Rimski Locatio Conductio Operarum i savremeni ugovor o radu

Reviziju sprovela: Sandra Dragović

Autor: Marija Vićić

Danas ugovor o radu predstavlja akt zasnivanja radnog odnosa koji se zaključuje između zaposlenog i poslodavca, uz utvrđivanje međusobnih prava i obaveza. Radni odnos i prava i obaveze zaposlenog i poslodavca regulišu se kako pozitivnopravnim propisima unutar  svake  zemlje, tako  i  ratifikovanim međunarodnim ugovorima i deklaracijama Međunarodne organizacije rada.Nekad Locatio conductio operarum (ugovor o najmu rada) bio je takav ugovor kojim se jedna strana – radnik (locator) obavezuje da drugoj – poslodavcu (conductor) stavi na raspolaganje svoju radnu snagu, tj. rad, a poslodavac se obavezuje da mu isplati određenu novčanu naknadu.2 Sada ćemo  izvršiti kratku analizu  ugovora  o  radu  u  odnosu  na  rimski  locatio conductio operarum po njihovim najvažnijim segmentima.

Iako  ugovor  o  radu  sadrži značajno više  bitnih  elemenata, naknada za  rad  i obavljanje rada su svakako nesporni zajednički elementi. Isplata naknade je svakako uređena znatno podrobnije, ali je sama suština ostala ista – naknada se isplaćuje obročno u ugovorenim (opštim aktom poslodavca3 ili ugovorom o radu), tj. zakonom predviđenim rokovima, nezavisno od rezultata rada, dakle, ugovor o radu ostaje obligacija cilja.Što se tiče rada, kao drugog bitnog elementa, on je znatno prošireniji pojam i znatno složenije određen zakonom. Ugovor o radu univerzalni akt za zasnivanje radnog odnosa i da se njime zasnivaju sve vrste radnih odnosa, osim ako posebnim zakonom nije drugačije uređeno, tako da se njime nikako ne reguliše samo obavljanje teških zanatskih i manuelnih poslova kao što je to bio slučaj u rimskom pravu. Ugovor o radu se smatra zaključenim tek kada ga potpišu i zaposleni i poslodavac, tako da on počinje da proizvodi pravno dejstvo stavljanjem potpisa, a ne postizanjem puke saglasnosi volja, kao u rimskom pravu (sa izuzetkom fikcije o tzv.«radu na crno»). Forma je uvedena radi povećane pravne sigurnosti, jer, zapravo, ona je najčvršći materijalni dokaz da je ugovor nastao.5 U starom Rimu pravo se, naime, razvijalo znatno brže nego pismenost jer je u svesti Rimljana forma, kako god bila izražena, stvarala obaveznost koju niko nije mogao sporiti.6 Pitanje snošenja rizika suštinski je istovetno regulisano – rizik obavljanja posla je na poslodavcu.7 Otkaz je predviđen kao jedan od najdominantnijih instituta radnog prava i u svim zakonodavstvima je podrobno uređen (to je svakako neophodno ako uzmemo u obzir stepen razvoja ljudskih prava i institucija koje se bave njihovom zaštitom)8, a kao jedan od otkaznih razloga zbog koga poslodavac može dati otkaz je i nesposobnost i nestručnost za obavljanje poslova usled kojih izostaju rezultati rada9, što je pandan rimskoj ustanovi imperitia culpae adnumeratur.10 Takođe, posebno se navodi da se otkaz ne može dati usled privremene sprečenosti za rad zbog bolesti, nesreće na  radu i  sl, što su  situacije za  koje je  i  danas nepoznato kako su  bile tretirane u rimskom pravu jer o njima neka adekvatnih izvora.11 Kao poseban otkazni razlog za otkaz od strane poslodavca navodi se i povreda radne obaveze krivicom zaposlenog, što takođe može biti posmatrano kao odredba o odgovornosti. 12

Pravna subordinacija danas se smatra jednom od četiri osnovna obeležja radnog odnosa, a u prilog njenom postojanju u rimskom pravu govori znatan broj instituta za zaštitu prava radnika, tj. zaposlenog13, kao ekonomski i pravno slabije strane.14 Danas opšteprihvaćena tendencija zabrane prinudnog rada15 bitna je razlika u odnosu na rimsko pravo i možda se kroz njenu prizmu može sagledati shvatanje rada nekada i sada.  U  Rimskom  carstvu,  ugovor  o  najmu  rada  zaključivao je  najugroženiji sloj stanovništva koji je pristajao na sve ne bi li došao do zarade, te nije isključeno da se njegov poslodavac vrlo često koristio prinudom da ga primora na neku vrstu rada koja nije bila ugovorena, kao i da izbegne da mu isplati zaradu. Obzirom da se takav slobodan čovek zaključenjem ovog ugovora zapravo posmatrao jednako kao i rob, ne možemo  govoriti  da  je  društvo  bilo  zainteresovano  da  mu  pomogne.  Danas, međutim postoji čitav sistem mehanizama kojima se omogućava adekvatna zaštita radnicima. U svakom slučaju čovek je subjekt prava i ništa drugo, on se ni pod kojim uslovima i ni u jednoj situaciiji ne može tretirati kao objekt jer bi to izazvalo veoma burnu reakciju društva, što u starom Rimu nije bio slučaj. Svakako da je osnovni razlog za ovu nepremostivu razliku društveni sistem i političko okruženje o kojima govorimo – apsurdno je uopšte ukazivanje na različitosti i neuporedivost robovlasništva i demokratije – razlike uočava čak i laik već iz samog naziva.

