Set finansijskih izveštaja

Autor: Sandra Mitrović

Reviziju sproveo: Ivan Stefanović

Finansijski izveštaji predstavljaju neposredan proizvod sistema računovodstvenog izveštavanja koji po svojoj suštini i nameni odslikavaju performanse tj. ostvarenja preduzeća za određeni vremenski period, njegovu finansijsko-strukturnu poziciju, kao i položaj likvidnosti na izabrani dan bilansiranja. Osnovna svrha njihovog sastavljanja ogleda se u informacionom opsluživanju različitih interesnih grupa koje se u procesu donošenja važnih odluka oslanjaju na njih, ne retko kao na jedini dostupni izvor informacija. Kao takvi, pripremaju se i prezentuju obavezno na kraju poslovne godine, uz mogućnost da to budu polugodišnji ili još i kvartalni izveštaji.[1]

Sistem finansijskog izveštavanja obuhvata sva poslovna događanja koja se dešavaju unutar preduzeća ali i ona koja su nastala kao rezultat međuzavisnosti preduzeća i okruženja.

Finansijski izveštaji na početku obračunskog perioda odslikavaju imovinu preduzeća, njegove preuzete obaveze kao i sopstveni kapital.

Takođe tokom obračunskog perioda i sve poslovne transakcije bivaju evidentirane u računovodstvenom sistemu.

Na kraju obračunskog perioda ovi izveštaji odražavaju uspeh preduzetih aktivnosti, nastale novčane tokove u tom periodu, zatim novo stanje imovine, obaveza i kapitala preduzeća.

Dakle, finansijski izveštaji predstavljaju opšteprihvaćeno sredstvo za prenos informacija o finansijskim performansama preduzeća širokom krugu korisinka.

Oni se pripremaju sa ciljem da zadovolje opšte potrebe većine korisnika.

Prema navedenim podacima, set finansijskih izveštaja obuhvata:

  • Bilans stanja
  • Bilans uspeha (izveštaj o rezultatu/račun dobitka ili gubitka)[2]
  • Izveštaj o novčanim tokovima
  • Izveštaj o promenama na kapitalu
  • Napomene uz finansijske izveštaje

Bilan stanja je takav finansijski izveštaj u okviru koga se prikazuju na jednoj strani aktiva (bilansna imovina), a na drugoj strani pasiva (izvori finansiranja te imovine) na izabrani dan bilansiranja.

Bilans stanja predstavlja jedan pregled raspoloživih imovinskih delova i korišćenih izvora finansiranja.

Međunarodni računovodstveni standardi eksplicitno ne propisuju sadržinu, strukturu i formu nijednog finansijskog izveštaja pa ni bilansa stanja, ali u MRS1[1] (Prezentacija finansijskih izveštaja) propisan je minimum informacija koje treba da sadrži bilans stanja.

Bilans stanja obuhvata:

stalnu imovinu; gudvil; nematerijalna ulaganja; nekretnine, postrojenja i opremu; dugoročne finansijske plasmane; tekuću ili obrtnu imovinu; kapital; akcijski kapital; neuplaćeni upisani kapital; emisionu premiju; neraspoređeni dobitak; rezerve; dugoročna rezervisanja; obaveze.

Imovina preduzeća predstavlja raspoloživi potencijal preduzeća od koga se očekuje priliv budućih ekonomskih koristi.

Stalna imovina obuhvata imovinu koja je u jednom relativno dužem vremenskom periodu vezana za preduzeće.

Gudvil je višak nabavne vrednosti kupljenog preduzeća u odnosu na fer vrednost njegove neto imovine koja nastaje prilikom kupoprodaje pravnih lica, spajanja, pripajanja, podele i vlasničke transformacije.

Nematerijalna ulaganja predstavljaju deo ukupne poslovne imovine preduzeća koja se odnosi na osnivačka ulaganja, ulaganja u probnu proizvodnju, izdatke za usavršavanje tehničko-tehnoloških znanja, ulaganja u istraživanja i razvoj itd.

