Uticaj digitalnih tehnologija na zaštitu prava intelektualne svojine

Autor: Mina Jovanović

Priredio: Marko Todorović

Generacija 2015/2016.

Cilj ovog rada je da se ukaže na značajne promene koje je pojava digitalnih tehnologija unela u svet intelektualne svojine, kao i da se analiziraju sporni aspekti postojeće pravne zaštite intelektualnih dobara, sa idejom da se prepoznaju i definišu osnovne tendencije budućeg razvoja normativne regulative u ovoj oblasti.

Navedena tema obradjena je kroz istraživanje prava žiga i autorskog prava, kao dva stuba prava intelektualne svojine na koje je digitalizacija najviše uticala. Za potrebe ovog rada pojam digitalne tehnologije odnosi se na pojavu računara, računarskih programa, novih nosača i oblika prenosa informacija i posebno Interneta[1].

Osim što je doprinela nastanku novih oblika korišćenja i znatno olakšala pristup zaštićenim intelektualnim dobrima, usled digitalizacije došlo je do povećanja broja sporova sa inostranim elementom te smo se osvrnuli i na važnu ulogu pojedinih internacionalnih tela u njihovom rešavanju.

I   Digitalizacija i žig

Žigom se štiti oznaka kojom se obeležava roba ili usluga, što je od velikog značaja za privredni promet, jer se time doprinosi brzom informisanju o proizvodu kao i njegovoj lakoj prepoznatljivosti što je posebno važno u uslovima velike konkurencije na tržištu. Dakle putem ovog prava štiti se ekskluzivitet u korišćenju oznake, a monopolizacija koja je zaštitom data nosiocu žiga u pogledu konkretnog znaka je skup pravila o načinu kreiranja, prenošenja i korišćenja informacija o robi ili usluzi.

Zaštita putem žiga regulisana je u skladu sa načelom specijalnosti i načelom teritorijalnosti. Dok se prvo odnosi na vezu između oznake i prirode robe odnosno usluge koja se štiti, drugo se tiče teritorijalnog karaktera zaštite : pravna zaštita oznake ograničava se samo na teritoriju zemalja u kojima je žig registrovan. Dakle, nosilac prava na oznaci neće moći da uživa zaštitu prema licu koje u drugoj zemlji koristi istu ili sličnu oznaku za istu ili sličnu vrstu robe ili usluge ukoliko njegov žig nije u toj zemlji registrovan.

Internet je javno dostupna globalna mreža koja povezuje računare i računarske mreže korišćenjem globalnog internet protokola, i predstavlja verovatno najznačajniji fenomen XX veka. Reč je o virtuelnoj platformi neteritorijalnog karaktera, a veza izmedju prava intelektualne svojine i Interneta ogleda se u informaciji kao vrednom resursu savremenog društva. Kako se žigom zaštićene oznake koriste za obeležavanje robe ili usluga u prometu, i kako je pojava Interneta omogućila brži i efikasniji promet u virtuelnom prostoru, neminovno je došlo do masovnog korišćenja žigom zaštićenih oznaka na Internetu[2], gde do izražaja dolazi sukob između načela teritorijalnosti žiga i globalnog karaktera Interneta.

Dakle suštinski problem koji se pojavljuje u pravu žiga ogleda se u sledećem: Kako zaštititi nosioca žiga od neovlašćene upotrebe na Internetu, s obzirom na to da povreda prava nastaje u virtuelnom prostoru, koji je nemoguće teritorijalno odrediti? Najčešći oblici povreda žiga na Internetu su oglašavanje na Internetu i korišćenje zaštićene oznake u nazivu internet domena, te ćemo se osvrnuti na ove slučajeve kako bismo ukazali na  sporna pitanja.

Oglašavanje na Internetu. Cilj reklame je predstaviti što većem broju potrošača robu ili uslugu obeleženu oznakom koja ukazuje na poreklo i kvalitet proizvoda, za šta je Internet pogodno sredstvo jer je reklama lako dostupna i to s bilo kog mesta na svetu. Jedan od načina reklamiranja na Internetu je korišćenje usluge adwords najpoznatijeg internet pretraživača, Gugla[3]. Ova usluga omogućava oglašivaču da izabere određenu reč koja će u rezultatima pretrage odvesti do njihovog sajta, pri čemu se neretko za ključnu reč bira upravo tuđa (često konkurentska) žigom zaštićena oznaka, što je klasičan slučaj zloupotrebe ovog prava. Pored pomenutog problema definisanja mesta korišćenja oznake, sporno pitanje koje se ovde pojavljuje tiče se odgovornosti za učinjenu povredu, odnosno da li pored odgovornosti oglašivača postoji i odgovornost internet pretraživača u konkretnom slučaju?[4]

