Uticaj savremene finansijske krize na monetarni sistem SAD-a

Autor : mr Milica Marković

Reviziju sproveo : Ivan Stefanović

Februar , 2016

Uvod

 

Usled dejstva određenih faktora, kao što je promene kamatne stope, pogoršanje sigurnosti tj. stvaranja nesigurnosti, pada cena, rasta budžetskog deficita i slično, može se poljuljati stabilnost finansijskog sistema, ali i ostalih sistema, upravo zbog povezanosti na relaciji sistem-podsistem. Stoga posledice mogu dostići neverovatne razmere, upravo zbog postojanja povezanosti i mehanizma brzog širenja efekata.

Istorija beleži mnogo takvih slučajeva, ali kad god se pomene reč kriza, prva asocijacija je Velika depresija 1929. godine. Nažalost, istorija padova se tu ne završava, njena priča se samo na kratko prekida, privremenim periodima stabilizacije i ekspanzije, a onda opet kreće recesija. Statističari i matematičari kažu, to je logičan sled, ističući da se izvesni događaji prema zakonu velikih brojeva ponavljaju. Tako se svet našao na još jednom pragu, pred još jednim iskušenjem.

Iz SAD-a početkom 2007. godine, čitavom svetu stiže novi talas krize, dobijajući tako epitet globalne krize. Najjača manifestacija negativnih efekata desila se kraja 2008. i početka 2009. godine, koji su bili jači od svih onih iz 80-ih i 90-ih, čime je podsećala na Veliku depresiju-krizu svih vremena.

Počinje kolapsom tržišta nekretnina u SAD-u, gde je problem nastao zbog precenjene vrednosti nekretnina tzv. „pucanjem mehura“ koji je počeo da se „duva“ 2005-2006. godine. Ovakav razvoj događaja  ne bi trebalo ni malo da začuđuje , imajući na umu činjenicu da  je američko tržište loše regulisano još s početka XX veka. Problem dalje produbljuje deregulacija 80-ih godina i lobiranje krupnog kapitala. Tako su nicale udružene banke i multi-ponude njihovih usluga. Federalna vlada je kreirala banke za dodelu hipotekarnih kredita, kredita bez kreditne istorije, namenjujućih ih pre svega mladima koji nisu imali nekretnine. A zatim je sekjuritizacija kredita „dolila ulje“. Kriza je zahvatila najpre finansijski sektor, gde dolazi do bankrota mnogih institucija, zatim se proširila na realni sektor zahvatajući ceo svet.

1.Pojam finansijske krize

           

Fenomen krize možemo definisati na više načina, sve zavisi iz kog se aspekta posmatra. Ako se uzme u obzir definicija i funkcije finansijkog sistema, tj. da je to mehanizam koji vrši mobilizaciju, koncentraciju, alokaciju i transvefer sredstava izneđu finansijski suficitarnih i finansijski deficitarnih transaktora, može se reći da je kriza poremećaj u finansijskom sektoru kada tržište nije u stanju da efikasno usmeri kapital od finansijski suficitarnih do finansijski deficitarnih transaktora.

Takođe, pod pojmom finansijska kriza podrazumeva se process opšteg kontinuiranog pada tržišne cene finansijskih instrumenata, na određenom tržištu.[1]Do pada cenedolazi zbog povećanja ponude u odnosu na tražnju, odnosno kada je opšta ponuda vrednosnih papira, u dužem vremenskom periodu, veća od njihove tražnje. Disharmonija između  ponude I tražnje javlja se iz pretežno dva razloga, a to je da investitori nemaju sredstva ili ne žele da ta sredstva ulaže u hartije od vrednosti.

Disharmonija nadalje dovodi do pada privrednih aktivnosti odnosno smanjena proizvodnje roba i ulsuga i njihove ponude na tržištu. Ako, pri nepromenjenoj tražnji ponuda opande, to neminovno vodi do rasta inflatornih uticaja usled čega novac gubi svoju dotadašnju vrednost. Takođe, kada novac gubi vrednost,  dolazi i do pada kursa domaće valute u odnosu na stranu, odnosno treba izdvojiti više domaćeg novca za kupovinu strane valute.