Nekretnine, postrojenja i oprema spadaju u materijalnu imovinu. Preduzeće ih drži radi upotrebe u proizvodnji i prometu proizvoda ili usluga, davanja u zakup ili za obavljanje administrativnih poslova, pri čemu se takva imovina koristi  u dužem vremenskom periodu.

Dugoročni finansijski plasmani obuhvataju učešća u kapitalu povezanih i drugih pravnih lica, date kredite sa rokom dospeća preko godinu dana, hartije od vrednosti nabavljene s namerom da ih preduzeće drži na duži rok u cilju ostvarenja određenih prinosa u vidu dividendi, kamata, učešća u dobitku i slično.

Tekuća ili obrnta imovina predstavlja drugi deo ukupne imovnie koja obugvaa imovinske delove koji se u toku poslovnog ciklusa obrnu, odnosno pretvore u gotovinu ili neki drugi instrument koje se brzo može konvertovati u novčani oblik. Ona uključuje: zalihe, potraživanja, kratkoročne finansijske plasmane, gotovinske ekvivalente.

Kapital pravnog lica organizovanog kao akcionarsko društvo se sastoji od akcijskog kapitala, emiosione premije, rezervi iz dobitka, revalorizacionih rezervi i neraspoređenog dobitka.

Akcijski kapital predstavlja najkvalitetniji izvor finansiranja. Ovo zbog toga što se radi o izvoru koji ne dospeva sve do trenuitka likvidacije preduzeća.

Neuplaćeni upisani kapital nastaje kao posledica otvorene zakonske mogućnosti da se pri osnivanju korporativnih preduzeća deo ugovorenog uloga plati do registracije preduzeća a druga polovina najkasnije u roku od dve godine od dana upisa u registar privrednih subjekata.

Emisiona premija nastaje kao posledica prodaje emitovanih akcija iznad nominalne vrednosti.

Neraspoređeni dobitak ili zadržana zarada predstavlja sastavni deo kapitala preduzeća. On predstavlja deo disponibilnog dobitka koji je raspoloživ za podelu akcionarima ali koji ne biva podeljen već reinvestiran u preduzeću.

Rezerve predstavljaju zakonska, statutarna i druga izdvajanja iz dobitka koja su u funkciji zaštite osnovnog kapitala, popravljanja finansijske strukture i jačanja sigurnosti preduzeća.

Dugoročna rezervisanja predstavljaju obaveze preduzeća koje su specifične u odnosu na prave obaveze po tome što su rok dospeća i iznos obaveze u trenutnku bilansiranja neizvesne.

Obaveze preduzeća predstavljaju pozajmljene izvore koji se u bilansu iskazuju po osnovu prošlih događaja čije izmirenje će imati za posledicu odliv ekonomskih vrednosti iz preduzeća.

Bilans uspeha predstavlja finansijski izveštaj u kome se, prema unapred utvrđenim pravilima, sučeljavaju prihodi i rashodi u cilju utvrđivanja uspeha, odnosno dobitka ili gubitka preduzeća u izabranom obračunskom periodu. Taj obračunski period je obično vezan za poslovnu godinu, mada se bilans uspeha može sastavljati i za kraće vremenske intervale. Njegovo sastavljanje je u nadležnosti finansijskog računovodstva.

Sadržinu svakog bilansa uspeha čine prihodi, rashodi i dobici ili gubici koji moraju biti klasifikovani i sistematizovani na način koji omogućava visoku iskaznu moć ovog osnovnog finansijskog izveštaja. Zbog toga prihodi, rashodi pa i rezultati moraju biti minimalno raščlanjeni na poslovne i fninansijske.

Prihodi nisu ništa drugo do priliv vrednosti u preduzeće. Oni najčešće proističu po osnovu prodaje učinaka ili robe pri čemu su to poslovni prihodi, dok prihodi koji nastaju po osnovu finansijskih aktivnosti moraju biti odvojeno prikazani kao finansijski prihodi.

