Razvoj međunarodnog krivičnog prava i pravosuđa

Autor: Bojan Jović

Reviziju sprovela: Vladana Kostić

Pojam međunarodnog krivičnog prava nije jedinstveno određen. Postoje nekoliko različitih shvatanja kojima se bliže određuje pojam ove grane prava, kojom se pravnici međunarodnog i krivičnog prava bave poslednjih dvadesetak godina. Pored pojma, kojim je međunarodno krivično pravo određeno isključivo preko prostornog važenja krivičnog prava neke zemlje i to najuže shvatanje treba shvatiti s obzirom na to gde je krivično delo učinjeno, prema kome je učinjeno i ko ga je učinio, postoje po nekim autorima još pet shvatanja (G.Schwarcenberger), a po nekim još dva (prof.Stojanović). Pored shvatanja koje govori o međunarodnom krivičnom pravu kao nadnacionalnom tj. supranacionalnom krivičnom pravu koje u određenim slučajevima primenjuje Međunarodni krivični sud – ovo je pravo u nastajanju i očekuje se u budućnosti intenziviranje njegove primene. Međutim svakako najznačajnije shvatanje međunarodnog krivičnog prava podrazumeva predviđena ponašanja u nacionalnim krivičnim zakonodavstvima kao krivična dela nastala prihvatanjem obaveza iz skupa međunarodnih akata koje su države prihvatile. Ovakvim aktima se reguliše materija posebnog dela krivičnog prava. U skladu s tim prvenstveno treba formulisati pojam međunarodnog krivičnog dela, koje se može formulisati u širem i užem smislu – po podeli koja je usvojena na petnaestom Kongresu Međunarodnog udruženja za krivično pravo, održanom 1989.godine u Beču. Shvatanje međunarodnog krivičnog dela u širem smislu predstavlja ona ponašanja za koja je zainteresovana međunarodna zajednica zbog njihovog globalnog (međunarodnog) [1]  Dok se u užem smislu podrazumevaju međunarodna krivična dela za koje se sudilo od strane Međunarodnih vojnih sudova u Nirnbergu (1946.godine) i Tokiju (1948.godine), a koja su potvrđena Ženevskim konvencijama (4) iz 1949.godine i dopunskim Protokolima (2) uz te konvencije usvojenim 1977.godine. Posebno treba obratiti pažnju na Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948.godine. Tako da ovde spadaju četri katagorije krivičnih dela u užem smislu smislu: ratni zločini, zločin protiv čovečnosti, zločin protiv mira i zločin genocida.

Da zaključimo, pojam međunarodnog  krivičnog prava predstavlja deo međunarodnog javnog prava koji se odnosi na krivično pravo i deo krivičnog prava posmatranog sa strane međunarodnog javnog prava. Ovo je mlada grana prava, grana prava u nastanku, nije joj bilo posvećeno dovoljno pažnje ranije i u poslednjih dvadesetak godina mnogo je zastupljenija u svetu prava. Ona na neki način predstavlja sponu između kontinentalnog i anglosaksonskog sistema prava, preko novooformljenih međunarodnih krivičnih sudova – stalnih i ad hoc. Nova hibridna disciplina, po mnogo čemu (prirodi i ciljevima) slična sa krivičnim pravom, a po nastanku sa međunarodnim pravom. Ipak je opravdano zbog sve većeg značaja ove grane prava, izdvojiti je i svrstati kao zasebnu disciplinu – međunarodno kroivično pravo.

