka pri čemu taj čovek smatra da je to ispravno. Novorođenče se posmatra kao stvar, a ukoliko se ta stvar ne može upotrebiti za ono za šta je namenjena, što bi kod Sparte bila snaga za ratove i obezbeđenje opstanka, takva stvar se jednostavno ostavljala po strani, jer u ovom slučaju mogućnost popravke ne postoji. Prisustvo stava koji je surov, gde se greška ne oprašta i gde čovek ukoliko nije dovoljno dobar i ne ispunjava uslove nema pravo na život pokazuje ogromnu suprotnost Sparte sa današnjim pravom. Ovo predstavlja najtežu povredu prava na život i neretko današnjeg čoveka uznemiri kada samo pročita stavove ljudi iz Sparte, ali ono što je slično sa afričkim plemenima jeste stav da je sve u redu dok se štiti zajednica, ne može jedan čovek da koči zajednicu, a u Sparti se mana ili bolest pri rođenju smatrala kao “kočnica”, iako to veoma surovo zvuči današnjem čoveku.

Demokratska Atina je poznavala vrstu ubistva koja se nazivala “dozvoljeno ubistvo“13. Pored “dozvoljenog ubistva” poznavala je razliku između umišljaja i nehata. Dozvoljeno ubistvo nastajalo je na sportskom takmičenju, u slučaju odbrane časti, ili u slučaju rušenja demokratije i uvođenja tiranije. Na osnovu ovoga može se zaključiti da su čast i ugled, sportsko dešavanje, demokratija odnosno država bili vredniji od ljudskog života. Ponovo nailazimo na činjenicu da pojedinac ne sme da koči zajednicu, jer je zajednica najvažnija. Sankcija za umišljajno ubistvo je smrtna kazna, konfiskacija imovine i zabrana sahranjivanja u Atini, a sankcija za nehatno ubistvo je doživotno progonstvo osim ukoliko porodica ubijenog da oproštaj. Ono što je specifično ovde jeste da ovakva sankcija predstavlja znatno težu sankciju za ubistvo nego danas i govori nam o tome koliko se život čoveka u Atini poštovao, ali opet navedeni uslovi za dozvoljeno ubistvo nam govore da iako život ima ogromnu vrednost u Atini, čast i ugled, sportske igre, demokratija i država imaju najveću vrednost i da se oni ne smeju povrediti. Zabrana sahranjivanja u Atini je sankcija koja je posebna i govori nam zapravo da čovek koji je počinio umišljajno ubistvo se na neki način ne može smatrati Atinjaninom, on nema pravo da sebe naziva tim imenom i da bude sahranjen sa ostalima. Iz ovoga vidimo postojanje “pravde” koja je opet drugačija nego današnja pravda, ali pokazuje težnju Atinjana ka idealnom. Biti Atinjanin znači biti idealan, bezgrešan ili makar ukoliko uzmemo današnje shvatanje da je ideal nešto što predstavlja samo nedostižan cilj, pravilnije je reći blizak idealnom i bezgrešnom.

Dušanov zakonik predstavlja najznačajniji zakonik srednjevekovne srpske države. Izuzetno je važno današnju sankciju ubistva u srpskom pravu uporediti sa ovim zakonikom jer on predstavlja deo razvijanja srpskog prava i pravne svesti u srpskom narodu. Sankcija za ubistvo govori o ogromnom vrednovanju svesti i volje, jer je postojala ogromna razlika između sankcija za umišljajno i nehatno ubistvo koje je tadašnje srpsko pravo razlikovalo. Umišljajno ubistvo kažnjavalo se telesnom kaznom (odsecanjem obe ruke), a nehatno ubistvo kompenzacijom odnosno otkupom od trista perpera.14 U pitanju je zakonska kompenzacija u novcu jer je cena određena na osnovu pisanog akta – Dušanovog zakonika.  Težina ovih sankcija može se svrstati iznad islandskog prava ali svakako ispod atinskog prava. Međutim, još jedna sličnost sa islandskim pravom je razlikovanje lica po položaju. Ako vlastelin ubije sebra u tom slučaju vlastelin plaća hiljadu perpera, ali u obrnutom slučaju slede i telesna kazna i novčana kazna (odsecanje obe ruke i trista perpera). Možemo zaključiti da ukoliko vlastelin bude ubijen sa strane sebra, u tom slučaju sebar je dužan da plati sabranu sankciju umišljajnog i nehatnog ubistva, ali postoji nedoumica da li su sankcije iste u oba slučaja kada su u pitanju umišljajno ili nehatno ubistvo.Ono što je sigurno jeste da je razlikovanje staleža u tadašnjem srpskom pravu bilo striktnije od islandskog prava. Sankcija za ubistvo srednjevekovnog srpskog prava je značajna po ogromnoj razlici između sankcije za nehatno u odnosu na umišljajno ubistvo. Od današnje sankcije, ukoliko pokušamo da uporedimo, ali tako nešto ne možemo porediti, sankcija za umišljajno ubistvo je dosta teža i nezamisliva u današnje vreme, veoma surova za današnjeg čoveka, a sa druge strane sankcija za nehatno ubistvo je isto nezamisliva jer se čovekov život ne može izraziti u novcu, ali svakako bi se sankcija za nehatno ubistvo srednjevekovnog srpskog prava mogla pre prihvatiti od sankcije za umišljajno ubistvo.