Ne možemo svaku tržišnu oscilaciju nazvati krizom. Da bi se neka negativna promena na finansijkom tržištu mogla nazvati krizom mora ispunjavati određene uslove, odnosno mora imati posebne osobine. Za početak neophodno je da bude opšta, odnosno da zahvata veći deo finansijskog tržišta i njegove učesnike. Negativana dešavanja na delovima finansijskog tržišta nisu toliko zabrinjavanjuća i predstavljaju njegov sastavni deo. Zatim, bitno je da je izazvana ekonomskim, a ne neekonomskim uzrocima.Neekonomski uzroci nisu trajnijeg karaktera i obično brzo dođu i prođu.Trajnost je takođe bitan uslov, jer kratkotrajni poremećaji se ne mogu nazivati krizom. Jedan od uslova je i da  pad cena vrednosnih papira mora da bude drastičan, mali padovi se svakodnevno dešavaju, i mora da je povezan sa opštom privrednom krizom u jednoj ekonomiji.

Sredinom 2007.godine u SAD se pojavila „subprime kriza” – kriza hipotekarnih kredita. U drugim delovima sveta eksperti su izrazili svoje uverenje da ova kriza neće preći na druge države, jer je davanje zajmova, koje počiva na „subprime hipotekama” i trgovini takvim zajmovima u paketima, tehnika koja se razvila u SAD tek pre nekoliko godina. Eksperti su tvrdili da loše funkcionisanje ove prakse ne bi trebalo da se pretvori u problem za Evropu, u kojoj je praksa davanja zajmova mnogo promišljenija i u kojoj se, za razliku od SAD, na tržištu nekretnina nije razvio „mehur od sapunice” koji bi mogao da eksplodira u nekom narednom periodu. EU, Japan i ostala rastuća tržišta, među kojima su i Brazil, Rusija, Indija i Kina, trebalo bi da budu sigurni, tvrdili su eksperti. Ova očekivanja počela su da iščezavaju kada je, u drugoj polovini 2008.godine, nastupio pritisak i negativni uticaj krize na realne ekonomije praktično svih zemalja sveta.

2.Uticaj krize na monetarni sistem SAD-a

Politika jeftinog novca, priliv ogromne količine stranih finansijskih sredstava,smanjenje referentne kamatne stope od strane FED-a,  stvaranje povoljnih kreditnih uslova, stvaranje klime koja je privukla strane investitore, jeste rezime scenarija koji je doveo do savremene svetske finansijske krize na tlu SAD-a 2007. godine.

Medjutim, početak urušavanja jednog sistema, koji se smatrao kao veoma jak, započinje krajem 90-ih godina kada je tadašnji američki predsednik Bill Klinton proglasio da svaki Amerikanac ima pravo na vlastitu kuću. Kamate za stambene kredite u to doba su bile vrlo niske.Ljudi su potpisali ugovore, da bi nakon nekoliko godina shvatili da nisu u stanju vratati novac.Usledila je navala prodaje kuća, čije su cene strmoglavo padale, a banke se nisu uspevale rešiti svojih hipoteka. Naravno, to nisu bili jedini rizični poslovi na tržištu kapitala.

“Upravo smo udarili u ledenu santu.Voda preplavljuje brod, a muzika i dalje svira.Nema dovoljno čamaca za spašavanje. Neko će morati umreti.”[1],Jamie Dimon, direktora banke JP Morgan Chase u obraćanju svojim saradnicima, upoređujući trenutni scenario u SAD, sa Titanikom.

 S jeseni 2008.godine svetski finansijski sistem bio je na samom izdisaju. Deregulacija finansijskog sistema i na toj osnovi izgrađena poslovna kultura neobuzdanih i neodgovornih finansijskih špekulacija, smatrali su se najvažnijim uzrokom krize. Moralni hazard, tipičan za finansijski sektor, samo je pojačavao i ohrabrivao ove globalne trendove.Krivica za krizu je jasno i bez dileme bila locirana u finansijskom sektoru.

