Razgraničenje između umišljaja i nehata u teoriji i praksi

Priredila: Sandra Dragović

Autor: Nikola Petrović

Generacija: 2015/2016

Razlikovanje različitih subjektivnih odnosa učinioca krivičnog dela prema krivičnom delu koje je učinio postoji u dugom vremenskom periodu i postepeno se razvijalo kroz vreme. Da li je lice bilo svesno posledica protivpravne radnje koju čini ili ne, odnosno da li ju je učinilo sa namerom ili ne, podrazumeva veoma važan deo krivičnopravne materije i krivice kao jednog od elemenata opšteg pojma krivičnog dela[1]. Prilikom utvrđivanja sankcije vrlo je važno ustanoviti takav subjektivni odnos učinioca krivičnog dela prema objektivnom učinjenom krivičnom delu. Ovaj rad ima za cilj da istraži takav subjektivan odnos i utvrdi koliko je on zapravo uticajan u praksi.

Da bismo mogli govoriti o umišljaju i nehatu potrebno je da definišemo dva vrlo važna elementa koji ih razlikuju, to su volja i svest[2]. Volja podrazumeva želju da se nešto učini. Volja se može stepenovati od pristajanja preko odobravanja pa sve do htenja. Svest jeste svesnost činjenja krivičnog dela odnosno da je učinilac svestan da može učiniti krivično delo ili da verovatno može učiniti krivično delo. Ova dva elementa su veoma važna za razlikovanje umišljaja i nehata. Svest mora obuhvatiti deskriptivna obeležja, što se može shvatiti kao opažanje čulima odnosno deskripcija ili opisivanje, ali se postavlja pitanje da li učinilac mora biti svestan normativnih elemenata krivičnog dela, da li treba da bude svestan protivpravnosti radnje koju je učinio. U srpskom pozitivnom pravu svest o protivpravnosti nije potrebna. Potrebno je ustanoviti postojanje ili nepostojanje elemenata volje i svesti u trenutku činjenja krivičnog dela i njihovo stepenovanje.

Umišljaj možemo podeliti na direktan umišljaj i eventualni umišljaj[3]. Da bismo ih razlikovali, potrebno je da se vratimo na dva elementa, volju i svest. Već je rečeno da se volja može stepenovati. Htenje da se nešto učini jeste karakteristika direktnog umišljaja. Direktan umišljaj obuhvata najviši stepen volje, koji dovodi do toga da svest postaje sekundarna. Nije važno da li osoba smatra da je verovatno ili manje verovatno da će izvršiti krivično delo, odnosno stepen svesti. To bi se moglo  shvatiti kao da je dovoljno da osoba ima minimalnu svest o mogućnosti ostvarenja takvog krivičnog dela da bi direktan umišljaj zaista postojao. Direktan umišljaj postoji i onda kada je konkretno krivično delo samo jedan korak do ostvarenja nekog višeg cilja.

Kod eventualnog umišljaja[4] postoji pristanak da se izvrši krivično delo. Pristanak podrazumeva niži stepen volje u odnosu na htenje, ali opet vrlo je važno napomenuti da je osoba svesna da čini krivično delo, ali ona ne čini ništa da to spreči, ne odupire se, već na takvu radnju pristaje. Možemo reći da je kod direktnog i eventualnog umišljaja svest ista, ali volja različita.

Kako bismo razgraničili direktan i eventualni umišljaj, možemo uzeti primer krivičnog dela krađe. Zamislimo da postoji lice A i lice B. Uzmimo u obzir da su svesni da obijanje stana podrazumeva nešto nemoralno i neprihvatljivo, stoga verovatno i kažnjivo. Lice A želi da opljačka stan svog komšije i to učini. Ta želja se može definisati kao htenje. U ovom slučaju se radi o direktnom umišljaju. Ukoliko lice A pita lice B da mu pomogne da izvrši krađu, lice B u ovom slučaju nije htelo da izvrši krađu, odnosno nije došlo na tu ideju, tako nešto mu je ponuđeno i ukoliko ono pristane na to, a svesno je da takva radnja predstavlja krivično delo, to će biti eventualni umišljaj. I lice A i lice B su svesni da krađa jeste nešto što je “zabranjeno”, ali taj stepen volje, htenje i pristanak, se razlikuju.

