[av_heading heading=’Upravljanje rizicima u bankarskom sektoru’ tag=’h3′ style=” size=” subheading_active=” subheading_size=’15’ padding=’10’ color=” custom_font=”][/av_heading]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Autor: Miljana Matović
Reviziju sproveo: Ivan Stefanović
Mart, 2016
[/av_textblock]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Uvod
Banke kao depozitne finansijske institucije, u poslovanju su usmerene na uspešnu realizaciju svih svojih funkcija i aktivnosti, da bi obezbedile pozitivan finansijski rezultat i svoj dalji razvoj.
Neminovno se na tom putu susreću sa brojnim problemima koji mogu nastati i kao posledica velikog broja rizika koji prate njihovo poslovanje. Upravo analiza rizika u bankarskom poslovanju i proces upravljanja rizicima jeste predmet ovog rada.
- Vrste i karakteristike rizika
Rizik se odnosi na mogućnost nastanka nekog štetnog događaja. U bankarskom sektoru, to se odnosi na mogućnost nastanka gubitka na kapitalu ili rezultatu poslovanja banaka, kao i umanjenje sposobnosti banke da realizuje svoje ciljeve i jača svoju poslovnu i finansijsku poziciju.
Važne odrednice rizika su da je moguć, da izaziva ekonomsku štetu, da je neizvestan i slučajan.
Dve najvažnije grupe rizika kojima su banke izložene su:
– finansijski rizici koji su vezani za njenu ulogu finansijskog posrednika (kreditni rizik, rizik likvidnosti, tržišni rizici),
– nefinansijski rizici koji nisu karakteristični samo za finansijske institucije i posledica su neadekvatnih procedura, ljudskog faktora, eksternih faktora (operativni rizici, reputacioni, strateški, zakonski rizik).
1) Kreditni rizik
Kreditni rizik se odnosi na mogućnost nastanka nepovoljnih efekata na finansijski rezultat i kapital banke zbog nemogućnosti izvršavanja obaveza od strane dužnika, bilo da je u pitanju otplata duga (glavnice i kamate) ili obaveze po osnovu finansijskih instrumenata.
Bitne karakteristike kreditnog rizika se pre svega odnose na nemogućnost njegovog preciznog merenja i upravljanja, iako on predstavlja jedan od najvažnijih rizika, jer u uslovima neizmirenja obaveza od strane dužnika, banka može postati nesolventna.
Navedeno proizilazi iz činjenice da nije moguće unapred utvrditi koji deo obaveza dužnici neće izmiriti kada dođu u situaciju da ne mogu servisirati iste pošto je situacija kod svakog klijenta različita tako da nam podaci iz prethodnih perioda koji se odnose na grupe klijenata ne mogu u potpunosti pomoći.
Kreditni rizici se izražavaju kroz kreditne rejtinge pri čemu se razlikuju interni i eksterni rejtinzi. Interne rejtinge svaka banka proizvodi u skladu sa kriterijumima koje je prethodno definisala, a eksterni rejtinzi su proizvod posebnih agencija[1] čija osnovna delatnost jeste upravo kreiranje rejtinga za različite emitente hartija od vrednosti. Međutim pošto su ove agencije usmerene na velike bankarske institucije na globalnom nivou, za manje banke je izuzetno važno interno merenje rejtinga.
2) Rizik likvidnosti
Rizik likvidnosti se odnosi na mogućnost nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat i kapital banke zbog nemogućnosti banke da servisira svoje dospele obaveze. Najčešće, rizik likvidnosti se ispoljava kao posledica preterane ročne transformacije sredstava koju banka vrši, ali često je rezultat preuzimanja drugih rizika.
Kada je reč o ovom riziku „banka se suočava sa dva problema – manjkom likvidnih sredstava ili nemogućnosti da na tržištu mobiliše likvidna sredstva.“
Prvi problem može nastati zbog masovnog povlačenja sredstava iz banaka od strane njenih deponenata zbog gubitka poverenja što može dovesti do bankrotstva banke. Drugi problem nastaje kada banka ne može da na tržištu pribavi potrebna likvidna sredstva pod povoljnim uslovima što je uslovljeno kreditnom sposobnošću banke, njenim finansijskim stanjem i nivoom potrebnih likvidnih sredstava i stabilnosti u tom nivou tokom vremena. Veći troškovi za banku će biti ako je lošije kreditne sposobnosti, ako zahteva veći nivo likvidnih sredstava i ako u toj potražnji postoje velike oscilacije tokom vremena.