Osvrnimo se za kraj na različitosti u teoriji i zakonotavstvu i praktičnoj primeni i okolnostima oba ova ugovora, za svaki u svom vremenu. Društvene okolnosti su naizgled promenjene i bez sumnje govorimo o društvu na daleko višem stupnju razvoja, sa većim mogućnostim da zaštitu obezbedi propisivanjem različitih mehanizama, međutim, da li je zaista tako? Diskriminacije i nelojalno postupanje poslodavca, zatim fizičko (naročito seksualno) uznemiravanje na radu, i na samom kraju (ali nikako ne i najmanje značajno) mobing, samo su neki od problema sa kojima se ljudi svakodnevno svuda u svetu susreću prilikom obavljanja svog posla. Ugovor kojim se uređuju odnosi na radu univerzalna je društvena nužnost i kojim god imenom da ga nazovemo, on ima istu svrhu – da pruži dodatnu zaštitu radniku kao podređenoj i slabijoj strani. Naravno, svakoga u odnosu na okolnosti koje ga okružuju i vreme u kome živi, što je jedina suštinska i prava razlika između locatio conductio operarum i današnjeg ugovora o radu.

Literatura:

1. Kod nas, to su pre svega, Zakon o radu, Sl. glasnik br. 24/05, 61/05, 54/09, a zatim i Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, Sl. glasnik, br. 36/09, Zakon o zabrani diskriminacakon o rehabilitaciji i zapošljavanju invalidnih lica, Sl. glasnik, 36/09, itd, a od međunarodnih izvora tu su Evropska socijalna povelja i Revidirana evropska socijalna povelja (koju je ratifikovala  i  naša  zemlja  2009.  godine),  obe  donete  od  strane  Saveta  Evrope,  1961,  odnosno  1996,  zatim  deklaracije Međunarodne organizacije rada, među kojima su najvažnije: 87 i 98 o slobodi sindikalnog udruživanja i kolektivnog pregovoaranja, 100 i 101 o zabrani diskriminacije, 29 i 105 o zabrani prinudnog rada i 138 i 188 o zabrani dečijeg rada.

2. M. Milošević, Rimsko pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2009, str. 381.

3. Kolektivni ugovor i pravilnik o radu, čl. 8 Zakona o radu (u daljem tekstu: ZOR)

4. Zarada je uređena našim ZOR od čl. 104. do 123. Međutim, zaposlenom se takođe može isplaćivati i naknada zarade i druga primanja u skladu sa zakonom, a zakonski je određena i visina minimalne zarade.

5. ZOR, čl. 30-33.

6. M. Milošević, str. 348-349, 386.

7. Naš zakon nema izričitih odredbi o tome da bi za neobavljanje rada bez svoje krivice bio odgovorna zaposleni i sadrži opširne odredbe o otkazu, tj. o otkazu od strane poslodavca kaoda mora postojati jedan od zakonom predviđenih otkaznih razloga, čl. 179. ZOR.

8. Prava prve i druge generacije jemče se Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i štite se pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, zajedno sa zabranom prinudnog rada i slobodom udruživanja, dok se ostala ekonomska i socijalna prava zajamčena Evropskom socijalnom poveljom štite pred Evropskim komitetom za socijalna prava. Vidi više o tome Branko Lubarda, Evropsko radno pravo, CID, Podgorica, 2004, str. 39-40, 70-71.

9. ZOR, čl. 179. st. 1. tač. 1.

10. R. Zimmermann, The law of obligations- Roman foundations of the Civilian Tradition, Oxford University press, 1996, str. 386-387.

11. Ibid, str. 386.

12. ZOR, čl. 179, st. 1, tač. 2.

13. Primetno je da smo u delu teksta koji se odnosio na lice koje obavlja rad u rimskom pravu koristili terimn radnik, dok sada koristimo termin zaposleni, koji ima približno isto značenje. Razlika je jedino u tome što se terimn radnik više vezuje za rad u okviru radnog odnosa, a i jedan razlog više ze upotrebu termina zaposleni je taj što se termin radnik pre svega vezuje za komunistički  terminologiju  i  samoupravni  sistem  koji  je  tada  postojao.  Vidi,  V.  Rašković,  Sociologija  rada,  Institut za ekonomska istraživanja, Savremena adiministracija, Beograd, 1984., str. 19-51.

14. To su, između ostalog, odredbe o sindikalnom udruživanju, zaključivanju kolektivnih ugovora sa poslodavcem, zatim propisi o zabrani diskriminacije i mnogi drugi, a svi oni imaju uporište u zakonskim tekstovima gore navedenim.

15. Pod prinudnim radom se smatra svaki rad ili služba koji se zasnivaju protivno volji subjekta i pod pretnjom kaznom, a bez odgovorajuće naknade. Definicija nije sadržana u pozitivnopravnom zakonodavstvu, što možemo uzeti kao propust domaćeg zakonodavca, a navedena definicija preuzeta je iz Deklaracija MOR-a, br. 29 i 105 o zabrani prinudnog rada.