Razlozi za određivanje pritvora u istrazi

[av_heading heading=’Razlozi za određivanje pritvora u istrazi’ tag=’h3′ style=” size=” subheading_active=” subheading_size=’15’ padding=’10’ color=” custom_font=”][/av_heading]

[av_textblock size=” font_color=” color=”]

Priredila: Vladana Kostić

Autor: Milica Vidić

Generacija: 2015/2016

[/av_textblock]

[av_textblock size=” font_color=” color=”]

Слобода је иманентна сваком људском бићу. Она је природно стање сваког човека и подразумева широк спектар Уставом и законом признатих права. Од права на промену места на коме се неко налази, тзв. слобода кретања, преко права на слободно изражавање мишљења, па све до права на слободу избора. Слобода је значај врхунске вредности добила у револуцијама које су почеле крајем 18. века и трајале читав 19. век. И пре тога су се људи кроз разне буне и устанке борили против претераног ограничења слободе, али је свој тренутак славе она добила у крилатици Француске револуције  Слобода, једнакост, братство. Наравно, слобода не може бити неограничена. Слобода једног човека, ограничена је слободом другог, а све остало представљало би њену злоупотребу. Управо због значаја који је у тим временима слобода стекла (пре свега се мисли на слободу кретања), њено одузимање је посматрано као казна. Отуда је казна затвора почела да добија своју ширу примену. Пре тога, затварање у тамнице је представљало меру којом је обезбеђивано извршење казни, најпре смртне казне. И данас постоје различите врсте лишења слободе. Нека од њих представљају мере процесне принуде, нека су мере безбедности, а на крају долази и оно најтеже лишење слободе, а то је казна затвора. Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода таксативно су набројани случајеви у којима је допуштено лишење слободе: извршење казне затвора, хапшење, притварање ради извршења судског налога или у кривичном поступку, спречавање заразних болести, одузимање слободе лицима са душевним сметњама, алкохоличарима, наркоманским зависницима, скитницама, због незаконитог уласка у земљу, протеривања, изручења.[1] Што се мера процесне принуде тиче, оне су набројане у Законику о кривичном поступку и то су позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана, притвор. Са забраном напуштања боравишта може се комбиновати и привремено одузимање возачке дозоле. Осим позива, свака од ових мера на известан начин је усмерена на ограничење слободе кретања. Њихова основна сврха јесте обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка. Међу овим мерама најдрастичније ограничење слободе представља притвор и управо зато је он једним делом регулисан самим Уставом Србије.
Уставом Србије је предвиђено да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.[2] Сам ЗКП прописује притвор као последњу меру проценсе принуде и руководећи се уставним правилом, предвиђа да притвор треба применити тек уколико се сврха притвора не може остварити неком другом мером. Истим чланом Устава, предвиђено је и да ако лице није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору.
Писмено и образложено решење суда о притвору уручује се притворенику најкасније 12 часова од притварања. Одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.[3]  Наредним чланом је прописано да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора. Притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца. Ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу.
После подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Притвореник се пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен.[4] Ово указује да је код одређивања притвора веома битно начело пропорционалности.
Сва ова правила морала су бити предвиђена Уставом јер је притвор ограничење слободе које се примењује на лице у погледу кога постоји претпоставка невиности, односно чију кривицу или разлоге за изрицање мере безбедности суд тек треба да утврди. У том погледу неопходно је пронаћи баланс између потребе да се обезбеди присуство окривљеног како у истрази, тако и на главном претресу, а са друге стране да се не ограничава претерано слобода лица чија кривица није доказана. Дакле, са једне стране присуство окривљеног је неопходна процесна претпоставка да би се могао одржати главни претрес, јер је суђење у одсуству оптуженог изузетак, а и ноторна је чињеница да је процесна дисциплина која се односи на присуство странака најбоља у притворским предметима.[5] Са друге стране, ограничава се слобода лицу за које важи претпоставка невиности. Отуда рок у целом кривичном процесном праву навећи значај има када је у питању притвор. Он се не само ЗКП-ом, већ и Уставом ограничава на оно време за које постоји претпоставка да је довољно да би се сврха притвора остварила, а да се слобода окривљеног претерано не ограничава. Због тога што представља велико задирање у права грађана, притвор може одредити само суд у одговарајућем фукнционалном облику, а сви органи који поступају у предмету у вези са којим је притвор одређен, дужни су да поступају хитно.