3) Tržišni rizik
Tržišni rizici su „rizici gubitka koji mogu nastati zbog nepovoljnog kretanja faktora tržišnih rizika (kamatnih stopa, deviznog kursa i cena akcijskog kapitala ili robe, pa se zato oni mogu realizovati u portfoliju instrumenata sa kojima se aktivno trguje, drugim pozicijama bilansne aktive (plasmanima, sredstvima, investicionim aktivnostima banke), ali i u pozicijama vanbilansne aktive.“
Kada je reč o ovom vidu rizika, može se razložiti na sistematski i nesistematski, tj. specifični. Sistematski proizilazi iz promena u ekonomskoj politici države i uključuje promene koje utiču na sve tržišne instrumente. Specifični proizilazi iz poslovanja emitenta tog instrumenta i odnosi se na promene u cenama istog koje ne prate promene cena sličnih instrumenata.
Značajna karakteristika ovog rizika je ta što ne zavisi od vremenskog perioda u kome banka određene instrumente drži jer u svakom trenutku se neki instrument može likvidirati.
А) Kamatni rizik
Kamatni rizik jeste od velikog značaja za banke jer promene kamatnih stopa na pozicije u aktivi i pasivi (pre svega obaveze) mogu uticati u pozitivnom i negativnom pravcu na finansijski rezultat i kapital banke.
Pošto banke daju zajmove na duži rok u odnosu na rokove izvora sredstava, povećanje tržišne kamatne stope će prvo uticati na kamatu koje moraju da plate u odnosu na onu koju ostvaruju po osnovu zajmova. Veliki problem bi nastao ako bi primenjivale fiksnu kamatnu stopu pri odobravanju kredita, a tržišna kamatna stopa se uveća ili u situaciji kada bi odobrila kredit po varijabilnoj kamatnoj stopi, a došlo je do pada tržišne kamatne stope.
Zaključujemo da „izloženost kamatnom riziku postoji kada se pasivna kamatna stopa (koju isplaćuje) i ročnost depozita, razlikuje od aktivne kamatne stope (stope koju naplaćuje) ili ročnosti odobrenih kredita.“
- B) Devizni ili valutni rizik
Rizik deviznog kursa (valutni rizik) nastaje u slučaju promene deviznog kursa, a banke imaju neravnotežu devizne aktive i pasive (otvorene devizne pozicije).
Ako se posmatra savremeno bankarstvo, dolazimo do zaključka da je valutni rizik porastao jer globalizacija dovodi do rasta deviznih transakcija i robnih i finansijskih.
Kakvi će efekti promena deviznog kursa biti, zavisi od toga da li je i u kojoj meri valuta apresirala ili depresirala i da li je bilans aktive i pasive u toj valuti pozitivan ili negativan. Npr. ako dođe do apresijacije neke valute, a posmatrana banka ima u toj valuti veću aktivu od pasive (pozitivan bilans-duga pozicija), ostvariće se pozitivan efekat na banku. Obrnuto, ako ima negativan bilans (kratku poziciju), ostvariće se negativan imovinski efekat. U slučaju depresijacije valute, negativan imovinski efekat će biti ukoliko je u pitanju pozitivan bilans, u suprotnom slučaju ako je bilans banke u toj valuti negativan, ostvariće se pozitivan imovinski efekat.
4) Operativni rizik
Operativni rizik se odnosi na verovatnoću nastanka negativnih efekata na rezultat i kapital banke koji nastaju zbog „propusta u radu zaposlenih, neodgovarajućih unutrašnjih procedura i procesa, neadekvatnog upravljanja informacionim i drugim sistemima, kao i usled nepredvidivih eksternih događaja.“
Veliki je broj uzroka koji dovode do nastanka ovog rizika i nivoi na kojima se pojavljuju su „ljudi (zaposleni), procesi, sistemi i spoljašnji događaji.
Kada govorimo o zaposlenima to uključuje gubitke izazvane zbog prevara, neovlašćene radnje, prekoračenja ovlašćenja, gubici zbog njihovog lošeg ponašanja.
U drugu kategoriju spadaju gubici koji nastaju zbog grešaka, tj. nedostataka softvera, hardvera, razvoja sistema i u servisiranju i sl.
Procesne radnje uključuju gubitke zbog neadekvatne poslovne prakse, nenamernih grešaka, neadekvatne obrada informacija.
