Teorijski osvrt na ekološku poresku reformu i ekološke poreze

Autor: Ivana Bulatović

Reviziju sproveo: Marko Todorović

Čovek i priroda su oduvek i neprekidno međusobno povezani u jedinstven i dinamički sistem, koga obeležava uzajamna interakcija. Zdrava životna sredina je preduslov za biološku egzistenciju ljudi, i stoga, potreba za očuvanjem zdrave okoline svakoga dana postaje izraženija i veća. Međutim, ljudima je neophodno sve više energetskih resursa i prirodnih dobara, što vodi većem iskorištavanju i istrebljenju životne sredine i njenom prilagođavanju čoveku.

Zbog toga, budući razvoj civilizacije zahteva mnogo veću racionalnost u prisvajanju prirode i stalno jačanje ekološke svesti kako bi se ona zaštitila od daljeg propadanja. Govoreći o potrebi za očuvanjem životne sredine, u moderni(ji)m društvima javlja se težnja za regulisanjem načina i pronalaženjem što boljih sredstava za očuvanjem iste. U savremenim državama, naročito važnu ulogu u zaštiti životne sredine imaju porezi i druge fiskalne dažbine.1 U literaturi su poslednjih godina sve više prisutna mišljenja da „ekološka poreska reforma“2 predstavlja jedini mogući način za rešavanje krucijalnih problema modernog društva, kao što su zagađivanje životne sredine i prekomerna potrošnja prirodnih resursa.3

Naknada za zagađenje životne sredine ili tzv. ekološki porez jeste ideja koja je zasnovana na stavu da “zagađivač treba da plati”, uvođenjem poreza na emisiju štetnih materija.4 Ekološki porez, eko-porez, porez za zagađivača ili zeleni porez,5 sinonimi su za realizaciju Piguovog stava,6 da bi kroz ovakav porez trebalo internalizovati tzv. eksterne troškove, koji nastaju zbog toga što zagađivanje životne sredine stvara značajne izdatke trećim licima, koja uopšte nisu uključena u odnose na tržištu (npr. građani koji udišu zagađen vazduh i imaju disajne probleme). Drugim rečima, trošak ekološkog poreza bi pao na zagađivača, što bi njega podstaklo da konačno povede više računa o prirodnim dobrima.7

Teorija (koja je u svemu svakako još uvek bogatija od prakse kada govorimo o ekološkim porezima) razlikuje ekološke poreze u užem i širem smislu. U užem su to porezi koji uključuju dažbine koje se neposredno uvode na dobra koja doprinose zagađivanju životne sredine (npr. otpadne materije, fosilna goriva…) ili prirodna dobra koja se nalaze u oskudici (npr. voda za piće), dok ekološki porezi u širem smislu podrazumevaju različite naknade i druge dažbine namentnute od strane fiskusa. Govoreći o načinima „borbe“ protiv zagađivača, osim ekonomskih instrumenata odnosno ekoloških poreza ne smemo zanemariti ni administrativne instrumente koji su danas još uvek u većoj upotrebi. Tu spadaju različite zabrane, dozvole, ograničenja imperativnog karktera. Jedna od njihovih osnovnih prednosti jeste mogućnost da se ovim putem realno i izvesno postignu ekološki ciljevi. Ali, propisivanje ovakvih ekoloških standarda, neće pružiti nikakve dodatne podsticaje za prelazak na „čistiju“ proizvodnju.8 U situaciji kada su zakonom postavljeni ekološki standardi, svako preduzeće je u obavezi da učini jednake napore da smanji zagađivanje, što ustvari znači da će se administrativni instrument jednako primeniti na sve zagađivače podjednako, bez obzira na razlike među njima i razlike u zagađivanjima koje emituju. Pa će nekima od njih, po pravilu – manjim zagađivačima, prouzrokovati mnogo veće troškove nego većim.

Još jedan nedostatak jeste činjenica da preduzeće-zagađivač nema neki poseban motiv da modernizuje proizvodnju i primjenjuje nove tehnološke procese kako bi smanjilo emisije ispod propisanog nivoa, jer sve dok se ponaša u skladu sa utvrđenim standardom on neće snosti sankcije.9 Dok kod primjene ekološkog poreza, preduzeće-zagađivač je u obavezi da plati porez na emisije srazmjerno emitovanom zagađenju, što ga dodatno motiviše da pronalazi način da emisije smanji da bi platio manji porez. Međutim, ne možemo u potpunosti opovrgnuti značaj administrativnih instrumenata, i očekivati njihovu potpunu zamenu sa ekonomskim. Tako, oni bi trebalo da imaju dopunski karakter, jer svakako nekada pružaju veću izvesnost za ekološku efikasnost. Ekonomski instrumenti katkad nisu u mogućnosti da ih potpuno zamene, zato je mešoviti sistem nabolje rešenje.

Kao najveći zagađivači čovekove okoline javljaju se zemlje koje su industrijski najrazvijenije i koje predstavljaju glavne pokretače privrednog i društvenog razvoja. Smatra se da zemlje članice OECD-a proizvode blizu 80% svih zagađenja.10 Imajući ovo u vidu, u visoko razvijenim industrijskim zemljama, postavljene su po pravilu vrlo stroge norme o zaštiti životne sredine, a poslednjih godina se pristupilo jednom novijem instrumentu a to je upravo ekološki porez. Na nivou EU sreću se različite poreske mere i to najčešće:
– porez na energente (na azotne okside, na ugljen dioksid…)
– poreze na transport (na automobile, naftne derivate…)
– porez na zagađenja i prirodne izvore (naknade za odlaganje otpada, nadnade za korišćenje voda).11
Retke su zemlje (kao što su nordijske) kod kojih postoji sveobuhvatna poreska reforma. I u većini zemalja OECD sistema, ugrađene su samo pojedinačne odredbe koje su “ekološki obojene”. Sve dok se ne postigne opšti konsenzus oko ovog pitanja, problemu se neće izaći u susret na pravi način.