Nakon analize razmišljanja čoveka o krivičnom delu ubistva u različitim periodima, u različitim delovima sveta možemo zaključiti na čemu se bazira razmišljanje čoveka. Kod afričkih plemena pokretač razmišljanja čoveka jeste religija odnosno verovanja. Postoji stav da čovek nije dovoljno važan i moćan da donosi odluke o opravdanom ubistvu čoveka (danas je sličan stav što dokazuje ukidanje smrtne kazne u našem pravu) jer ujedno nije moćan da stvori život odnosno da ga da drugom čoveku. U islandskom pravu 13. veka pokretač razmišljanja jeste snaga, ugled, čast i donekle znanje i iskustvo gde se samo život ljudi koji poseduju te osobine poštovao, a ubistvo nije uznemiravalo javnost, važan je opstanak, sličan stav je i kod Sparte. U Atini se život čoveka veoma poštuje što vidimo prema težini sankcije, ali država je uvek značajnija i ona predstavlja pokretača razmišljanja Atinjana – država, čast i ugled iznad svega. I na kraju kod srpskog srednjevekovnog prava veoma je teško ustanoviti ko je pokretač razmišljanja, ali može se reći da je to bio vladar jer je on donosio zakon. Istina je da zajednice koje su opisane u ovom radu nisu postojale u istom vremenskom periodu, ali cilj ovog rada nije bio da upoređuje zajednice koje su postojale u istom vremenskom periodu, već da uporedi razmišljanje o ubistvu i njegovo sankcionisanje sa strane ljudi različitog doba i iz različitih delova sveta. Cilj je takođe bio uporediti sličnost ljudske misli zbog toga što ove zajednice nisu imale dodira jedna sa drugom osim Sparte i Atine, mada njihov stav se dosta razlikuje. Danas je pravo usklađeno u većini pravnih sistema, ne postoje ovako značajne razlike kao što su postojale između različitih zajednica i zbog toga je važno odgovoriti na pitanje kako je čovek razmišljao pre donošenja “idealnog rešenja” ukoliko se ono tako može nazvati danas. Bile navedene sankcije surove ili ne, važno je zaključiti da je čovek imao osuđujuć stav prema ubistvu i da ono zaista jeste bilo svuda nemoralno osim izuzetaka njegove opravdanosti ili dozvoljenosti u slučaju ispunjenja određenih uslova, ali upravo takav osuđujuć stav doveo je do današnjeg prava i do današnjih sankcija koje su neodvojiv i veoma značajan deo zaštite današnjeg ljudskog života.

Literatura:

1. Zoran Stojanović, “Krivično pravo – opšti deo”, Beograd, 2014, str. 193. Pravna zabluda predstavlja nepostojanje svesti da se čini krivično delo, ali tako nešto ne može postojati kod krivičnog dela ubistva jer, kao što je navedeno u tekstu, ubistvo kao krivično delo je opštepoznata činjenica.

2. Zoran Stojanović, “Krivično pravo – posebni deo”, Beograd, 2014, str. 6. Pored podele na obično i teško ubistvo, postoje i privilegovani oblici ubistva koji su propisani kao posebna krivična dela poput ubistva na mah, ubistva deteta pri porođaju, lišenja života iz samilosti, nehatnog lišenja života, navođenja na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu i nedozvoljenog prekida  trudnoće. Navedena krivična dela predstavljaju lakše ili teže oblike ubistva. Možemo zaključiti da je danas razmišljanje o krivičnom delu ubistva razvijeno i da ovakve podele nisu postojale u prošlosti.

3. Krivični zakonik RS, „Službeni glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014, čl. 113-120.

4. Zoran Stojanović, “Krivično pravo – opšti deo”, Beograd, 2014, str. 95. Opšti pojam krivičnog dela: krivično delo je radnja koja je u zakonu predviđena kao krivično delo, koja je protivpravna i koja je skrivljena.

5. Zoran Stojanović, “Krivično pravo – posebni deo”, Beograd, 2014, str. 24. Zakonodavac nije imenovao lišenje života iz nehata kao ubistvo iz nehata, već samo kao lišenje života jer je njegovo subjektivno biće različito od običnog ubistva.

6. Krivični zakonik RS, čl. 113

7. Sima Avramović, Vojislav Stanimirović, “Uporedna pravna tradicija”, Beograd, 2013, str. 46. Primitivno pravo predstavlja pravo plemenskih društava na osnovu kog će biti tumačena različita shvatanja zajednica iz prošlosti u poređenju sa današnjim shvatanjem krivičnog dela ubistva.

