Razvod braka

Autor: Ana Lazić

Priredila: Nina Nikolić

Predmet ovog rada je prikazivanje i analiza pravne ustanove razvoda braka. Činjenica da je u poslednje vreme u svetu prisutna tendencija povećanog broja razvoda brakova, pobudilo je u meni interes da u ovom radu istražim i pokažem određene informacije koje se odnose na samu sadržinu razvoda braka.

Razvod je sam po sebi veoma bolan i stresan, te tako smatram da je najbitniji korak tokom samog postupka zaštita deteta i određivanje njegovog najboljeg interesa. Roditelji/supružnici moraju imati na umu da razvod znači prekid bračnih i partnerskih odnosa, ali ne i roditeljskih. Upravo to je jedan od osnovnih razloga pisanja ove teme, koji se nadam da će kroz narednih par stranica biti adekvatno prikazan.

Pojam i istorija razvoda braka

            Razvod braka predstavlja značajnu tekovinu savremenog sveta. Ova ustanova podelila je filozofe, sociologe, pravnike i dr. Jedni je napadaju, dok je drugi brane. Ona svakako nije dobra, ali nije ni rđava. Ono što je fakat je da je ona sastavni deo života. [1]

Razvod braka je jedini pravni način prestanka punovažnog braka za vreme života supružnika. Do prestanka braka razvodom može doći samo odlukom nadležnog suda, na osnovu utvrđenog brakorazvodnog uzroka ili na osnovu sporazuma supružnika, a prema postupku koji je propisan zakonom. [2]

Razvod braka se ubraja u najstarije pravne institute. U rimskom pravu od starine je važilo načelo slobodnog razvoda braka. Manus brak se razvodio suprotnim ritualnim aktom u odnosu na formu u kojoj je bio sklopljen, ili prostom izjavom o razvodu i faktičkim prestankom zajednice života. To shvatanje je bilo posledica činjenice da se brak u rimskom pravu smatrao faktičkom zajednicom života u kojoj postoji affectio maritalis, što znači da prestankom ovih elemenata braka, prestaje i sam brak. Dakle nije potrebno predviđati posebne zakonske razloge za razvod braka. Ipak, manus brak je mogao biti razveden samo voljom muža ili njegovog i ženinog paterfamiliasa.[3] Reformacija i Francuska revolucija učinile su da ideja o dopuštenosti razvoda braka postane vladajuća u novom veku. Pravo na razvod braka ozakonjeno je prvi put u protestantskoj Danskoj 1583. godine. Francuska revolucija, škola prirodnog prava kao i francuski prosvetitelji doneli su instituciju razvoda braka i u ostale zemlje. Najznačajnija tekovina Francuske revolucije je upravo revolucionarni Zakon o razvodu iz 1792. godine koji se suprotstavlja kanonskom pravu i dozvoljava razvod braka kako po obostranom sporazumu bračnih drugova, kako po zahtevu jednog bračnog druga zbog nesaglasnosti i naravi, tako i razvod iz niza posebnih i apsolutnih brakorazvodnih uzroka.[4]

Oblici razvoda braka u srpskom pravu

U Pozitivnom srpskom bračnom  pravu, razvod braka ima dva osnovna oblika:

1) Sporazumni razvod braka je onaj koji se temelji samo na saglasnoj dispoziciji supružnika. Brakorazvodni uzrok, u ovom slučaju, ne može biti nijedna od činjenica koje se inače smatraju uzrocima za razvod braka, već samo nesumnjivo iskazana saglasnost supružnika da se njihov brak razvede.