Nasuprot njima stoje rashodi koji označavaju odliv vrednosti iz preduzeća do koga je došlo po osnovu nabavke, proizvodnje i prodaje učinaka i robe, što jesu poslovni rashodi, dok rashodi koji nastaju po osnovu finansijskih aktivnosti moraju takođe biti odvojeno iskazani kao finansijski rashodi.

Razlika između poslovnih, finansijskih i ostalih prihoda i rashoda je rezultat perioda za koji se sastavlja bilans uspeha.

Bilans uspeha se može iskazati u formi konta i u formi liste. Froma konta obično predstavlja pregledniji i jasniji prikaz ali forma liste omogućava vertikalno[1] i horizontalno[2] raščlanjavanje ili segmentaciju periodičnog rezultata.

Postoje dve metode koje se koriste za obračun rezultata, odnosno za sastavljanje bilansa uspeha.

Prva metoda se zove metoda ukupnih troškova (račun proizvodnje). Njena suština je u međusobnom suprostavljanju ukupnih ulaganja koja su preduzeta u određenom vremenskom periodu i ukupnih učinaka koji su proistekli po osnovu takvih ulaganja, bez obzira da li su svi ti učinci prodati ili ne na eksternom ili internom tržištu.

Druga metoda je metoda troškova prodatih učinaka. Suština ove metode ogleda se u tome da ona do poslovnog rezultata dolazi putem direktnog sučeljavanja prihoda od prodatih učinaka, sa jedne, i troškova koji su sadržani u tim prodatim učincima sa druge strane.

Izveštaj o novčanim tokovima ili cash flow izveštaj predstavlja računovodstveni izveštaj koji se priprema na bazi istog brojčanog materijala koji je relevantan za pripremanje bilansa stanja i bilansa uspeha, s ciljem da se u okviru njega prikažu svi prilivi i odlivi novca u toku izveštajnog perioda. Pri tome osnovni cilj je da se korisnicima informacija pruži osnova za procenu potreba preduzeća za gotovinom i za procenu sposobnosti preduzeća da stvara gotovinu u skladu sa iskazanim potrebama.

Pripremanje i prezentovanje ovog izveštaja podrazumeva razvrstavanje svih priliva i odliva po poslovnim, investicionim i aktivnostima finansiranja.

Izveštaj o promenama na kapitalu je sastavni deo godišnjeg seta računovodstvenih izveštaja.

Pripremanje ovog izveštaja rezultat je potrebe da se detaljnije sagledaju uzroci promena na kapitalu preduzeća između dva datuma bilansiranja. Otuda se u ovom izveštaju prikazuju sva povećanja ili smanjenja neto imovine koja mogu da nastanu kao posledica:

transakcija sa akcionarima, iskazivanja neto dobitka ili gubitka u datom obračunskom periodu, pripisa efekata revalorizacije, povećanja ili smanjenja neraspoređenog dobitka, promena na poziciji rezerve, kao i promena koje su posledica uticaja izmena u računovodstvenim politikama na kapital preduzeća.

Napomene uz finansijske izveštaje predstvljaju poslednji sastavni deo godišnjeg seta finansijskih izveštaja. Radi se o izveštaju koji prati prethodne finansijske izveštaje i koji ima za cilj da pruži detaljniji opis nekih informacija koje su iskazane u njima u cilju ostvarivanja istinitog i fer izveštavanja. Ključne informacije koje treba da sadrži ovaj izveštaj odnose se na[1]:

  • Informacije o primenjenim računovodstvenim politikama
  • Informacije čije obelodanjivanje zahtevaju standardi, a koje već nisu prikazane u finansijskim izveštajima
  • Dodatne informacije koje nisu prikazane u finansijskim izveštajima, ali su neophodne za njihovo razumevanje

Budući da prati i detaljnije objašnjava druge finansijske izveštanje, ovaj izveštaj se nikada ne čita samostalno, već uvek zajedno sa izveštajima na koje se odnosi.