Korišćenje zaštićene oznake u nazivu internet domena. Naziv internet domena predstavlja ljudima prepoznatljiv naziv veb-sajta, slovima izraženu „adresu“ pomoću koje se pristupa određenom veb-sajtu[5]. Privrednim subjektima je važno da njihova zaštićena oznaka bude deo naziva internet domena njihovog veb-sajta, što odgovara očekivanjima potrošača i olakšava brže pronalaženje veb-sajta željenog proizvodjača. Do spornih slučajeva u praksi dolazi kada se kao naziv internet domena registruje oznaka koja je predmet tuđeg žiga. I ovde do izražaja dolazi sukob između načela teritorijalnosti žiga i globalnog karaktera Interneta, jer se registracija internet domena vrši po pravilu prvi u vremenu jači u pravu, odnosno svako može da registruje bilo koji naziv internet domena koji je slobodan, pri čemu se ne razmatra interes koji lice ima za korišćenje konkretnog naziva. Praksa poznaje razne slučajeve povreda žigom zaštičenih oznaka na ovaj način, od kojih je najčešći tzv. sajberskvoting u dva osnovna oblika, klasični i obrnuti[6]. Klasični sajberskvoting postoji kada se registruje naziv internet domena istovetan tuđoj žigom zaštićenoj oznaci, s namerom da se kasnije ustupi naziv domena nosiocu žiga uz novčanu naknadu. Obrnuti sajberskvoting postoji kada se registruje žig čiji je predmet oznaka koja je istovetna oznaci koja je ranije registrovana kao deo naziva internet domena.

Mere koje sudovi preduzimaju prilikom ovakvih povreda žiga svode se na naknadu utvrđene materijalne štete, prenos naziva internet domena na lice koje je pretprelo štetu, zabranu dalje upotrebe konkretnog naziva internet domena, te brisanje naziva internet domena iz registra[7]. Jedan od načina rešavanja ovih problema odnosi se na unapređivanje saradnje Internet korporacije za dodeljene nazive i brojeve sa nacionalnim i regionalnim bazama zavoda za intelektualnu svojinu, kako bi se predupredile povrede žigova. Takođe, Svetska organizacija za intelektualnu svojinu prepoznala je značaj ove teme usled čega je usvojena Jedinstvena politika rešavanja sporova povodom naziva internet domena (Uniform Domein name Dispute Resolution Policy-UDRP[8]).

U dosadašnjem delu rada prikazana su samo dva najčešća načina povrede žiga na Internetu, pri čemu treba istaći da postoje brojni slični slučajevi[9]. Možemo uočiti da se suština problema sastoji u teškoći definisanja mesta povrede prava, pa samim tim i postojanja same povrede, s obzirom na načelo teritorijalnosti. Dalje, postoji i problem utvrđivanja konkretnog lica koje je preduzelo radnju povrede, s obzirom na to da preduzimanje radnji na Internetu često ne zahteva nikakvu ličnu identifikaciju. Treba istaći da je potreba za efikasnim rešavanjem ovakvih sporova dovela do osnivanja specijalizovanih nezavisnih tela, poput Komisije za rešavanje sporova povodom registracije nacionalnih internet domena, pri Privrednoj komori Srbije. Takođe i na internacionalnom nivou postoje vansudski paneli nadležni za ove sporove, i do sada se pokazalo da je ovakav put zaštite znatno efikasniji i brži od sudske zaštite. Očigledna je tendencija prenošenja nadležnosti na stručna nezavisna tela koja raspolažu neophodnim znanjima iz oblasti digitalnih tehnologija, bez čijih razumevanja je nemoguće ostvariti potpunu zaštitu intelektualnih prava u navedenom kontekstu.

II  Digitalizacija i autorsko pravo

Čini se da je od svih oblasti intelektualne svojine digitalizacija najviše promena donela upravo u sferi autorskog prava. Kako bismo objasnili u čemu se sve ogledaju te promene, neophodno je predstaviti neke osnovne odlike sistema autorskopravne zaštite. Prvo, ovim pravom štiti se originalno delo autora izraženo u odgovarajućoj formi. Sadržina ovog prava ogleda se u imovinskim i moralnim ovlašćenjima[10] koja se garantuju autoru dela, i upravo kroz ustupanje nekih od ovih ovlašćenja autori omogućavaju da njihova dela budu dostupna publici, na taj način se autorska dela komuniciraju drugim ljudima. Ovde je važno istaći ulogu posrednika, koji ulažu velika sredstva u proizvodnju, umnožavanje i distribuciju primeraka autorskog dela, s obzirom na to da najčešće sami autori za to nemaju neophodna sredstva ni kapacitete[11]. Dakle šema je sledeća: autori stvaraju autorska dela, ustupaju deo svojih ovlašćenja posrednicima koji omogućavaju da primerci dela budu dostupni publici, a korist generišu od novčanih sredstava koja publika plaća za pristup konkretnom autorskom delu.