Osnovni je prigovor da se sporazumnim razvodom više štite interesi pojedinca, tj. da se zanemaruje društveni značaj braka. Kaže se da sporazumni razvod braka, navodno, doprinosi neodgovornom, brzopletom i afektivnom prestanku braka, a time i nestabilnosti porodičnih odnosa. Na drugoj strani, osnovna prednost sporazmnog razvoda je odsustvo konflikta u vezi sa razvodom i verovatnoća da će se odnosi bračnih drugova skladnije održavati, te da će se oni lakše dogovorati o svim pitanjima koja se tiču vaspitavanja, obrazovanja i izdržavanja zajedničke dece. Takav razvod štiti dostojanstvo supružnika, omogućavajući im da pojedinosti iz svog intimnog života ne iznose pred sud, kao i da razloge neuspeha svog braka učine nedostupnim trećim licima. [5]

Naime, prema zakonskim odredbama srpskog prava, supružnici su dužni da uz predlog za sporazumni razvod braka, podnesu i pismeni sporazum o vršenju roditeljskog prava kao i pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine. Sporazum o vršenju roditeljskog prava može imati oblik sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava ili sporazuma o samostalnom vršenju roditeljskog prava.[6] U ovom drugom slučaju, sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava obuhvata, sporazum roditelja o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, sporazum o visini doprinosa za izdržavanje deteta od drugog roditelja i sporazum o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem. [7]

2) Razvod po tužbi temelji se na dva brakorazvodna uzroka:

    1. Ozbiljna i trajna poremećenost bračnih odnosa koja predstavlja opšti, relativni i neskrivljeni brakorazvodni uzrok, što znači da se uzrok za razvod braka ne sastoji u nekoj tačno određenoj činjenici, već je posledica jedne ili više uzastopnih okolnosti kojima je zajedničko da su poremećaju bračnih odnosa doprinele u odlučujućoj meri i bez ikakve krivice jednog ili drugog supružnika. Poremećenost bračnih odnosa manifestuje se kroz vidljive činjenice koje ukazuju na to da je nastupila disharmonija u odnosima između supružnika. Međutim, da bi poremećenost predstavljala valjani uzrok za razvod braka, ona treba da bude ozbiljna i trajna. Ozbiljna je ona koja duboko zadire u same temelje braka i potpuno prekida svaku komunikaciju između supružnika, a trajna ona koja traje duže vreme i koja ne daje izglede da nastala kriza bude okončana.
    1. Objektivna nemogućnost ostvarenja zajednice života supružnika. Cilj braka je stvaranje i održavanje istinske i potpune skladne životne zajednice supružnika. Ako takvu zajednicu života uopšte nije moguće ostvariti, svaki od supružnika ima pravo na razvod braka.[8]

Primer: Nepostojanje ljubavi jednog bračnog druga prema drugom može biti razlog za prestanak braka, pod uslovom da je ova okolnost izazvala ozbiljan i trajan poremećaj bračnih odnosa. Ukoliko do izmirenja ne može da dođe, niti za to postoje realni izgledi u doglednom vremenskom periodu, ne bi bilo ni društvenog opravdanja da se brak formalno održava, jer se u takvom braku ne ostvaruju ni interesi bračnih drugova, ni interesi porodice, ni interesi društva, a brak ne može opstati samo radi pružanja satisfakcije bračnom drugu koji se smatra povređenim. [9]

Iz ovog primera vidimo da se na pomenute uslove izjašnjava i sudska praksa, koje će sudovi verovatno i nadalje primenjivati.

Postupak razvoda braka

            Brak može pravno prestati samo u odgovarajućem sudskom postupku. Postupak u bračnom sporu može biti pokrenut tužbom za poništenje braka, tužbom za utvrđenje za postojanje braka,  tužbom za razvod braka kao i predlogom za sporazumni razvod braka.

Tužbom za razvod braka započinje se spor radi razvoda samog braka. Tužbu mogu podneti oba supružnika, ukoliko su ispunjeni zakonom predviđeni uslovi. Pravo na tužbu imaju isključivo supružnici, međutim ukoliko zbog smrti tužioca ili tuženog brak prestane pre pravnosnažnog okončanja brakorazvodnog spora, njihovi naslednici imaju pravo da produže postupak, ali samo radi utvrđivanja da je postojao osnov za razvod braka i pošto sud prekine postupak. Tužba za razvod braka može se podneti preko punomoćnika, ali u tom slučaju punomoćje mora biti overeno i izdato samo radi zastupanja u bračnom sporu. [10]

Sastavni deo postupka u bračnom sporu koji je pokrenut tužbom jednog od supružnika jeste i postupak medijacije.