Na kraju, spoljašnji događaji su prirodne nesreće, promene političkih i ekonomskih uslova, promene u zakonodavstvu, ili događaji nastali od strane klijenata i poslovnih partnera.
Sve veći značaj operativnih rizika proizilazi iz povećanja obima elektronskog trgovanja i mogućih prevara, procesa spajanja i razdvajanja preduzeća, sve višeg stepena automatizacije, sve većeg učešća u sistemima kliringa i saldiranja podržanog od spoljnih institucija i sve većeg obima usluga koje same banke nude.
5) Rizik zemlje
Rizik zemlje se odnosi na nemogućnost banke da naplati kredit odobren konkretnoj državi ili rizik naplate kredita za koji država garantuje, a specifičan po tome što se ne mogu koristiti instrumenti naplate koji bi se uobičajeno koristili da je u pitanju neki drugi klijent banke.
Osim navedenog, rizik zemlje može nastati i zbog nemogućnosti banke da naplati potraživanja od lica iz razloga koji su posledica političkih, ekonomskih ili socijalnih prilika u zemlji porekla tog lica.
- Upravljanje rizicima u bankarskom sektoru
U savremenim uslovima, za uspešno poslovanje banaka neophodno je da upravljaju svim rizicima koji prate njihovo poslovanje. Za razliku od tradicionalnog koncepta koji je bio usmeren na aktivu i pasivu banke, danas je važno pratiti i vanbilansne aktivnosti banke i upravljati rizicima na nivou banke kao celine.
U svom poslovanju banke se susreću sa različitim rizicima koji mogu za posledicu imati brojne negativne efekte na njihovo poslovanje, pre svega finansijski rezultat i kapital. Zato je važno da proces upravljanja rizicima kroz identifikaciju, praćenje, kontrolu, merenje i procenu rizika obezbedi minimiziranje tih negativnih efekata.
1) Upravljanje kreditnim rizikom
Upravljanje kreditnim rizikom banci omogućava da pokrije očekivane gubitke iz formiranih rezervi jer ako bi ti gubici bili visoki, morala bi ga pokriti iz svog kapitala, a u slučaju da iznos gubitka prevazilazi kapital banke, postala bi nesolventna.
Neke od mera koje banke primenjuju da bi se zaštitile od kreditnog rizika su sledeće:
- prvo, selekcija kreditnih zahteva i utvrđivanje cene kredita (utvrđivanje kreditne sposobnosti dužnika i stepena kreditnog rizika, primarna kamatna stopa važi za prvoklasne dužnike, a srazmerno rastu rizika zahtevaće se i viši nivo kamatne stope uvećan za iznos premije za rizik)
- zaštitne klauzule (odredbe iz ugovora o kreditu kojima se definiše ponašanje dužnika za vreme trajanja ugovornog odnosa, prekršavanje klauzula iz ugovora o kreditu vodi otkazu daljeg korišćenja kredita)
- kolateral i garancije (zaloga na pokretne ili nepokretne stvari se zahteva kao obezbeđenje, a isto tako i garancije nekih drugih finansijskih institucija ili države)
- sistem limita i racionisanje kredita (sistem limita podrazumeva definisanje maksimalnog iznosa kredita koji će konkretnom dužniku biti odobren, zatim maksimalnog odnosa između rizične i ukupne aktive banke i odnosa likvidne i ukupne aktive, dok se racionisanje odnosi na neodobravanje kredita visoko rizičnim klijentima)
• „peto, banke vrše diversifikaciju kreditnih aktiva čime se smanjuje njihov portfolio rizik“ (diversifikacija u velikoj meri proizilazi i iz regulatornih okvira kojima se propisuju maksimalni iznosi kredita koji se jednom klijentu mogu odobriti u odnosu na kapital banke, ili kroz definisanje strukture portfolija banaka – primer institucija u SAD koje su bile obavezne da visok procenat svoje aktive iskazuju u obliku dugoročnih hipotekarnih kredita , zatim krediti koji se odobravaju povezanim licima i krediti odobravani po sektorima ili regionima).