Sve je bilo relativno jasno. Sledila je ciklična kriza koja se mogala uporediti sa krizom iz 1929. godine.

Alan Greenspan na svedočenju pred komitetom američkog Kongresa 23. oktobra 2008. godine, izjavio je da je otkrio manjkavost u ideologiji slobodnog tržišta i da je njegova prevelika vera u moć samoregulacije slobodnog tržišta bila greška.

Greenspan je glavnim krivcima za krizu proglasio finansijere sa Wall Street-a. Oni su uporno zahtevali snižavanje kreditnih standarda prilikom dodeljivanja hipotekarnih kredita kako bi time dobili što više vrednosnih papira za kreiranje derivata za kojima je postojala velika tražnja. Kako je povećani rizik mogao biti prevaljen na ostatak sveta, niko se nije previše uzbuđivao zbog ovakvog snižavanja standarda, pa ni Federalne rezerve.

2.1. Kako je spašena jedna od mnogobrojno “inficiranih” banka u SAD-u

Morgan Stanley je jeftino prodat, ali je spašen od bankrota–  kada su Japanci svečano pojavili u zgradu Morgan Stanleyja u New Yorku, nastala je trka jer predsednika Roba Kindlera nije bilo. On je očekivao da će ček doneti neka nižerangirana delegacija. Kad su mu s prijemnice banke  javili da se penje kontigent visokorangiranih Japanaca, Kindler nije imao ni sako, pa je pozajmio jedan od nekog advokata. Dok je zakopčavao dugme, sako se poderao na leđima. U prostoriju je ušao Takaaki Nakajima, šef banke Mitsubishi, i uručio mu ček s najvećim iznosom  ikad napisanim. Tako je Morgan Stanley bio spašen od bankrota. Morgan Stanley, ali i Goldman Sachs bili su prinuđeni da promene svoj status iz investicionih banaka u komercijalne banke.

Inače, finansijski sistemSAD-a je finansijsko orjentisan, gde postoji striktna podela na komarcijalne i investicione banke.Investicione banke su kontrolisane od strane Securities and Exchange Commision, a komercijalne od strane centralne banke. Joseph Stiglitz je napominjao da se mora razgraničiti aktivnost ove dveju vrste banaka.

2.2. Šta se desilo sa ostalim finansijskim institucijama?

 

JPMorgan je preuzeo Washington Mutual, a Merrill Lynch je spašena preuzimanjem od strane Bank of America za približno polovinu stvarne vrednosti.

Prvi koji je pao bio je Bear Stearns, peta po veličini investiciona banka na Wall Streetu koja je u martu 2008. pristala biti prodana. Federalna banka preuzela je 30 milijardi dolara vredne gubitke vezane za toksične kredite, a potom je prodana JP Morgan Chase-u za 2 dolara po akciji, što je bila premala cena, ali je trebala signalizirati javnosti da se vlasnici banke Bear Stearns neće obogatiti nakon što su je uništili. Čim je pao Bear Stearns, problemi su snašli i Lehman Br

 2.3. Lehman Brothers – jedina banka koja je propala

 

Naime, jednog bučnog dana pred kraj leta, svet je morao da prizna ono za šta je mesecima predosećao da će ga pogoditi poput meteorita: svetska ekonomska kriza, kojoj su se najmanje obradovali i (naj)bogatiji i sirotinja, i preduzimljivi biznismeni i nezaposleni, i sever i jug. Dan istine za načeti globalni kapitalistički sistem bio je u noći15.septembar 2008. i trenutak bankrotstva američke banke „Lehman Brothers“[1]tada četvrte po veličini investicionaže banke u prvoj ekonomiji sveta.

