[av_heading heading=’Ugovor o licenci između prava intelektualne svojine i prava konkurencije’ tag=’h3′ style=” size=” subheading_active=” subheading_size=’15’ padding=’10’ color=” custom_font=”][/av_heading]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Autor: Mina Jovanović
Urednik: Marko Todorović
Generacija 2015/2016.
[/av_textblock]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Ideja ovog rada je da se ugovor o licenci prikaže kao tačka dodira prava intelektualne svojine i prava konkurencije, koji se laički smatraju suprotstavljenim oblastima prava s obzirom na metod kojim regulišu odnose na tržištu. Na početku rada predstavljene su osnovne odlike ovog ugovora, da bi se nakon toga analizirala njegova uloga u pravu intelektualne svojine i u pravu konkurencije, s pokušajem da se ukaže na zajednički cilj koji se upotrebom ovog instituta ostvaruje.Osim ugovora o licenci kao izraza saglasnosti volja između dve strane, ovaj rad bavi se i prinudnom licencom kao instrumentom korektiva zloupotrebe isključivih ovlašćenja titulara prava, koji takođe poznaju i pravo intelektualne svojine i pravo konkurencije.
Prava intelektualne svojine čine prava industrijske svojine s jedne strane, i autorsko i srodna prava s druge strane. Za predmet ovog rada od posebnog su značaja prava koja spadaju u prvu grupu, s obzirom na to da dobra koja se ovim pravima štite ostvaruju svoju svrhu kroz upotrebu u privrednom prometu.
Ugovor o licenci, kao osnovni instrument kojim se ovakav promet ostvaruje, regulisan je Zakonom o obligacionim odnosima, kojim je propisano da se ugovorom o licenci obavezuje davalac licence da sticaocu licence ustupi, u celini ili delimično, pravo iskorišćavanja pronalaska, tehničkog znanja i iskustva, žiga, uzorka ili modela, a sticalac licence se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu[1]. Iz ovakvog određenja ugovora o licenci vidi se da je reč o pravnom instititu kojim se vrši konstitutivni promet prava industrijske svojine, odnosno jednog ili više imovinskopravnih ovlašćenja. Zakon propisuje pisanu formu kao bitan element ovog ugovora, a za dejstvo prema trećim licima potreban je i upis u poseban registar koji se vodi pri Zavodu za intelektualnu svojinu Republike Srbije. Za razliku od našeg prava, gde predmet ugovora o licenci mogu biti samo dobra zaštićena pravima industrijske svojine, u anglosaksonskom pravu predmet ugovora o licenci može biti i autorsko delo[2].
Razlikuju se dva tipa licence, isključiva i neisključiva licenca (prosta). Isključiva licenca je ona kojom sticalac stiče isključivo pravo iskorišćavanja predmeta licence, i ona se mora izričito ugovoriti[3]. Kod ovakve licence davalac ne može više iskorišćavati predmet licence, niti ustupati drugima ovo ovlašćenje, dakle sticaocu se obezbeđuje monopol na ugovoreno imovinskopravno ovlašćenje (najčešće je to ovlašćenje na proizvodnju i stavljanje u promet robe). Na ovaj način, ugovor o isključivoj licenci utiče na konkurenciju na određenom tržištu, što će biti značajno za kasnija razmatranja u ovom radu.
Dalje, pravo iskorišćavanja predmeta licence može biti prostorno ograničeno i neograničeno, pri čemu se prostorna ograničenost mora posebno ugovoriti. Sadržina ugovora o licenci podrazumeva određena prava i obaveze na strani davaoca i sticaoca licence. Tako, davalac licence ima obavezu da preda predmet licence sticaocu u određenom roku, da mu daje uputstva i obaveštenja neophodna za korišćenje predmeta licence, da garantuje tehničku izvodljivost i tehničku upotrebljivost predmeta licence, i da pruži sticaocu zaštitu od evikcije. S druge strane sticalac ima obavezu da iskorišćava predmet licence na ugovoreni način, u ugovorenom obimu i granicama[4], da čuva predmet licence u tajnosti (ukoliko je predmet zaštite nezaštićeni pronalazak ili tajno znanje i iskustvo) i da koristi naknadna usavršavanja, da plati licencnu naknadu, kao i da obeleži robu oznakom o proizvodnji po licenci. U zavisnosti od predmeta licence, moguće je ugovoriti još obaveza u skladu sa načelom dispozicije ugovornih strana.