2) Upravljanje rizikom likvidnosti
Obuhvatna mera rizika likvidnosti ne postoji, kao ni standardizacija u pristupu upravljanja ovim rizikom. Razlog jeste raznolikost banaka i njihovih bilansnih struktura. Banke obično koriste sledeće mere:
– Upravljanje aktivom i pasivom, radi ostvarivanja određenog nivoa likvidnosti,
– Izbegavanje prevelike koncentracije sredstava, vode računa o dospeću obaveza, preventivno uzimaju o obzir veći iznenadni odliv sredstava,
– Vrše projekciju novčanog toka, kako na dnevnoj, tako i na mesečnoj osnovi,
– Vrše scenario analize, obuhvataju tržišna kretanja, moguća neizmirenja obaveza i projekcije novčanih tokova,
– Obezbeđenje izvora sredstava za održavanje likvidnosti, pri čemu uzimaju u obzir troškove i teškoće pozajmljivanja sredstava.
Upravljanje aktivom je karakteristično za male, a pasivom uglavnom za velike banke. Ako banka očekuje odliv likvidnih sredstava bilo zbog odliva depozita ili odobravanja kredita, banka dodatna likvidna sredstva može obezbediti prodajom nekih stavki iz aktive i to uglavnom kratkoročnih hartija od vrednosti pri čemu se uzimaju u obzir transakcioni troškovi i eventualni kapitalni gubitak. Drugi način je pozajmljivanjem na tržištu pri čemu se „izbor svodi na dve mogućnosti – kupoprodaje tokom noći ili kupoprodaje sa dužim rokom dospeća. Kod prve mogućnosti uključene su: kupovina likvidnih sredstava na brokerskom tržištu od drugih banaka, kupovina evrodolara tokom noći preko brokera na evrovalutnom tržištu, kupovina od centralne banke. Kod druge mogućnosti uključene su: kupovina na podlozi emisije i prodaje blagajničkih zapisa banke, CDs sa promenljivom kamatnom stopom.“ Izbor će zavisiti od troškova, a ako se banka opredeli za drugu mogućnost važno je doneti odluku o ročnosti koja zavisi od kretanja kamatnih stopa u budućem periodu (ako se očekuje rast, bira duži rok dospeća i obrnuto).
3) Upravljanje kamatnim rizikom
Jedan od osnovnih načina zaštite banaka od kamatnog rizika jeste u korekciji kamatnih stopa u periodima koji su unapred utvrđeni (obično 3 ili 6 meseci). To je značajno za smanjenje neusklađenosti između kamatne stope na plasmane i kamatne stope na izvore sredstava.
Izloženost kamatnom riziku zavisi od strukture pozicija u aktivi i pasivi bilansa banke koju će banka da kreira u zavisnosti od stepena averzije prema riziku. Ako su banke spremne da podnesu veći stepen kamatnog rizika, konkretna strategija će biti određena očekivanjima u vezi promena kamatnih stopa. Ako se očekuje povećanje kamatnih stopa, povećavaće kamatno osetljivu aktivu u odnosu na kamatno osetljivu pasivu jer će na taj način da skrate rok za ponovno utvrđivanje aktivnih kamatnih stopa i samim tim ostvariti veći profit. Obrnuto, ako očekuju da će doći do pada kamatnih stopa, povećavaće kamatno osetljivu pasivu u odnosu na kamatno osetljivu aktivu, odnosno „teže da produže rokove na strani aktive svog bilansa kao i da skrate rokove na strani formiranja svojih finansijskih obaveza.“[1] Na taj način će brže utvrđivati novu cenu za stavke pasive, odnosno smanjiti kamatnu stopu koju plaćaju deponentima. Pozicije aktive koje su osetljive na promenu kamatne stope su hartije od vrednosti sa rokom dospeća do godinu dana i krediti po varijabilnim kamatnim stopama, a pozicije pasive osetljive na promenu kamatne stope su depoziti i depozitni sertifikati do jedne godine.
Neophodno je da banka utvrdi prihvatljivi nivo izloženosti kamatnom riziku u odnosu na svoj kapital, imajući u vidu da on predstavlja krajnji izvor njegovog pokrića.