Новим ЗКП-ом донекле су измењени услови за одређивање притвора. Међутим, онај основни услов је исти и тиче се процесно релевантног степена сумње који када постоји, могуће је одредити притвор. Када је реч о истрази, суд је у овој фази поступка први пут у стању да цени квалитет сумње управо приликом одређивања притвора, јер се истрага покреће наредбом јавног тужиоца, а суд нема могућности преиспитивања основаности наредбе.[6] Тако, уколико постоји основана сумња да је лице извршило кривично дело, могуће је одредити притвор ако поред тога постоји неки од опционо постављених услова. Први од опционо постављених услова за одређивање притвора постоји ако се лице крије или није могуће утврдити његову истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.[7] Ако није могуће утврдити истоветност лица, потребно је да је то објективно, а не последица делатности окривљеног, јер би његове радње у том правцу представљале радње скривања, а притвор због утврђивања истоветноси може трајати само док се истоветнос не утврди.[8] ЗКП-ом из 2001. посебан услов за одређивање притвора је био случај када лице у својству оптуженог који је једном уредно позван, очигледно избегава да дође на главни претрес.[9] Чини се да је према том решењу услов за одређивање притвора био блаже постављен, а то је био и самосталан услов, а сада је регулисан заједно са осталим разлозима који се односе на избегавање појављивања окривљеног пред органом поступка. Скривање значи да окривљени треба да зна да надлежни државни органи предузимају одређене радње прописане законом или да воде истрагу против њега као осумњиченог лица, а да он предузима одређене радње како би избегао пријем позива, односно како не би био пронађен од надлежних органа.[10] Овим основом за одређивање притвора обезбеђује се присуство окривљеног, односно, процесна претпоставка за суђење, а и спречавају се друге негативне последице непојављивања окривљеног пред судом. Често окривљени на тај начин жели да својим непојављивањем доведе до одуговлачења и застарелости поступка. Право на суђење у разумном року је, како право самог окривљеног, тако и оштећеног, али је за то заинтересовано читаво друштво, јер се ради о кривичним делима која по правилу угрожавају неки општи, шири интерес. Треба узети у обзир да за одређивање притвора по овом основу није довољно да постоји апстрактна опасност од бекства, а могло би се узети у обзир да она постоји увек када неко лице  учини кривично дело и према њему отпочне кривични поступак, јер жели да избегне казну. За постојање овог основа за одређивање притвора потребно је постојање конкретних околности које указују на опасност од бекства.[11]
Други разлог због кога се може одредити притвор односи се на тзв. колузиону опасност, односно одређује се у случају да постоје околности које указују да ће лице за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело, уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче.[12] ЗКП из 2001. је и ометање поступка утицањем на вештаке предвиђао као разлог за одређивање притвора.[13] И не само да се на тај начин може ометати поступак, већ не постоји довољно добар разлог да се то више не предвиди у одредбама новог ЗКП. Нарочито треба узети у обзир значај који вештачење има за откривање одређених врста, обично најтежих кривичних дела и њихових учинилаца, као и то да процесни субјекти не поседују довољно знања из одређених области да би без вештака могли да са извесношћу утврде чињенично стање. Са друге стране, нови ЗКП прави и разлику у погледу околности које се захтевају да би се на основу ове одредбе могао одредити притвор. Када је у питању уништење, скривање, измена или фалсификовање доказа или трагова кривичног дела, довољно је да постоје околности које на то указују. А када је у питању ометање поступка утицањем на сведоке, саучеснике и прикриваче, потребно је да постоје особите околности које указују да би тим утицањем могао да се омета кривични поступак. Тај је разлог сторже постављен и захтева се да постоји неки већи степен извесности да ће окривљени на тај начин ометати поступак. На квалитет утицања могу указивати чињенице из дотадашњег живота окривљеног, испољеног односа према лицима оштећеним кривичним делом, значаја делатности окривљеног у оквиру радњи које су описане као радње кривичног дела према осталим лицима која ће бити саслушана у кривичном поступку.[14] Сигурно је законодавац хтео да суд и тужилаштво прво упути на меру забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивање одређених места, која се може одредити већ ако постоје околности које указују би окривљени могао ометати поступак утицањем на оштећеног, сведоке, саучеснике или прикриваче.[15] Дакле, за одређивање те мере потребан је један нижи степен извесности у погледу ових разлога због којих се она одређује, тако да законодавац говори о томе да би окривљени могао да омета поступак, а не и да ће на тај начин ометати поступак, а не захтева ни особите околности. То је и логично с обзиром на чињеницу да та мера у далеко мањој мери ограничава слободу окривљеног, а опет омогућава да се сврха притвора, односно обезбеђење доказа, оствари на мање репресиван начин. Међутим, ни том мером нису обухваћени вештаци, али јесте оштећени, на кога утицање није разлог за одређивање притвора. Али, ваљало би узети у обзир да се према окривљеном може одредити тежа мера у случају да ову меру из члана 197 прекрши. Мере које су предвиђене као теже су јемство и притвор. Иначе, овај основ за одређивање притвора траје док се не прикупе докази, а то значи најчешће до завршетка истраге, али се притвор и после завршетка истраге може продужити по овом основу, а то ће бити случај када још увек нису саслушани сви сведоци, на раније саслушаног сведока се врши притисак у правцу промене исказа итд. У сваком случају, притвор по овом основу не може трајати након доношења првостепене пресуде.[16]