Medijacija je jedan od alternativnih načina rešavanja sporova kojoj je cilj da spor bude rešen mirnim putem, van sudskih postupaka, uz pomoć neutralne osobe koja se zove medijator. Medijator pomaže stranama da bolje razumeju prirodu svog problema. Ovaj postupak se ne sprovodi u bračnom sporu ukoliko: jedan od supružnika ne pristane na medijaciju, jedan od supružnika je nesposoban za rasuđivanje, ako je nepoznato boravište jednog od supružnika ili ako jedan ili oba supružnika žive u inostranstvu.[11] Postupak medijacije obuhvata dve faze: mirenje i nagodba.

Ukoliko se supružnici pomire, smatraće se da je tužba za razvod braka povučena, u suprotnom ukoliko do pomirenja ne dođe ili se jedan od dva supružnika ne odazove pozivu za mirenje, smatraće se da mirenje nije uspelo i nastavlja se postupak nagodbe. Nagodba se smatra uspelom ako supružnici postignu sporazum o vršenju roditeljskog prava i o deobi zajedničke imovine, a delimično je uspela ako dođe i do samo jednog od ova dva sporazuma.[12]

Kada govorimo o predlogu za sporazumni razvod braka, tu je situacija nešto drugačija. Predlog se podnosi samo kada supružnici traže da se njihov brak razvede na osnovu sporazuma. Sud treba da razvede brak oslanjajući se na saglasnu dispoziciju supružnika i nema potrebe da ispituje da li bi bilo mesta razvodu na osnovu činjenica koje se inače smatraju valjanim osnovom za razvod braka.[13]

Poveravanje maloletne dece prilikom razvoda braka

Pošto smo ustanovili pojam samog razvoda, kao i njegove oblike i osobenosti postupka, vreme je da pažnju skrenemo na srž mogućeg problema.

Kada se advokat susretne sa razvodom braka, njegova dužnost prema Konvenciji o pravima deteta, kao i prema Porodičnom zakonu jeste da posavetuje klijenta da interes maloletne dece treba da bude u prvom planu. U praksi je vrlo čest slučaj da supružnici koji imaju nameru da se razvedu, pitanje deobe zajedničke imovine stavljaju u prvi plan, ne shvatajući pri tom da je to posebno pitanje koje prema organizaciji srpskog pravosuđa čak ni ne rešava porodični sud (izuzetak jeste postojanje pismenog sporazuma o deobi zajedničke imovine). Neretko se u praksi izražava stav oba roditelja da dete treba da bude povereno upravo njemu, u tom slučaju zadatak je bitno teži. Težak je jer se pitanje izdržavanja deteta i načina viđenja sa drugim roditeljem prepliću i partnerski konflikt se često prenosi na stav roditelja prema deci. Iz navedenih razloga je potrebno stručno znanje o zakonskoj regulativi koja propisuje da sud u ovakvim slučajevima koristi pomoć organa starateljstva radi pribavljanja stručnog mišljenja o roditeljskoj podobnosti. Takođe je neophodno da advokat edukujue svog klijenta o najboljem interesu maloletnog deteta, kako bi dete pre steklo rutinu u novom načinu života.

Zanimljivo je napomenuti da je zakonodvac još 2005. godine u Srbiji prepoznao potrebu za donošenjem naprednije i sveobuhvatnije regulative u ovoj oblasti, međutim ni deceniju kasnije primene Porodičnog zakona RS, društvo nije uspelo da isti zakon primeni na zadovoljavajući način. Posledica toga je porast nasilja kojoj je porodica sve izraženija. Na osnovu svega rečenog, jasno je da se radi o situaciji kojoj je potrebno pristupiti krajnje ozbiljno. Neophodno je da se postupak vodi u takvom smeru i na takav način koji će biti u najboljem interesu maloletne dece. Roditelji tj. bivši supružnici decu ne treba da koriste kao instrument rešavanja partnerskog konflikta! [14]

Prema statistici Republičkog zavoda iz 2014. godine, 7614 brakova je razvedeno. To pokazuje pad od 6,8% u toj godini. Prosek godina starosti prilikom razvoda braka za žene je 39 godina, a za muškarce 43 godine. Prosečno trajanje braka za 2014. godinu iznosi 13,6 godina. Najveći broj razvedenih brakova u toj godini čine brakovi sa decom (56%).