“Dakle, zaposleni u Lehman Brothersu nisu bili bezobzirni bankari? Oni nisu bili ti koji su bez razmišljanja riskirali tuđi novac i time prouzrokovali veliku svetsku krizu? Lawrence McDonald je potpuno siguran: „Lehmans Brothers nisu uništili oni odozdo nego oni odozgo.“ McDonald je uveren da je ova ugledna banka propala zbog arogancije i neznanja njenih šefova. On priča da zaposleni skoro nikada nisu viđali predsednika upravnog odbora Richarda Fulda i njegove ljude, te da se u razdoblju pre stečaja na svaki zarađeni dolar gubilo 7-8 $: „Oni su se usmerili na rast i globalizaciju. U rukovodstvu banke je bilo više onih koji su se bavili razgranatošću ulaganja nego što je bilo menadžera za rizike. U stvari je to trebalo biti težište jednog hedge fonda teškog 750 milijardi dolara – jer to je tada u stvari Lehman i bio.“

U trading-flooru, odnosno odelju za trgovanje papirima, već je 2006.godine primećeno da nešto nije u redu. No, osoba koja je o tome pokušala obavestiti šefove i nagovoriti ih na prodaju problematičnih papira otpuštena je samo nekoliko dana kasnije. Richard Fuld nikoga nije želeo slušati. I tadašnji američki ministar finansija Henry Paulson, koji je prethodno godinama bio šef konkurentske investicione banke Goldman Sachs, pokušao je na jednoj zajedničkoj večeri u leto 2008. godine upozoriti Richarda Fulda: „Za večerom je Paulson[1] našem glavnom šefu rekao da se mora rešiti rizičnih papira. Richard Fuld je ljutito bacio viljušku na tanjur i rekao: „Ja svoj posao radim daleko duže nego što si ga ti radio kod Goldman Sachsa. Nemoj mi govoriti šta bih ja trebao učiniti.“U tom je trenutku verovatno bila zapečaćena sudbina Lehman Brothersa.“[2]

Ipak, prema rečimaSharyn O‘Halloran[3] srž problema nije u lošim hipotekama.Jer kako kaže, druge banke su taj problem uspele rešiti.Nakon propasti Lehmana, banke su prestale jedna drugoj pozajmljivati novac.Jer, sumnjalo se u likvidnost svih banaka.

„Prava“ kriza počela je tek kada su se na udaru našle velike banke, iako su još prethodne, 2007. godine, na udaru bile kompanije direktno uključene u gradnju kuća za stanovanje i hipotekarno kreditiranje. Mehur od sapunice u Americi je već pucao, da bi prasak odjeknuo planetom u septembru i oktobru 2008, i osim – „Lehman Brothers“, pogodio  i „Merill Lynch“ treća po veličini, koja je u zadnji čas uspela izbeći potpunu katastrofu[4]. Preuzimanjem dugova država je spasile dve najveće američke hipotekarne banke Fannie Mae i Freddie Mac[5], što ju je koštalo neverovatnih 5,4 biliona dolara.Dok se osiguravajuća kuća American International Group (AIG)[6] našla pred stečajem, u utorak, 16.septembar 2008., ali je američka vlada pritrčala u pomoć sa 85 milijardi dolara.

Zaključujemo, FED je spasio Bear Stearns, pa zatim i kreditne kuće Fannie i Freddie, da bi zatim pustio Lehman Brothers da padne, a potom ponovo spasio AIG.Gde je tu smisao?Koja su pravila poštovana? Činilo se da nema pravila, pa su investitori bili zbunjeni – nisu znali hoće li neko biti spašen, pušten da bankrotira ili možda biti nacionalizovan – što je vodilo panici.

Svet je tako počeo da živi sa spoznajom o najtežoj ekonomskoj krizi od Velike depresije iz tridesetih godina. Ljudi počinju da gube posao, ostaju bez krova nad glavom, čak i oni koji rade manje troše, akcije na berzama gube vrednost (indeks „Dow Jones“ na njujorškoj berzi pao je sa 14.000 poena 2007. godine na oko 6.500). Pet godina potrajaće globalna recesija, a evropske zemlje uleteće u spiralu krize duga. Slika je bila sledeća: u ljudima – nemir. Na ulicama – nemiri. Na političkoj pozornici, pojavljuju se novi „igrači“.