Korisnici finansijskih izveštaja su najpre akcionari, kreditori, zaposleni, poslovni partneri, Vlada i njene agencije, menadžment itd.

Akcionari predstavljaju davaoce akcijskog kapitala preduzeću. To su najkvalitetniji izvori finansiranja jer su to izvori koji ne dospevaju sem u slučaju likvidacije preduzeća.

Kreditori predstavljaju drugu važnu grupu koja obezbeđuje potrebni kapital za funkcionisanje korporativnih preduzeća, putem odobravanja kredita ili kupovinom obveznica.

Poslovni partneri (kupci i dobavljači) zainteresovani su za informacije koje im omogućavaju procenu mogućnosti ostvarenja sopstvenih interesa. Dobavljači će nastojati da procene sposobnost preduzeća da uredno servisira obaveze po osnovu učinjenih nabavki a kupci će tražiti informacije na osnovu kojih mogu da steknu uvid u sposobnost preduzeća da izađe u susret iskazanoj tražnji.

Zaposleni su zainteresovani za informacije o profitabilnosti i stabilnosti preduzeća, kako bi mogli da procene sopstvenu sigurnost, izvesnost zadržavanja postojećih radnih mesta, mogućnost napredovanja i sl.

Vlada i njene agencije interesuju globalne informacije o napretku preduzeća i finansijsko-strukturnoj poziciji, i to po granama, grupacijama i oblastima.

Menadžment preduzeća koji je odgovoran za prezentiranje istinitih i poštenih finansijskih izveštaja i sam se nalazi u ulozi korisnika tih informacija. Za ostvarenje upravljačke funkcije menadžment je primarno zainteresovan za informacije na osnovu kojih može sagledavati profitabilnost, solventnost i likvidnost a to su informacije o strukturi kapitala, stepenu zaduženosti, stepenu pokrića dugoročno vezanih imovinskih delova kvalitetnim izvorima finansiranja itd.

Navedeni izveštaji su međusobno tesno povezani i svi zajedno čine obavezni set finansijskih izveštaja ili godišnji zaključak. Osnovni cilj sastavljanja ovih izveštaja ogleda se u obezbeđenju informacija o finansijskom položaju, uspehu i novčanim tokovima preduzeća za potrebe donošenja odluka širokog kruga korisnika.

Literatura:

[1] Preuzeto iz knjige „Upravljačko računovodstvo“ D. Malinić, V. Milićević, N. Stevanović

[2] Za potrebe finansijskog izveštavanja bilans stanja i bilans uspeha prikazuju se uvek za dve uzastopne poslovne godine, tekuću i prethodnu. Za potrebe finansijske analize neophodna je serija podataka, najčešće za period od tri do pet godina.

[3] Međunarodni računovodstveni standard 1: Cilj ovog standarda je da se obezbedi da prvi finansijski izveštaji entiteta u skladu sa IFRS i njegovi periodični izveštaji koji se odnose na deo perioda koji obuhvataju finansijski izveštaji sadrže viskokokvalitetne informacije koje su transparentne za korisnike i uporedive za sve periode o kojima se izveštava, pružaju odgovarajuću polaznu tačku za računovodstvo u skladu sa IFRS i mogu da se pribavljaju uz troškove koji ne prevazilaze koristi.

[4] Vertikalno raščlanjavanje pretpostavlja segmentaciju rezultata po dubini odnosno tu se vrši podela na bruto rezultat, poslovni rezultat, redovni rezultat i neto rezultat pre i posle poreza.

[5] Horizontalno raščlanjavanje  pretpostavlja raščlanjavanje rezultata po tzv. Poslovnim segmentima kao što su proizvodi, grupe proizvoda, proizvodni programi, tržišta, segmenti tržišta, kanali prodaje i slično.

[6] Prema MRS 1 Prezentacija finansijskih izveštaja