Ukoliko je ugovorena isključiva licenca, sticalac licence može pravo iskorišćavanja predmeta licence ustupiti drugome, u kom slučaju je reč o podlicenci. Moguće je ugovorom isključiti ovo ovlašćenje sticaoca licence, ili ga ograničiti dozvolom davaoca licence, koji je može uskratiti samo iz ozbiljnih razloga. Ugovorom o podlicenci ne stvara se poseban pravni odnos između davaoca licence i sticaoca podlicence. Međutim, davalac licence može radi naplate svojih potraživanja prema sticaocu licence zahtevati neposredno od sticaoca podlicence isplatu iznosa koje ovaj duguje davaocu podlicence po osnovu podlicence.[5]
Nakon izloženog prikaza regulisanja ovog instituta u našem pravu, može se zaključiti da je njegova namena da omogući promet prava intelektualne svojine na tržištu, čime se povezuju oni subjekti koji stvaraju intelektualna dobra sa onima koji raspolažu neophodnim kapacitetom tehničkih i ekonomskih sredstava za njihovo uspešno iskorišćavanje, usled čega se stvara podsticajna klima za opšti društveni razvoj. Osim što pospešuje njegovo funkcionisanje, ugovor o licenci moži da izazove i negativne efekte na konkurenciju učesnika na tržištu, što će biti predmet daljeg izlaganja.
Da bi se objasnilo na koji način je ovaj ugovor jedna od tačaka dodira prava intelektualne svojine i prava konkurencije, neophodno je ukazati na njihove osnove. Pravom intelektualne svojine se njegovom titularu obezbeđuje monopol na stavljanje u promet i proizvodnju odnosno pružanje usluge koja predstavlja materijalizaciju određenog zaštićenog intelektualnog dobra, u čemu se ogleda isključivi karakter ovih prava. S druge strane, pravo konkurencije ima za cilj da čuva konkurenciju kao društveni odnos koji sa stanovišta ekonomije najbolje doprinosi efikasnosti tržišta. Monopol kao dominantan položaj jednog učesnika na tržištu nije poželjan sa stanovišta slobodne konkurencije. Ovako posmatrano, može se reći da su pravo intelektualne svojine i pravo konkurencije u suprotstavljenim pozicijama. Medjutim, ova dva prava zapravo su povezana svojim krajnjim društveno ekonomskim ciljem (tržišne efikasnosti), koje ostvaruju na različit način[6].
Već smo napomenuli da se putem ugovora o isključivoj licenci sticaocu licence ustupa isključivo ovlašćenje na upotrebu predmeta licence, usled čega on stiče monopol na određenom tržištu, što sa stanovišta prava intelektualne svojine doprinosi efikasnijem korišćenju zaštićenog predmeta, pojavi novih proizvoda na tržištu, smanjenju troškova proizvodnje i dobrobiti potrošača. Uslovi pod kojima se zaključuje ovaj ugovor nazivaju se restriktivnim klauzulama, i njima strane oblikuju sadržinu isključivog ovlašćenja koje se ustupa. Pravo konkurencije neke od ovih restriktivnih klauzula smatra nedopuštenim zbog narušavanja slobodne konkurencije. Međutim, ni sa stanovišta ovog prava ugovori o licenci nisu nedopušteni oblik ograničenja konkurencije per se. Neophodno je u konkretnom slučaju ispitati antikompetitivna dejstva koja ima ugovor o licenci s obzirom na tržišnu moć koju sa sobom nosi.[7] Za potrebe pravne sigurnosti, u Evropskoj Uniji postoji tzv. sistem grupnih izuzeća od zabrane zaključivanja ugovora kojima se ograničava ili eliminiše slobodna konkurencija. [8]
Za razliku od ugovora o licenci, koji predstavlja saglasnost volja dva subjekta koji stupaju u opisani pravni odnos, pravo poznaje institut koji se pojavljuje kao korektiv u slučaju nepostojanja ovakve saglasnosti, kada to nalaže opšti interes.
Prinudna licenca postoji kao institut prava intelektualne svojine i kao institut prava konkurencije. U pravu intelektualne svojine prinudna licenca vezuje se pre svega za patentno pravo, koje poznaje dve osnovne vrste: obična prinudna licenca i prinudna licenca u javnom interesu. Obična prinudna licenca postoji u dva oblika, kao prinudna licenca zbog nekorišćenja patenta i kao prinudna licenca u korist titulara zavisnog patenta. U oba slučaja zakonodavac interveniše u slučaju da titular patenta odbija da dobrovoljno ustupi licencu za korišćenje zaštićenog pronalaska, uz ispunjenje dodatnih uslova[9]. Prinudna licenca u javnom interesu javlja se takođe u dva slučaja: u slučaju javne opasnosti koja ugrožava opstanak države i građana, i u slučaju kada se ispravljaju postupci za koje je u sudskom ili upravnom postupku utvrđeno da su protivni načelu slobodne konkurencije[10].
