Sticanje prava svojine održajem

Autor: Saša Markota

Reviziju sprovela: Nina Nikolić

Na osnovu člana 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa[1], pravo svojine se može steći održajem. Održaj je originaran način sticanja prava svojine na osnovu državine određenog kvaliteta i proteka vremena. Kod održaja se radi o tome da jedno lice ima pravo svojine, ali nema državinu stvari, a drugo državinu, ali ne i svojinu, a nisu ispunjeni uslovi za sticanje svojine od nevlasnika[2]. Održaj se zasniva na ideji nevršenja prava i služi da se otkloni nesklad između faktičkog i pravnog stanja. Postoje dve vrste održaja: redovan i vanredni ali se u Zakonu o državnom premeru i katastru[3] pojavljuje i tzv. zemljišno-knjižni održaj.

Za sticanje prava svojine redovnim održajem potrebna je zakonita i savesna državina stvari i protek roka od tri godine za pokretne stvari i deset godina za nepokretne stvari[4]. Zakon bliže odrešuje zakonitu i savesnu državinu.

Zakonita je ona državina koja se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja[5]. To je državina koja je stečena na osnovu ugovora o kupoprodaji, poklonu ili trampi. To znači da bi sticalac postao vlasnik stvari derivativnim putem da je prenosilac bio vlasnik. U tom slučaju, sticanje prava svojine na osnovu punopravnog pravnog posla isključuje sticanje na osnovu održaja[6]. Savesni i zakoniti držalac nepokretnosti može steći pravo svojine održajem u slučaju da je ugovor o kupovini nepokretnosti zaključio sa licem koje nije bilo njen vlasnik već plodouživalac, ali se u katastru nepokretnosti vodilo kao vlasnik[7].

Naslednikova državina je, u pogledu zakonitosti, ista kao i ostaviočeva; ako je ostavilac bio nezakoniti držalac, i njegov naslednik je nezakonit[8].

Državina potrebna za sticanje prava svojine održajem mora biti savesna. Zakon određuje da savesna državina postoji ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova[9]. Savesna državina postavlja se kao uslov za sticanje prava svojine i kod redovnog i kod vanrednog održaja. Držalac mora biti savestan za sve vreme trajanja održaja. Ako u toku trajanja državine držalac sazna da je prenosilac bio nevlasnik, on će se smatrati nesavesnim držaocem. Savesnost se pretpostavlja[10], tako da držalac nije dužan da dokazuje da je savestan, već nesavesnost dokazuje onaj ko se na nju poziva.

Što se tiče naslednikove državine u pogledu savesnosti, situacija je drugačija nego kod zakonitosti. Naime, s obzirom da se nesavesnost državine ceni subjektivno, moguće je da naslednik nesavesnog držaoca, koji nije znao niti mogao znati za nesavesnost ostavioca, postane savestan držalac[11]. Vreme za održaj počinje teći od trenutka otvaranja nasleđa.

Za sticanje prava svojine vanrednim održajem potrebna je savesna državina i protek roka od 10 godina za pokretne stvari i 20 godina za nepokretne stvari. Da bi se sudskom presudom utvrdilo da je pravo svojine na nepokretnosti stečeno održajem, tužba za utvrđenje mora biti podneta protiv lica koje je upisano kao vlasnik te nepokretnosti[12].

Ukoliko je sticalac upisan u zemljišne knjige kao vlasnik stvari, iako to nije, protekom roka od pet godina[13] postaje vlasnik stvari održajem na osnovu samog upisa, nezavisno od toga da li je imao državinu ili ne[14]. To je tzv zemljišno-knjižni održaj. Pravo svojine na stvari u ovom slučaju upisuje se na zahtev lica koje je upisano u zemljišne knjige. U ovom slučaju pribavilac mora biti savesno lice koje nije znalo niti moglo znati da lice od koga stiče stvar nije vlasnik. Dodatni uslov je da se u tom periodu ne podnese zahtev za upis prava svojine na osnovu isprave za upis od strane trećeg lica[15].

Vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj[16]. Za računanje vremena potrebnog za održaj primenjuju se pravila po kojima se računaju rokovi u obligacionom pravu[17]. Na prekid, odnosno zastoj održaja shodno se primenjuju odredbe o prekidu, odnosno zastoju zastarelosti potraživanja[18]. Prekid nastupa: kada držlac prizna da nije vlasnik; kada to sazna; kada izgubi državinu; kada treće lice postane vlasnik; kada treće lice podigne tužbu za povraćaj stvari i uspe u zahtevu; kada se propiše da stvar koju drži ne može više biti predmet prava svojine. Prekid održaja ima za posledicu brisanje vremena koje je proteklo, a u slučaju ponovnog pribavljanja stvari održaj počinje da teče od početka[19]. Kod zastoja održaja, vreme potrebno za održaj koje je proteklo ne briše se, več ne teče samo dok postoje razlozi koji dovode do zastoja. Vreme potrebno za održaj ne teče između bračnih drugova, vanbračnih partnera, roditelja i dece, štićenika i organa starateljstva kao i protiv vlasnika koji se nalazi na vojnoj dužnosti ili kome je zbog nesavladivih teškoća nemoguće da vodi spor. U vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci. Uračunavanje vremena održaja prethodnika sledbeniku vrši se na njegov zahtev, a ne po sili zakona[20].

Kada su ispunjeni svi uslovi za sticanje svojine održajem, držalac postaje vlasnik a dotadašnji vlasnik gubi pravo svojine. Sud ne vodi računa o održaju po službenoj dužnosti, već na zahtev držalaca. Pravo svojine stečeno održajem po obimu odgovara državini i ono se stiče retroaktivno, od momenta sticanja državine. Posledice toga su: plodovi i sve koristi koje je stvar u međuvremenu dala pripadaju vlasniku; hipoteke konstituisane pre isteka roka su preče od hipoteke konstituisane posle isteka roka za održaj; raspolaganja uzukapionog držalaca se konsoliduju i važe, a raspolaganja bivšeg vlasnika gube važnost.

[1] Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa „Sl- list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Sl. list SRJ“, br. 29/96 i „Sl. glasnik RS“, br. 115/2005 – dr. Zakon.

[2] Dr Radmila Kovačević Kuštrimović, Dr Miroslav Lazic, Stvarno pravo, Niš, 2006, str 147.

[3] Zakon o državnom premeru i katastru „Sl. glasnik RS“, br. 72/2009, 18/2012 i 65/2013.

[4] Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa „Sl- list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Sl. list SRJ“, br. 29/96 i „Sl. glasnik RS“, br. 115/2005 – dr. Zakon. član 28.

[5] ibid. član 72.

[6] Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1228/04 od 29.03.2004. godine.

[7] Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2849/05 od 15.03.2006. godine.

[8] Dr Radmila Kovačević Kuštrimović, Dr Miroslav Lazic, Stvarno pravo, Niš, 2006, str 150.

[9] Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa „Sl- list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Sl. list SRJ“, br. 29/96 i „Sl. glasnik RS“, br. 115/2005 – dr. Zakon. član 72.

[10] ibid.

[11] ibid. član 28.

[12] Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 4675/10 od 23.07.2010. godine.

[13] Pre izmena Zakona o državnom premeru i katastru iz 2010. godine, ovaj rok je iznosio tri godine.

[14] Zakon o državnom premeru i katastru „Sl. glasnik RS“, br. 72/2009, 18/2012 i 65/2013. član 133.

[15] ibid.

[16] Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa „Sl- list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Sl. list SRJ“, br. 29/96 i „Sl. glasnik RS“, br. 115/2005 – dr. Zakon. član 30.

[17] ibid.

[18] ibid.

[19] Dr Radmila Kovačević Kuštrimović, Dr Miroslav Lazic, Stvarno pravo, Niš, 2006, str 153.

[20] ibid, str 155.