Međutim, s pojavom digitalizacije značajno se menja ovaj trostruki odnos na kojem je dugo počivala autorskopravna zaštita. Konkretne promene sastoje se u sledećem: umnožavanje dela postaje brzo, jeftino i lako, autorsko delo oslobođeno je od telesnog nosača, otvorile su se nove mogućnosti korišćenja dela, delo postaje dostupno velikom broju ljudi istovremeno, na različitim udaljenim mestima[12]. Drugim rečima, autorima je sada znatno lakše da svoja dela učine dostupnim publici, putem Interneta. Predstavljena šema menja se utoliko što je znatno oslabljena uloga posrednika, jer je s pojavom digitalizacije prestala potreba za ranijim oblicima umnožavanja i distribucije autorskih dela. Ovo je značajno stoga što je njihova uloga bila i u pružanju finansijskog podsticaja autorima za stvaranje autorskih dela, u zamenu za ustupljena ovlašćenja. Dakle sada je pitanje da li novi oblik direktnog odnosa autor – publika na odgovarajući način omogućava ekonomski podsticaj autorima za stvaranje autorskih dela?

Dalje, kako je digitalizacija informacije omogućila njen olakšani prenos, izmenu i umnožavanje, nesumnjivo da je to olakšalo i povredu autorskih dela[13]. Sankcionisanje ovakvih povreda izuzetno je komplikovano zbog teškoće dokazivanja, pravnog gonjenja i procesuiranja u različitim državama, tako da se usled velikih troškova praktično nikako ne isplati pokretati sudske postupke. Zato se središte zaštite ovih prava prenosi na tehničku kontrolu, dakle razvijanje efikasnih tehničkih mera koje će delovati pre svega preventivno, odnosno kojima će delotvorno biti ograničen i kontrolisan pristup autroskim delima na Internetu. Na taj način zaštita intelektualne svojine postaje misija ne više samo pravnih, već i drugih sfera društvenog delovanja.

Potom, digitalizacija je dovela do nastanka novog isključivog prava autora, prava na svaki oblik javnog saopštavanja dela žičnim ili bežičnim putem, uključujući činjenje dela dostupnim javnosti na način da pojedinac može da mu pristupi sa mesta i u vreme koje on odabere[14]. Još jedan izazov za autorsko pravo tiče se tretmana računarskih programa, i odnosa autorskog prava prema njima, o čemu i dalje postoji različita praksa u pravnim sistemima. Najjednostavnije rečeno, računarski program je skup instrukcija za rad računara, čiji nastanak iziskuje ulaganje kreativnog rada. Naime, od nekoliko načina zaštite, autorskim pravom, patentnim pravom (jer je njegova osnovna funkcija pokretanje računarske mašine) ili nekim sui generis pravom, u većini zemalja prevladao je koncept autorskopravne zaštite[15]. Problematika ovog rešenja tiče se specifične prirode ovog predmeta zaštite, jer njegova funkcija nije da prenese informaciju drugom čoveku, što je inače odlika autorskih dela, te jer je ovde sužen prostor izražavanja originalnosti autora s obzirom na standardne tehnike programiranja, što izdvaja računarske programe od drugih autorskih dela. Ovo specifično delo izdvaja se i po tome što se pod radnjom umnožavanja ima smatrati sama upotreba programa u računaru, dakle radnja upotrebe i radnja umnožavanja ovde su spojene u jednu radnju… Čini se da je podvođenje računarskog programa pod predmeta autorskopravne zaštite dovelo do proširenja i izmene tradicionalne koncepcije ove pravne discipline.