4) Upravljanje deviznim rizikom
Jedan od načina za operativno upravljanje deviznim rizikom jeste da se odredi visina deviznog rizika koji banka prihvata u skladu sa svojom poslovnom politikom. Dve su osnovne strategije – „korišćenje hedžing transakcija kojima banka pokriva valutni rizik i namernom formiranju kontrolisanog nivoa devizne izloženosti sa namerom da se ostvari spekulativna dobit iz očekivane promene deviznih kurseva.“
Ako izabere prvu strategiju, može koristiti terminske transakcije koje podrazumevaju konverziju jedne valute u drugu po spot kursu i obratnu konverziju po terminskom kursu posle određenog perioda. Zaštita od valutnog rizika se može postići i putem derivatnih instrumenata kao što su finansijski fjučersi (modifikovana varijanta terminskih ugovora, zaključuju se u standardizovanim iznosima i rokovima) i opcije (kupac valutne opcije zadržava pravo da je ikoristi samo ako mu to u određenom roku odgovara uz obavezu plaćanja opcione premije). Druga strategija podrazumeva da banka procenjujući buduća kretanja deviznih kurseva i neperfektnost formiranja odnosa između kamatnih stopa, spot i terminskih kurseva, ostvaruje prihod.
5) Upravljanje operativnim rizikom
Radi upravljanja operativnim rizikom, definisane su metode za utvrđivanje zahtevanog nivoa kapitala u bankama koji proizilazi iz operativnog rizika. To su: „pristup bazičnog indikatora, standardizovani pristup, pristup razvijenog merenja.“
Pristup bazičnog indikatora se zasniva na bruto prihodu banke kao indikatoru prisustva operativnog rizika. Nivo kapitala za pokriće ovog rizika se dobija kada se određeni fiksni procenat alfa primeni na godišnji bruto prihod banke u proseku za prethodne 3 godine. Razlozi za to što se bruto prihod u obračunu koristi su što prihod nije mera operativnog rizika već ukazuje na obim aktivnosti, njegova dostupnost, konzistentnost i uporedivost.
Drugi pristup podrazumeva da će banka da bi utvrdila nivo kapitala za pokriće operativnog rizika morati da bruto prihod alocira na poslovne linije prema mapi poslovnih linija: „korporativne finansije, trgovanje i prodaje, maloprodajno bankarstvo, komercijalno bankarstvo, plaćanje i saldiranje, agencijske usluge, upravljanje aktivom, maloprodajna brokeraža.“
Treći pristup se zasniva na internim sistemima merenja operativnog rizika pri čemu koristi odgovarajuće kvalitativne i kvantitativne kriterijume. Kvalitativni kriterijumi zahtevaju uključenost internog sistema za merenje operativnog rizika u procese upravljanja rizicima, i podržanost tehnologijom za alokaciju potrebnog kapitala za pokriće rizika po pomenutim poslovnim linijama. Kvantitativni zahtevi uključuju obavezu banke da uzme u obzir očekivane i neočekivane gubitke i obuhvatanje glavnih uzročnika operativnog rizika.
Ono što je dalje značajno jeste posedovanje internih i eksternih podataka, scenario analize radi procene buduće izloženosti operativnom riziku.
Zaključak
U svakodnevnom poslovanju banke su izložene velikom broju rizika koje na bazi unapred utvrđenih procedura, standarda i politika nastoje da identifikuju, mere, procenjuju i minimiziraju svodeći na nivo koji je za njih prihvatljiv. Kao i sve finansijske institucije, i banke sveobuhvatno upravljaju rizicima u svom poslovanju, tako da svojim aktima osim definisanja standardizovanih procedura, formiraju i posebne organizacione jedinice koje postaju specijalizovane za ovu oblast.
Savremeni finansijski tokovi, procesi globalizacije, nestabilnost finansijskog tržišta i sve veća konkurencija među finansijskim institucijama, nameće potrebu uvođenja inovacija u poslovanju, pri čemu se lista rizika neprestano širi, javljaju se novi rizici, oni iz ranijih perioda se menjaju, a to zahteva i promene u procesu upravljanja rizicima.
Literatura:
- Đukić Đ., Upravljanje rizicima i kapitalom u bankama, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2011.
- Zakon o bankama, „Službeni glasnik RS“, br. 107/2005
- Jakšić M., Finansijsko tržište, instrumenti i institucije, Univerzitet u Kragujevcu, Ekonomski fakultet, 2011.
- Matić V., Tržišni rizici, časopis Bankarstvo, br. 3/4 , 2008.
- Matić V., Operativni rizici, časopis Bankarstvo br. 7/8, 2008.
- Ćirović M., Bankarstvo, Naučno društvo Srbije, Beograd, 2007.
[av_social_share title=’Share this entry’ style=” buttons=” share_facebook=” share_twitter=” share_pinterest=” share_gplus=” share_reddit=” share_linkedin=” share_tumblr=” share_vk=” share_mail=”][/av_social_share]