Став 3 члана 211 ЗКП каже да се привор може одредити ако постоје особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, довршити покушано или учинити кривично дело којим прети. Мера из члана 197 ЗКП каже да је суд може одредити ако постоје околности које указују да би окривљени могао да понови кривично дело, доврши покушано или учини оно којим прети. Када је у питању та мера која је свакако блажа него притвор, кратак временски период се не спомиње као услов за њено одређивање. Он се није спомињао ни у ранијем ЗКП чак ни за одређивање притвора, већ су биле довољне само особите околности.[17] Разлог за овакво дефинисање овог услова лежи у намери законодавца да суд у сваком случају у којем је то могуће, уместо притвора, изрекне неку блажу меру, пре свега меру забране прилажења, састајања, комуницирања са одређеним лицима и посећивања одређених места. У теорији је ово најоспораванији основ за одређивање притвора, јер се истиче да се у образлагању решења о одређивању притвора може повредити препоставка невиности. Спорно је како се може говорити о опасности од понављања дела у ситуацији када није извесно да је дело за које се окривљеном суди уопште извршио. Ова примедба није својствена само овом основу за одређивање притвора.[18] Посебно је питање тумачења правног стандарда кратак временски период, тј. откад треба рачунати почетак тог кратког периода, да ли од момента када је учињено дело за које се суди окривљеном, што би могло довести до тога да овај основ за одређивање притвора протеком времена губи на значају, или у односу на тренутак када се појави могућност да окривљени понови или доврши дело. Правилније је ово друго.[19]Узима се да кратак временски период постоји када  је дело очекивано, а то се може закључити из постојећих чињеница као што су начин живота окривљеног, околности извршења радњи кривичног дела, односа са оштећеним, бројности поновљених радњи за које постоји основана сумња да их је то лице већ извршило, као и својства личности тог лица.[20]
Ако је за кривично дело које се окривљеном ставља на терет прописана казна затвора преко 10 година, односно казна затвора преко 5 година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затовра од 5 година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, може се окривљеном одредити притвор.[21] Овај услов је прилично широко постављен, а не захтевају се ни неки прецизно одређени разлози. ЗКП из 2001. предвиђао је као основ за одређивање притвора посебно ако је за кривично дело прописана казна преко 10 година затвора и ако је то оправдано због посебно тешких околности дела,[22] а посебно ако је првостепени суд изрекао казну затвора 5 година или тежу и ако је то оправдано због посебно тешких околности дела.[23] Сада се притвор може одредити не само када је изречена неправоснажна осуђујућа пресуда на 5 година затвора или тежу казну, већ и када је запрећена казна 5 година, али се захтева да је то кривично дело са елементима насиља. То је у потпуном складу са овом одредбом која омогућава одређивање притвора због узнемирења јавности, јер је чињеница да људе увек више узменири и изазове негативна осећања кривично дело са елементима насиља, него рецимо имовинско кривично дело. Са друге стране, није довољно ни узнемирење само по себи, већ је потребно да се оно манифестује у једној последици, а то је могућност угрожавања несметаног и правичног вођења кривичног поступка. Стиче се утисак да се овом одредбом угрожавање несметаног и правичног вођења кривичног поступка жели отклонити тиме што би се јавности упутила порука да је окривљени већ кажњен одређивањем притвора и да се на тај начин жели ублажити притисак јавности. Треба узети у обзир да притвор није казна, него мера, иако лаичка јавност можда ни не поима у потпуности ту разлику. Ипак, овај основ је ограничен само на тежа кривична дела или бар на случајеве у којима је дело изазвало тешке последице. Судска пракса настоји да ограничи примену овог основа за одређивање притвора, па је у једној одлуци наведено да је суд у обавези да тачно и одређено изнесе како узнемирење јавности може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.[24]
Притвор је мера ултима рацио карактера и одређује се само када је се његова сврха не може остварити другом мером. Законодавац је ставио органима поступка на располагање више различитих мера за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, а притворске разлоге дефинисао на прецизнији начин у односу на ранија законска решења. Све то треба да укаже на то да органи кривичног поступка за притвор треба да се опредељују ретко и да своје опредељење треба да заснују на прецизно образложеним разлозима, што је логична последица притвора као облика лишења слободе, једне од највећих вредности за човека.