8. Činua Ačebe , “Svet koji nestaje”, Beograd, 2008, str. 54. Umuofije su bili jedno od afričkih plemena u devet sela čiji običaji su se zasnivali na religiji koja je toliko bila poštovana da se slobodno mogla nazvati običajnim “nepisanim” pravom. Ukoliko “bogovi” dozvole rat, takav rat  je bio opravdan i zbog toga je i ubijanje bilo opravdano, ali ukoliko bogovi ne dozvole rat, ubijanje je zabranjeno kao i sam rat. Iz ovoga možemo zaključiti da postoji određeni vid morala u tom plemenu koji se zasniva na volji “bogova”. Moralno je bilo ubiti čoveka ukoliko postoji valjan razlog na osnovu kog su “bogovi” doneli odluku, ali takođe je moralno  ne ubiti čoveka ukoliko razlog ne postoji. Moral se zasnivao na volji bogova, jer su oni smatrani nepogrešivim bićima i od njih je zavisio opstanak cele zajednice. “Bogovi” predstavljaju današnjeg zakonodavca pri čemu se narod ne pita kao što je slučaj u današnje vreme i “bogovi” nisu dužni da opravdavaju svoje postupke i na njih se to pravo ne odnosi. Sličnost sa današnjicom je postojanje svesti o težini odlučivanja da li je ubistvo opravdano ili ne.

9. Činua Ačebe , “Svet koji nestaje”, Beograd, 2008, str. 114. U trenutku rođenja smatra se da dete pripada plemenu svog oca (postojbini oca) i tamo odrasta i živi svoj život, međutim ukoliko počini zločin ubistva on traga za plemenom majke (postojbinom majke) i tamo traži utočište. Iako ova zajednica predstavlja patrijahalnu zajednicu uvek u slučaju nevolje majka je  bila prva osoba koja bi pružila utočište i pomoć, zbog toga se u samoj knjizi spominje citat „majka je vrhovna“, što govori o važnosti uloge majke i pored toga što su muškarci odnosno očevi bili više poštovani i donosili određena pravila koja se zasnivaju na volji „bogova“.

10. Nepoznat autor, “Njals saga”,Hertfordshire, 1998, str. 91.  Na ovoj strani dat je primer određivanja novčanog iznosa izmedju dva prijatelja koji su gazde dvoje “radnika” pri čemu je  “radnik” prvog prijatelja ubio “radnika” drugog prijatelja i oni ne žele da tako nešto utiče na njihovo prijateljstvo pa se dogovaraju oko kompenzacije.

11. Obrad Stanković, Vladimir Vodinelić, “Uvod u građansko pravo”, Beograd, 2007, str. 120. Lična prava su subjektivna prava na ličnim dobrima što u ovom slučaju predstavlja život. Pravo na život je neprenosivo, neimovinsko lično pravo i može pripadati samo fizičkom licu. Kompenzacija u islandskom pravu 13. veka bi predstavljala odredjeni vid nadoknade štete za ubistvo čoveka, a time možemo zaključiti da  se život pojedinih ljudi na Islandu u tom periodu mogao kupiti novcem i imao je cenu što je u potpunoj suprotnosti sa današnjim stanovištem da je pravo na život neimovinsko lično pravo koje se ne može preneti.

12. Sima Avramović, Vojislav Stanimirović, “Uporedna pravna tradicija”, Beograd, 2013, str. 94.

13. Sima Avramović, Vojislav Stanimirović, “Uporedna pravna tradicija”, Beograd, 2013, str. 122.

14. Dragoš Jevtić, Dragoljub Popović, “Narodna pravna istorija”, Beograd, 2014, strana  83 – Sebri su predstavljali radnike odnosno potčinjeni stalež dok je vlastela bila povlašćeni stalež, teško ih je uporediti sa islandskim pravom ali možemo zaključiti da su radnici u islandskom pravu bili povlašćeniji iz same sankcije. Kod islandskog prava razlika između sankcija za ubistvo slobodnog čoveka i “radnika” je razlika u novčanom iznosu, dok kod srednjevekovnog srpskog prava je razlika znatno veća, sebru se odsecaju obe ruke i naplaćuje novčana kazna, dok se vlastelinu naplaćuje novčana kazna koja jeste veća od novčane kazne koju sebar plaća pored odsecanja ruku, ali ukoliko uporedimo razliku novčane kazne vlastelina i sebra (1000 – 300 = 700) prema shvatanju današnjeg čoveka razlika od 700 perpera se ne može porediti sa odsecanjem obe ruke, razlika je ogromna, jer postoji mogućnost da se 700 perpera nadoknadi, kao što postoji mogućnost i u islandskom pravu da se odredjena razlika izmedju naknade za slobodnog čoveka i “radnika“ nadoknadi, ali odsečene  ruke su nenadoknadive i to nam upravo govori koliko se sebri nisu poštovali i koliko su bili u težem položaju od islandskih „radnika“.