U poreskom pravu Srbije nalazi se više oblika javnih prihoda koji se, posmatrano sa stanovišta njihove suštine, mogu svrstati među poreze na upotrebu dobara i na dozvolu da se dobra upotrebljavaju ili delatnosti obavljaju. Tu spada i naknada za zagađivanje životne sredine koja je predviđena Zakonom o zaštiti životne sredine.12 Obveznici ove naknade su pravna i fizička lica koja uzrokuju zagađenje životne sredine emisijama iz postrojenja za koje se izdaje integrisana dozvola. Za uvođenje naknade bitna je Uredba o vrstama zagađenja(…)13 koja detaljnije reguliše sva pitanja u vezi sa načinom primene, utvđivanjem i naplatom ovog poreskog oblika. Ona taksativno pobraja izvore zagađenja na koja se plaća naknada u 3. članu:
– emisije pojedinačnih izvora zagađivanja (NO2, SO2…)
– proizvedeni ili odloženi otpad
– supstance koje oštećuju ozonski omotač
– vozila na motorni pogon
– plastične polietilenske kese
Prema pomenutoj Uredbi, iznos naknade se obračunava po predviđenoj formuli, pri čemu su postavljeni različiti novčani iznosi za različite vrste izvora zagađenja. Tako npr. visina godišnje naknade po toni emisije praškastih materija (koje spadaju u „emisije pojedinačnih izvora zagađivanja“) iznosi 8.528 RSD.

Ova vrsta poreza u Srbiji, kao novijeg datuma, predstavljala je izvesno iznenađenje za prozvođača. Tako je država, da bi se ublažio „šok“ od uvođenja ove naknade, predvidela prelazni režim oporezivanja. To ustvari znači, da će se porez uvoditi postepeno, i to do kraja 2008. porez se plaćao samo 20% od utvrđenog iznosa, do kraja 2012. 40% i do kraja 2015. 70% utvrđenog godišnjeg poreza i nakon tog datuma u punom iznosu. Finansiranje životne sredine u Srbiji regulisano je Zakonom o fondu za zaštitu životne sredine,14 kao i godišnja naknada za zagađivanje životne sredine, koja se utvrđuje rešenjem Fonda za zaštitu životne sredine do 30.aprila tekuće godine.

Na kraju, treba se osvrnuti i na fiskalni efekat prikupljanja novog poreskog oblika. U najvećem broju zemalja članica OECD-a, prihodi od ekoloških poreza su još uvek vrlo skromnih razmera, te ovi poreski oblici spadaju, po pravilu, u manje izdašne i dopunske poreze. Međutim, prema EUROSTAT15-u, u toku poslednje dve decenije primećuje se tendencija porasta relativnog učešća prihoda od ekoloških poreza. Iako ekonomski instrumenti zauzimaju sve značajnije mesto u politici zaštite životne sredine, različiti „izgovori“ i dalje ovo pitanje zadržavaju na dnu državnih i društvenih prioriteta. „Ozelenjivanje“ poreskih sistema ima višestruke povoljne posledice, ali je, takođe, više nego jasno da je to borba koja počinje od svakog pojedinca. Pitanja odgovornosti, moralne i društvene obaveze koje imamo, kako prema prirodi tako i prema nama samima krucijalni su za spašavanje jedine planete kojom obitavamo.


Literatura:

I. Popov, Ekološki porezi, Beograd, 2000.

Popović, Poresko pravo, Beograd, 2010.

Lilić, M. Drenovak, Ekološko pravo, Beograd, 2010.

Zakon o zaštiti životne sredine (“Službeni glasnik RS”, br 135/04)

Zakon o fondu za zaštitu životne sredine („Službeni glasnik RS“ br. 92/09)

Uredba o vrstama zagađenja, kriterijumima za obračun naknade za zagađivanje životne sredine i obveznicima, visini i načinu obračunavanja i plaćanja naknade („Službeni glasnik RS“, br. 113/05, 6/07, 8/10, 102/10)


1 S. Lilić, M. Drenovak, Ekološko pravo, Beograd, 2010. str 78.

2 def. Proces uvođenja novih ekoloških poreza, praćen istovremenim ukidanjem ekoloških štetnih subvencija

3 G. I. Popov, Ekološki porezi, Beograd, 2000, str. 39.

4 D. Popović, Poresko pravo, Beograd, 2010. str. 442.

5 U literaturi se sreću termini: eco tax, ecological tax, frendly tax, green tax i drugi.

6 Artur Piguo, teoretičar ekonomije blagostanja koji je svoju teoriju o ekološkom porezu postavio još 1912. godine

7 D. Popović, Poresko pravo, Beograd, 2010. str. 442.

8 G. Ilić-Popov, Ekološki porezi, Beograd, 2000, str. 64.

9 Ibid.

10 G. Ilić-Popov, Ekološki porezi, Beograd, 2000, str. 146.

11 S. Lilić, M. Drenovak, Ekološko pravo, Beograd, 2010. str. 79.

12 čl. 85 i 86 Zakona o zaštiti životne sredine (“Službeni glasnik RS”, br 135/04)

13 Uredba o vrstama zagađenja, kriterijumima za obračun naknade za zagađivanje životne sredine i obveznicima, visini i načinu obračunavanja i plaćanja naknade („Službeni glasnik RS“, br. 113/05, 6/07, 8/10, 102/10)

14 Zakon o fondu za zaštitu životne sredine („Službeni glasnik RS“ br. 92/09.)

15 Statistička služba Evropske Unije