Nehat[5] podrazumeva lakši oblik krivice u odnosu na umišljaj. Ukoliko se ponovo vratimo na dva važna elementa, volju i svest, nehat se može podeliti na svesni i nesvesni nehat. Ono što je zajedničko svesnom i nesvesnom nehatu jeste nepostojanje volje da se učini krivično delo, a postoji razlika u pogledu svesti, te zahvaljujući tome možemo zaključiti da je zbog toga ova podela dobila naziv svesni odnosno nesvesni nehat. Kod svesnog nehata lice je svesno da svojom radnjom može izvršiti krivično delo, ali smatra da do toga neće doći ili da će moći tako nešto da spreči. Kod nesvesnog nehata ne postoji ni element svesti ni element volje. Postavlja se pitanje da li je lice moglo ili bilo dužno da se drugačije ponaša kako bi izbeglo nastanak posledice. Ukoliko je lice bilo dužno, to je objektivni uslov, a ako je moglo, to je subjektivni uslov[6]. Zahteva se postojanje oba uslova.

Na osnovu primera možemo predstaviti razliku. Kao primer možemo uzeti krivično delo ubistva i zamisliti situaciju. Zamislimo da lice A zida određenu zgradu i svesno je da određeni deo započete zgrade nije stabilan, ali smatra da to neće naškoditi određenom čoveku. Ukoliko se nakon toga taj deo zgrade sruši na čoveka i usmrti ga, u pitanju je svesni nehat. Lice A je vrlo dobro znalo da je deo zgrade nestabilan i da postoji mogućnost da će čovek biti povređen ili usmrćen, ali je smatralo da do toga neće doći, jer verovatno niko neće prolaziti pored takve zgrade ili do rušenja jednostavno neće doći. Uzmimo u obzir sada drugi slučaj sa licem B. Lice B zida istu zgradu, ali nije svesno da je zgrada nestabilna i smatra da je ona stabilna. Nakon toga, ta zgrada se srušila na čoveka i usmrtila ga. Možemo zaključiti da je lice B najpre moglo znati da je zgrada nestabilna i da je mogla usmrtiti čoveka, ali je bilo i dužno da zna. Ispunjeni su i objektivni i subjektivni uslov te možemo zaključiti da je u pitanju nesvesni nehat.

Treba napraviti razliku između eventualnog umišljaja i svesnog nehata[7]. Kao što je rečeno, eventualni umišljaj zahteva taj pristanak i odobravanje, dok svesni nehat nema element volje, nedostaje takav pristanak. U praksi je tako nešto vrlo teško razdvojiti. Međutim, ne mora to uvek biti pristanak, dovoljno je da je u pitanju nepoštovanje, bezobzirnost ili prihvatanje rizika kako bi postojao eventualni umišljaj. Retko se iz ponašanja čoveka može videti to nepoštovanje ili bezobzirnost, stoga je razlikovanje eventualnog umišljaja i svesnog nehata veoma komplikovano u praksi.

Na razliku treba ukazati adekvatnim primerom. Ukoliko se vratimo na primer nestabilne zgrade i zamislimo ponovo lice A koje svesno ostavlja nestabilnu zgradu, a zatim se deo te zgrade sruši na čoveka i usmrti ga. Svest lica A je prisutna, i ona postoji i kod eventualnog umišljaja i kod svesnog nehata. Postavlja se pitanje, da li je ovo eventualni umišljaj ili svesni nehat? Sa jedne strane možemo zaključiti da postoje bezobzirnost i prihvatanje rizika, međutim ne postoji prihvatanje da se krivično delo izvrši. Ukoliko prihvatimo da je ovo eventualni umišljaj, postavlja se pitanje šta je svesni nehat. Kao što smo naveli, svesni nehat podrazumeva svesnost da se čini krivično delo odnosno da do njega može doći, međutim sa druge strane i smatranje da do toga neće doći odnosno mogućnost da se tako nešto spreči. Sa jedne strane svesno ostavljanje nestabilne zgrade lica A bi se moglo shvatiti kao bezobzirnost i prihvatanje rizika, ali takođe i kao smatranje da do krivičnog dela neće doći. Do ovakvog problema se može doći u praksi.