U pravu konkurencije prinudna licenca se javlja posredno kroz mere ponašanja u vidu naloga titularu patenta da zaključi ugovor o licenci, kao svojevrsne sankcije zbog povrede načela o slobodnoj konkurenciji. Ona se tako može odrediti kada do povrede konkurencije dolazi usled zloupotrebe dominantnog položaja[11], ili izuzetno u vidu privremene mere u postupku pred organom za zaštitu konkurencije, ili u drugom obliku. Ovde treba istaći da u srpskom pravu postoji neusklađenost propisa prava konkurencije i intelektualne svojine, pri čemu ističemo da praksa pokazuje da su slučajevi određivanja prinudne licence znatno češći u pravu konkurencije[12].
U oba slučaja, možemo zaključiti da je institut prinudne licence pogodan instrument za korigovanje nepoželjnih ponašanja u vidu zloupotreba titulara prava intelektualne svojine, kojima se utiče na njihov karakteristični isključivi karakter.
Pravo intelektualne svojine postoji da bi se pružio podsticaj titularima prava za ulaganje sopstvenih resursa u stvaranje intelektualnih dobara. U praksi je čest slučaj da stvaraoci intelektualnih dobara nemaju potrebne mehanizme za njihovo uspešno iskorišćavanje, usled čega težište njihovog interesa prelazi na ustupanje isključivih ovlašćenja na iskorišćavanje zainteresovanim subjektima koji raspolažu potrebnim sredstvima. Ugovor o licenci zato se javlja kao pravni instrument kojim se omogućava ovakva razmena, pri čemu se čuva monopolski karakter ustupljenog prava, što sticaocu omogućuje uspešnu eksploataciju.
S druge strane, pravo konkurencije koje počiva na načelu slobodne konkurencije ne ocenjuje ovakve ugovore kao nepoželjne same po sebi, iako se njima uspostavlja monopolski položaj, već postoje posebni mehanizmi kontrole kojima se cene antikompetitivna dejstva restriktivnih klauzula, čime se omogućava maksimizacija efektivnosti tržišta.
Da je cilj prava delotvorna regulacija odnosa učesnika u pravnom prometu, bilo da je u pitanju pravo intelektualne svojine ili pravo konkurencije, ukazuje i institut prinudne licence, kojim pravo reaguje u slučaju zloupotrebe isključivih ovlašćenja koja je suprotna nameni prava intelektualne svojine ili načela slobodne konkurencije.
Predstavljeni instituti dobar su primer kako se naizgled suprotstavljeni metodi pravnog regulisanja društvenih odnosa susreću u krajnjem cilju kojem zajedno teže.
Literatura:
D. Popović, S. Marković, Pravo intelektualne svojine, Pravni fakultet u Beogradu, 2014
D. Popović, Isključiva prava intelektualne svojine i slobodna konkurencija, Pravni fakultet u Beogradu, Beograd 2012.
A. Dudaš, „Razvoj pravne regulative prinudne licence u međunarodnim i domaćim izvorima patentnog prava“, Zbornik radova pravnog fakulteta 47/2013.
S. Marković, Intelektualna svojina i informaciono društvo, Službeni glasnik, Beograd, 2014
Zakon o patentima, Službeni glasnik, br. 99/2011. Republika Srbija
Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89, i 57/89, Službeni list SRJ, br. 31/93, Službeni list SCG, br. 1/2003.
Zakon o zaštiti konkurencije, Službeni glasnik RS, br. 51/2009.
[1] Čl. 686 Zakona o obligacionim odnosima (dalje ZOO RS), Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89, i 57/89, Službeni list SRJ, br. 31/93, Službeni list SCG, br. 1/2003. Nejasno je zašto je zakonodavac kao predmet licence naveo i tehničko znanje i iskustvo (know how), obzirom na to da tehničko znanje i iskustvo nije predmet nijednog isključivog prava intelektualne svojine.
[2] D. Popović, Isključiva prava intelektualne svojine i slobodna konkurencija, Pravni fakultet u Beogradu, Beograd 2012., str.100
[3] Čl. 689. ZOO RS
[4] U literaturi se mogu sresti dileme da li je u konkretnom slučaju reč o pravu ili obavezi sticaoca licence da predmet koristi.
[5] Čl. 707, ZOO RS
[6] Više o tome: S. Marković, Intelektualna svojina i informaciono društvo, Službeni glasnik, Beograd, 2014, str. 219.
[7] Ibid.
[8] Ibid.
[9] Čl. 26. Zakon o patentima, Službeni glasnik, br. 99/2011. Republika Srbija
[10] Ibid.
[11] Više o tome : D. Popović, Isključiva prava intelektualne svojine i slobodna konkurencija, Pravni fakultet u Beogradu, Beograd 2012., str.120
[12] A. Dudaš „Razvoj pravne regulative prinudne licence u međunarodnim i domaćim izvorima patentnog prava“, Zbornik radova pravnog fakulteta 47/2013.
[/av_textblock]
[av_social_share title=’Share this entry’ style=” buttons=” share_facebook=” share_twitter=” share_pinterest=” share_gplus=” share_reddit=” share_linkedin=” share_tumblr=” share_vk=” share_mail=”][/av_social_share]