Začeci međunarodnog krivičnog pravosuđa sežu u duboku prošlost pa se tako spominje,ako to uopšte i predstavlja korene modernog međunarodnog krivičnog pravosuđa suđenje u Brajzahu, 1474.godine, protiv Vojvode od Burgundije; potom suđenje u Napulju 1268.godine; zatim ideja, o osnivanju međunarodnog krivičnog suda, predsednika Međunarodnog Crvenog krsta – Švajcarca Gustave Moynier koji je bio zgrožen svirepostima učinjenim za vreme nemačko-francuskog rata iz 1870/1871.godine; potom pokušaj suđenja nemačkom kajzeru Wilhelmu II nakon Prvog svetskog rata, koji je prebegao u Holandiju i tako izbegao suđenja za dela koja su mu se stavljala na teret po osnovu komandne odgovornosti. Nakon Prvog svetskog rata bilo je više pokušaja formiranja međunarodnog krivičnog suda i to preko Društva naroda, ali neuspešno , a države preko nacionalnih sudova u periodu između dva svetska rata, dele pravdu po principu pobednika i poraženog , kao što je i inače u svetu, na jedan subjektivan, pristrasan i nedovoljno kompetentan način pod komandom najuticajnijih sila pobednica u ratovima. Ali pravda se zaista dogodila, možemo reći jedanput, i to više pod uticajem politike i svetskih velesila nakon Drugog svetskog rata u Nirnberškom (1946.godine) i Tokijskom (1948.godine) procesu. Međutim, i u ovim procesima su četri sile pobednice (SAD, SSSR, Velika Britanija, Francuska) krojile politiku i uređivale rad sudova. Prvi je osnovan deklaracijom (ugovorom između ovih sila), dok je drugi osnovan proklamacijom američkog generala Douglas McArthur. Za nas svakako najznačajniji, jeste ad hoc tribunal za bivšu Jugoslaviju 1993.godine, pored njega osnovan je 1994. godine i za Ruandu (sedište ovog suda se nalazi u gradu Aruši u Tanzaniji). Mali grad u Holandiji Hag ne tako popularan u današnje vreme u Srbiji , pored sedišta Tribunala za gonjenje lica odgovornih za ozbiljne povrede međunarodnog humanitarnog prava izvršena na teritoriji bivše SFRJ, od 2002.godine postao je sedište stalnog Međunarodnog krivičnog suda. Tribunal u Hagu za bivšu Jugoslaviju je osnovan kao prinudna mera od strane Saveta Bezbednosti rezolucijom 808 i 827 iz 1993.godine, a to sve na osnovu glave VII Povelje OUN, a sve to u cilju uspostavljanja i očuvanja međunarodnog mira. Međutim narušavanju mira u SFRJ delimično su doprinele neke države sveta, pa u strahu od upoznavanja svetske javnosti sa novim činjenicama, ovaj tribunal ne sudi za međunarodno krivično delo zločina protiv mira. Takođe na osnovu dosadašnjeg rada ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je rad ovog Tribunala stručan, objektivan i efikasan. Svakako je napravljen pomak u međunarodnom krivičnom pravu, ali postavlja se pitanje da li su ,,zločini“ u Jugoslaviji bili najveći u 20-om veku pa je trebalo početi od nje (Vijetnamski rat, Iransko-Irački rat, sukobi u Francuskoj Indokini…)? Svakako zločine ne treba pravdati i treba ih sankcionisati, ali da li je to trebalo ovako izvesti? Tribunal je na neki način ,,eksperimentalna institucija“ (prof.Stojanović), koja služi kao kazna za neposlušnost nekih država. Pored ovih nameće se pitanje osnivanje tribunala, on je neefikasna i skupa institucija, ali se svi slažu u jednom da zločine treba ispitati, nepristrasno i objektivno, kazniti sve učinioce po istim principima i merilima. Najveći problem Tribunala je nekozistentnost i neuniformnost procesnih i materijalnih akata. Grubo se krše osnovna načela i principi ovih grana prava. U oblasti materijalnog prava povređena su tri osnovna principa krivičnog prava (nullum crimen sine lege, nulla poena sine lege, nullum crime sine culpa), materija procesnog prava je nešto bolje uređena Statutom Tribunala, ali promene i u ovoj oblasti su česte, uz veliku slobodu odlučivanja tužilaštva pri sastavljanju optužnica i krivičnog procesuiranja potencijalnih učinilaca krivičnih dela. Ova tema zahteva punu posvećenosti, o njoj se dosta pisalo, a isto se može očekivati u budućnosti i nakon okončanja rada Tribunala do 2014.godine.

Pored ad hoc tribunala [2], značajno je i formiranje stalnog Međunarodnog krivičnog suda. Kroz istoriju bilo je dosta predloga i inicijativa za njegovo osnivanje, ali značajnije su potekle 90-ih godina 20.veka. Predlog za njegovo osnivanje podnet je u Rimu 1998.godine na diplomatskoj konferenciji održanoj pod pokroviteljstvom OUN. Izglasan je Statut koji je prosleđivan nacionalnim parlamentima na ratifikaciju. Statut je 2002.godine stupio na snagu kada ga je od 139 zemalja izglasalo njih 66 i deponovalo svoje instrumente ratifikacije Generalnom sekretaru OUN. Predstavništvo Suda se nalazi u Hagu. Međunarodni krivični sud je nadležan za krivična dela genocida, krivična dela protiv čovečnosti, krivična dela agresije i ratne zločine, i to samo kada su dela učinjena na teritoriji neke od zemalja koje su prihvatile Statut[3] ili od strane njihovih državljana. Međunarodni krivični sud predstavlja jednu instituciju u razvoju koja će vremenom pokazati (ne)opravdanost svog osnivanja. Neki autori (A.Eser) s razlogom prava nit razvoja savremenog Međunarodnog krivičnog suda i pravosuđa i to od NIRNBERGA preko HAGA do RIMA.