[1] Синиша Важић, Притвор као инструмент казнене политике, Казнена политика као инструмент државне политике на криминалитет, 2014, стр. 192.

[2] члан 30 Устав Републике Србије, Службени гласник Републике Србије, бр. 98/2006

[3] члан 30 Устав Републике Србије, Службени гласник Републике Србије, бр. 98/2006

[4] члан 31 Устав Републике Србије, Службени гласник Републике Србије, бр. 98/2006

[5] Синиша Важић, оп.цит, стр. 195.

[6] Александар Трешњев, Разлози за одређивање притвора према новом Законику о кривичном поступку Републике Србије, Савремене тенденције кривичног прцесног права у Србији и регионална кривичнопроцесна законодавста, 2012,  стр. 71

[7] члан 211 Законик о кривичном поступку, Службени гласник Републике Србије, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014

[8] Биљана Синановић, Притвор-мера за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, Билтен Врховног касационог суда, бр. 2/2013,  стр.  58.

[9] члан 142 Законик о кривичном поступку, Службени гласник Републике Србије, бр. 70/2001, 68/2002, 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 др. закон, 49/2007, 20/2009 др. закон, 72/2009

[10] Биљана Синановић, ибид, стр. 58.

[11] Александар Трешњев, оп. цит, стр. 72

[12] члан 211 Законик о кривичном поступку, Службени гласник Републике Србије, 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014

[13] члан 142 Законик о кривичном поступку, Службени гласник Републике Србије, , бр. 70/2001, 68/2002, 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 др. закон, 49/2007, 20/2009 др. закон, 72/2009

[14] Биљана Синановић, оп. цит, стр. 60

[15] члан 197 Законик о кривичном поступку, Службени гласник Републике Србије, 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014

[16] Александар Трешњев, оп.цит, стр. 74.

[17] члан 211 Законик о кривичном поступку, Службени гласник Републике Србије, 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014

[18] Александар Трешњев, ибид, стр. 76.

[19] Александар Трешњев, ибид, стр. 75.

[20] Биљана Синановић, оп.цит, стр. 62.

[21] члан 211 Законик о кривичном поступку, Службени гласник Републике Србије, 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014

[22] члан 142 Законик о кривичном поступку, Службени гласник Републике Србије, , бр. 70/2001, 68/2002, 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 др. закон, 49/2007, 20/2009 др. закон, 72/2009

[23] члан 142 Законик о кривичном поступку, Службени гласник Републике Србије, , бр. 70/2001, 68/2002, 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 др. закон, 49/2007, 20/2009 др. закон, 72/2009

[24] Александар Трешњев, оп.цит, стр. 79.

Литература

  1. Синиша Важић, Притвор као инструмент казнене политике, Казнена политика као инструмент државне политике на криминалитет, 2014
    2. Биљана Синановић, Притвор-мера за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, Билтен Врховног касационог суда, бр. 2/2013
    3. Александар Трешњев, Разлози за одређивање притвора према новом Законику о кривичном поступку Републике Србије, Савремене тенденције кривичног прцесног права у Србији и регионална кривичнопроцесна законодавста, 2012
    4. Устав Републике Србије, Службени гласник Републике Србије, бр. 98/2006
    5. Законик о кривичном поступку, Службени гласник Републике Србије, 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014
  2. Законик о кривичном поступку, Службени гласник Републике Србије, бр. 70/2001, 68/2002, 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 др. закон, 49/2007, 20/2009 др. закон, 72/2009

[/av_textblock]

[av_social_share title=’Share this entry’ style=” buttons=” share_facebook=” share_twitter=” share_pinterest=” share_gplus=” share_reddit=” share_linkedin=” share_tumblr=” share_vk=” share_mail=”][/av_social_share]