Razgraničenje eventualnog umišljaja i svesnog nehata omogućava teorija pristajanja ili Frankova formula[8] koju smo već postepeno definisali. Prema ovoj formuli potrebno je postaviti pitanje da li bi učinilac preduzeo radnju da je znao za posledicu takve radnje. Ukoliko je odgovor da, u pitanju je eventualni umišljaj, ukoliko je odgovor ne, u pitanju je svesni nehat. Međutim ravnodušnost ne predstavlja pristanak, odnosno ravnodušnost bi se mogla definisati kao bezobzirnost, i tu dolazi do problema koji je naveden u prethodnom primeru. Međutim, ukoliko uzmemo u obzir Frankovu formulu, faktički gledamo odnos učinioca nakon što se zgrada srušila na čoveka i usmrtila ga. Da li bi on ostavio zgradu da bude nestabilna  da je znao za posledicu ili ne? Na osnovu ovoga se može pomisliti, ali kako je moguće da se sazna činjenica da li bi učinilac učinio radnju ili ne ukoliko zna za posledicu te radnje? Odgovor je da je tu činjenicu teško ustanoviti u praksi.

Uzmimo primer iz sudske prakse o ubistvu iz nehata[9]. Nećemo uzeti u obzir da je izvršilac okrivljen za teške slučajeve razbojništva i razbojničke krađe, već da je njegov branilac u završnoj reči izjavio da bi eventualno moglo da se radi o ubistvu iz nehata. Zamislimo da je u pitanju samo krivično delo ubistva. Međutim, sud je ustanovio da se ovde ne radi o nehatu. Razlog ćemo navesti direktno iz izvora: “Ovo stoga, što do opaljenja iz pištolja nije došlo slučajno, niti bez dejstva optuženog na okidač, niti, pak, zbog bilo kakvog kvara na pištolju, već svesnim delovanjem optuženog na okidač pištolja”. Možemo zaključiti da je sud ustanovio taj subjektivni odnos izvršioca prema radnji. Da je svesno delovao na okidač i tako izvršio krivično delo. Vratimo se sada na eventualni umišljaj i svesni nehat. Ovde je sud očigledno ustanovio da se radi o eventualnom umišljaju, mada se u ovom primeru ne spominje element volje, da li se radi o htenju ili pristanku, odnosno da li element volje postoji. Ukoliko pretpostavimo da je sud doneo odluku eventualnog umišljaja, to znači da je sud ustanovio da postoji bezobzirnost, nepoštovanje i prihvatanje rizika. Treba napomenuti da bi u slučaju direktnog umišljaja postojalo htenje da se takva radnja učini. Izvršilac krivičnog dela je, ukoliko je uračunjiv, morao znati za posledicu svoje radnje.  Shodno svemu navedenom, možemo zaključiti da je sud doneo odluku da se ovde ne radi o nehatu.

Subjektivan odnos učinioca prema krivičnom delu nije lako ustanoviti, to možemo zaključiti na osnovu datih primera. Složenost današnjeg razmišljanja, kada govorimo o ovakvom subjektivnom odnosu, nastajala je postepeno u prošlosti. Cilj ovog rada jeste da prikaže primenu složenosti razmišljanja u praksi, posebno ukoliko je u pitanju razgraničenje eventualnog umišljaja i svesnog nehata. Na osnovu datog primera ustanovili smo da se ponekad jedan isti slučaj može shvatiti i kao eventualni umišljaj i kao svesni nehat u zavisnosti iz koje perspektive posmatramo. Zbog toga, danas je veoma teško doneti pravu odluku u određenim slučajevima, a najteži korak jeste onaj deo gde treba zaključiti kako je zapravo učinilac razmišljao kada je činio krivično delo, da li je u pitanju bezobzirnost, nepoštovanje i prihvatanje rizika, ili je ipak verovao da do takvog krivičnog dela neće ni doći, odnosno da se ono zaista može sprečiti. Takvo razmišljanje čoveka predstavlja “misteriju” koja se u praksi mora otkriti, a da li je tačno ono što se otkrije, na to odgovor može dati samo učinilac krivičnog dela, ukoliko želi.

Literatura:

[1] Zoran Stojanović, Krivično pravo opšti deo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2014, 92.

[2] Ibid., 169.

[3] Ibid., 172-175.

[4] Ibid.

[5] Ibid., 177-181.

[6] Ibid.

[7] Ibid., 174-176.

[8] Ibid, 174-176

[9] Ubistvo iz nehata, http://projuris.org/sudska_praksa_krivicne_stvari.html, 26. februar 2016.