Pored stalnih i ad hoc Tribunala, treba spomenuti i mešovite (internacionalizovane) sudove. To su institucije sa međunarodnim karakterom koje su osnovane u slučaju nekih  specifičnih područija (Kosovo i Metohija, Istočni Timor, Sijera Leone, BiH, Irak, Kambodža) zbog nemogućnosti vladavine prava i uspostavljanja nezavisnog sudstva na tim teritorijama. Za nas je svakako najznačajniji na KiM i u BiH. Na KiM mešoviti karakter sudovima dat je na osnovu odredbi UNMIK-a, a u sastavu dominiraju sudije stranci a glavnu ulogu ima OUN. Dok je u BiH zbog specifičnih međunarodnih odnosa, došlo je do formiranje posebnih odeljenja u sastavu nacionalnih sudova.

Problema u ovoj oblasti ima dosta, teško je reći koliki su doprinos Međunarodnom krivičnom pravu (MKP) dale sve ove institucije formirane u poslednjih dvadesetak godina. MKP je dobilo na značaj, a o pozitivnim i negativnim uticajima je još rano govoriti, to će se uočiti znatno kasnije, uz mnogo veću praksu svih ovih institucija.

[1] Tu spadaju gusarstvo, trgovina ljudima ,međunarodni terorizam, ilegalni prometi dobara i ljudi,otmice vazduhoplova…

[2] Mi sa razlogom nismo posvetili dovoljno pažnje ad hoc Tribunalu za Ruandu, jer je za nas mnogo bitniji Tribunal u Hagu, koji se neposredno odnosi na našu državu. Sa istom pažnjom treba proučiti i Tribunal za Ruandu, jer oni imaju dosta toga zajedničkog, uostalom oba Tribunala predstavljaju eksperiment Saveta Bezbednosti OUN.

[3] Statut nisu ratifikovale najveće svetske sile: SAD, Rusija, Kina,Indija, Izrael, Iran, Irak, Severna Koreja… Srbija je jedna od osnivača., a prvi predsednik bio je kanadski sudija Philip Kirsch koji je i predsedavao konferencijom u Rimu 1998.godine.

[4] Centar za međunarodno pravo i međunarodne organizacije Fakulteta političkih nauka u saradnji sa komitetom Crvenog krsta, Delegacija u Beogradu. Original ovog Statuta, čiji se tekstovi na arapskom, kineskom, engleskom, francuskom, ruskom, španskom jeziku smatraju jednako autentičnim, deponuju se kod Generalnog sekretara OUN, koji overene kopije prosleđuje svim državama.

[5] http://www.bgcentar.org.rs/documents/

Korišćena Literatura – Izvori

Stojanović Zoran, Međunarodno krivično pravo, Pravna knjiga, Beograd, 2012,

Stojanović Zoran, Krivično pravo – Opšti deo, Pravna knjiga, Beograd, 2011,

Stojanović Zoran, Krivično pravo – Posebni deo, Pravna knjiga, Beograd, 2011,

Škulić Milan, Međunarodni krivični sud, Pravi fakultet Univerziteta u Beogradu – Dosije, Beograd, 2005,

Jovašević Dragan, Međunarodno krivičo pravosuđe – Između prava, pravde, pomirenja i prava žrtava, Izvorni naučni rad, 2011,

Ćirić Jovan, Srpsko pravo i međunarodne sudske institucije, Institut za uporedno pravo, Beograd 2009,

Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, Generalna skupština OUN u Rezoluciji 96(I) od 11.decembra 1946.godine,

Rimski statut – Međunarodnog krivičnog suda, Rim, 1998.godine,

Statut Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju,Rezolucija 827 Saveta bezbednosti OUN od 1993, kojom je osnovan i Tribunal, na osnovu glave VII Povelje OUN.