Zaključak

U dosadašnjem delu rada predstavili smo neke od osnovnih tema koje je pojava digitalnih tehnologija otvorila u sferi zaštite intelektualne svojine. Čini se da je moguće istaći sledeća zapažanja: prvo, sa pojavom Interneta kao virtuelnog prostora pojavila se teškoća određivanja mesta preduzimanja radnje korišćenja predmeta zaštite, što je problem za prava čije je važenje teritorijalno ograničeno. Zatim, očigledno je da će tradicionalni koncepti zaštite nužno da se promene, a da će pri definisanju novih pravila morati da se uzmu u obzir stanje i karakteristike savremenih tehnologija. Čini se da klasičan način sudske zaštite ovih prava nije dovoljno efikasan, što zbog teškoće dokazivanja, što zbog nedostatka stručnih znanja, te da će se težište rešavanja ovih sporova prebaciti na nezavisna specijalizovana tela na nacionalnom i posebno internacionalnom nivou, obzirom na to da je u najvećem broju slučajeva reč o sporovima s inostranim elementom. Dalje, postojeći zakoni nisu u dovoljnoj meri elastični da bi mogli obuhvatiti ovakvu raznolikost pravnih odnosa koji nastaju povodom digitalnih tehnologija, te je očigledno da ova oblast iziskuje potrebu za specifičnom posebnom regulativom. Može se naslutiti da će ozbiljna zaštita intelektualne svojine prevazići kapacitete pravne zaštite, te da će sve veću ulogu imati tehnološki sektor. Na kraju, može se zaključiti da je digitalizacija obogatila sferu intelektualne svojine, istovremeno postavljajući ozbiljan izazov razvoju ove pravne oblasti.


Literatura:

Marković, Intelektualna svojina i informaciono društvo, Službeni glasnik, Beograd, 2014,

Trifković, „Sukob interneta I intelektualne svojine “, Zavod za intelektualnu svojinu, Beograd 2013.

Efroni, „Names as Domains, Names as Marks: Issues Concerning the Interface between Domain Names and Trademark Rights”. http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=957750,

Popović, „Deset godina primeneUDRP pravila“, Strani pravni život, 2011/3, 172.

Popović, S. Marković, Pravo intelektualne svojine, Pravni fakultet u Beogradu, 2014.

Ј. Reidenger, The Rule of Intellectual Property Law in the Internet Economy, http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=1012604

ICANN, Uniform Domein Name Dispute Resolution Policy, 1999

Republika Srbija, Zakon o žigovima, Službeni glasnik RS, br. 104/2009

Republika Srbija, Zakon o autorskim i srodnim pravima, Službeni glasnik RS, br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012


[1] Digitalna revolucija započeta je 80-ih godina XX veka i podrazumeva prelazak sa analogne i elektronske na digitalnu tehnologiju

[2] S. Trifković, „Sukob interneta I intelektualne svojine “, Zavod za intelektualnu svojinu, Beograd 2013.

[3] D. Popović, „ Deset godina primeneUDRP pravila “,  Strani pravni život, 2011/3, 172.

[4] Sudska praksa zauzela je stanovište da korišćenje žigom zaštićene oznake od strane pretraživača, obzirom da on samo stvara tehničke uslove za korišćenje žigom zaštićene oznake, te da se to ne može podvesti pod radnje korišćenja. Evropski parlament i Savet usvojili su Direktivu o elektronskoj trgovini br. 2000/31/EC 8. juna 2000.godine, koja članom 14. daje odgovor na pitanje odgovornosti pretraživača. Naime, ovim članom isključuje se odgovornost pretraživača pod dva uslova. Prvi se tiče stvarnog saznanja pružaoca usluge pretraživanja  o nezakonitim aktivnostima ili podacima, a drugi se odnosi na njegovu obavezu da bez odlaganja ukloni ili onemogući pristup nezakonitom podatku.

[5] Za registraciju naziva internet domena nadležna je Internet korporacija za dodeljene nazive i brojeve (ICANN), koja upravlja čitavim sistemom naziva internet domena, a pri svakoj državi postoji i nacionalno telo koje je nadležno za dodeljivanje nacinalnih naziva internet domena drugog nivoa (u Srbiji to je Registar nacionalnog internet domena Srbije).

[6] Z. Efroni, „Names as Domains, Names as Marks: Issues Concerning the Interface between Domain Names and Trademark  Rights”.

[7] S. Trifković, „Sukob interneta I intelektualne svojine “, Zavod za intelektualnu svojinu, Beograd 2013.

[8] Uniform Domein Name Dispute Resolution Policy, ICANN, 1999.

[9] Na primer, upotreba žigom zaštićenih oznaka u on-line video igrama, na društvenim mrežama…

[10] Republika Srbija, Zakon o autorskim i srodnim pravima, Službeni glasnik RS, br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012

[11]Najbolji primer za to su velike medijske kuće koje raspolažu pravima za korišćenje repertoara brojnih muzičkih dela.

[12] S. Marković, Intelektualna svojina i informaciono društvo, Službeni glasnik, Beograd, 2014, str. 141.

[13] Poput piraterije, neovlašćenog preuzimanja muzičkih dela sa interneta…

[14] S. Marković, Intelektualna svojina i informaciono društvo, Službeni glasnik, Beograd, 2014, str. 143.

[15]U SAD štiti se kao patent, sa težištem na algoritmu.