Razlog pominjanja statistike je pokazatelj neophodnosti posvećivanja značaja ovoj temi. Razvod je pre svega teška tema, jer ona ne predstavlja problem samo za supružnike, već i za decu. Za roditelje je teška jer ostaju bez reči pred ozbiljnim pitanjima koja se tiču složenih bolnih, ljubavnih i opšteživotnih pitanja, a za maloletnu decu jer je za njih ovakva odluka zbunjujuća, nerazumljiva a često i nelogična. Deca često imaju ideju kako su ona sama kriva za razvod braka njihovih roditelja, a upravo to je i momenat u kojem okruženje, pravosuđe, a prvenstveno sami roditelji treba da olakšaju detetu situaciju a ne a contrario.

Decenijama unazad, pojam porodice se promenio. Sve je uobičajnije da porodicu čini samo jedan roditelj i dete, dok je velika porodica sa oba roditelja sve više retkost. Međutim, to ne znači da dete koje živi sa jednim roditeljem ima samo jednog roditelja. Razvod se odnosi na supružnike, a ne na decu i to je fakat koji svaki roditelj/supružnik treba da ima u vidu prilikom razvoda braka.

Donošenje naprednije i sveobuhvatnije regulative u ovoj oblasti je svakako veoma bitno, kao što sam već i napomenula, međutim ono što je takođe veoma bitno jeste odnos bivših supružnika prema detetu. Najbolji interes je jedini interes kojima se roditelji treba voditi, jer ukoliko sud stavlja primat na dete, zar nije logična konsekvenca da upravo to rade i roditelji?!

 Literatura

    1. Draškić M. (2009). Porodično pravo i prava deteta. 4. izd. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Javno preduzeće Službeni glasnik.
    1. Glasnik RS (2005). Porodični zakon RS. Beograd: Službeni glasnik, 18/2005, 72/2011, 6/2015, str. 1-64.
    1. Stojčević D. (1979). Rimsko privatno pravo. Beograd: Savremena administracija.
    1. Mladenović M. (1974). Razvod braka i uzroci za razvod braka. Beograd: Rad.
    1. Vrhovni sud Srbije. Gž 512/84. God. 1984. Zbirka sudskih odluka iz oblasti građanskog prava 1973-1986. Odluka br. 881.
    1. Triva S. (1983). Građansko parnično procesno pravo. Zagreb: Narodne novine.
    1. Mladenović M. i Panov S. (2003). Porodično pravo. Beograd: Dosije.

[1] Marko Mladenović, Slobodan Panov, Porodično pravo, Beograd, 2003, str. 232.

[2] Marija Draškić, Porodično pravo I prava deteta, Beograd, 2009, str. 138.

[3] Dragomir Stojčević, Rimsko privatno pravo, Beograd, 1979, str. 86.

[4] Marko Mladenović, Razvod braka i uzroci za razvod braka, Beograd, 1974, str. 102-114.

[5] Marija Draškić, Porodično pravo i prava deteta, Beograd, 2009, str. 143-144.

[6] Čl. 40., stav 1., stav 2., stav 3., Porodični zakon, br. 18/2005.

[7] Čl. 78., stav 1., Porodični zakon, br. 18/2005.

[8] Marija Draškić, Porodično pravo i prava deteta, Beograd, 2009, str. 146-148.

[9] Odluka Vrhovnog suda Srbije, Gž 512/84 iz 1984. god.

[10] Čl. 220., čl. 221., čl. 228., Porodični zakon, br. 18/2005.

[11] Čl. 230., Porodični zakon, br. 18/2005.

[12] Videti Paragraf, 100 pitanja-porodica-razvod braka, http://www.paragraf.rs/100pitanja/porodica/razvod_braka.html  (06 januar 2013.)

[13] Siniša Triva, Građansko parnično procesno pravo, Zagreb, 1983, str. 601.

[14] Videti Advokatsku komoru Srbije, Razvod braka i pitanje poveravanja maloletne dece, https://blog.aks.org.rs/razvod-braka-i-pitanje-poveravanja-maloletne-dece/  (02 novembar 2015.)