Posle velike i koordinirane, ali nedovoljno uspešne intervencije centralnih banaka (SAD, Evrope i Engleske, postalo je jasno da problem nije samo likvidnost na hipotekarnom delu finansijskog tržišta. Kriza se difuzno proširila na ceo finansijski sektor i na ostale sektore u privredi SAD pre svega zbog izazvane krize poverenja koja je privremeno dovela do obustavljanja većine tekućih kreditnih operacija. Paralelno, kriza se prelila van granica SAD pre svega u Evropu čije su banke aktivno učestvovale na hipotekarnom tržištu SAD. Razlozi koji su doveli do krize poverenja očigledno su mnogo dublji.

2.4. Kako je sreća napustila JPMorganChasesimbola američke finansijske moći

“Napravili smo veliku grešku. I za to nema opravdanja. Banka je bila glupa”, bile su reči Jamie Dimona[1] u obraćanju Amerikancima.

Ina R. Drew, šef odeljenja  za ulaganja JP Morgan-a, dopustila je spekulativne investicije koje su banku na kraju stajale gubitka od čak dve milijarde dolara. Banka se odlučila za mali zaokret prema rizičnijoj strategiji i kupovala je imovinu koja nosi veće prinose, uključujući strukturarne kredite, akcije i derivate.

Najnoviji gubitak nastao je u londonskoj filijali koja podnosi izveštaje Drewove u New Yorku, a pripisuje se nekolicini “trader-a” i timu koji je odgovoran za kontrolu rizika.

Agencije su još u aprilu izvestile da je Bruno Iksil, trader JP Morgana u Londonu poznat po nadimku “Londonski kit”, napravio tako veliku trgovinu da je to pomerilo cene na tržištu vrednom 10 biliona dolara.

Brzinom zvuka Londonom i njujorškim Wall Streetom proširila se vest o uzroku finansijskog debakla. Njegovo ime je Bruno Michel Iksil[2], u financijskim krugovima poznatiji kao “londonski kit” zbog veličine rizika koje je preuzimao ili kako izvoriu navode- Voldermort, nadimak koji je dobio po liku iz Harry Pottera, toliko opasnom da se niko u romanu ne usuđuje izgovoriti njegovo ime.

Londonski Kit se ohrabrio i ugovarao sve više i više poslova.Različita pozicija uskoro je počela stvarati probleme, što su uskoro prepoznali hedž fondovi i iskoristili u svoju korist.Kako je kriza eurozone rasla, raslo je i nepoverenje u globalnu ekonomiju.Ikselov rizični indeks investicija okrenuo se protiv JP Morgana. Nije radio ilegalno, ali je plesao po oštrici, što je bilo prihvatljivo do trenutka kada je Jamesu Dimonu predan izveštaj aktivnosti i analiza gubitaka. Prema rečima insajdera, postoji indikcija da je Dimon znao za velike iznose s kojima je banka špekulirala na tržištu, ali ne i za kompleksne matrice koje su, u slučaju krive procene, upućivale na katastrofu.

Prema pisanju The Wall Street Journala, JP Morgan je mnogo ulagao u CDS-ove, proizvode koji služe kao osiguranje od bankrota država. No, hedge fondovi su se kladili da će vrednost indeksa pasti i time prisiljavali banku da prodaje svoja ulaganja, uz sve veći gubitak.

Možemo primetinti da, JPM jednostavno nije imao sreće: prevelika količina njegovih problema pojavila se nakon finansijske krize ili izašla na svetlo dana dugo nakon što je ona dosegla vrhunac.

Međutim to nije jedini način na koji možemo govorinti koliko JPM, a s njime i cela privreda imala sreće. Da su se gubitci „London Whalea“ otkrili 2008.umesto 2012. vlada ne bi insistirala na gomili novčanih kazni i kaznenih optužbi. Ali šta bi trgovinski partneri JPM-a učinili da su ih sporni gubitci sustigli 2008. kada je na privrednoj pozornici situacija bila itekako neizvesna? Godine 2008.financijsko tržište je bilo izuzetno oprezno i u stanju stalne napetosti usled kolapsa Lehman Brothersa i akcija države u spašavanju AIG-a. Kako su razmere izloženosti glavnih finansijskih institucija prethodno precenjenom hipotekarnom tržištu bile  nejasne, finansijske transakcije su stavljene na led. Jesu li bile pod kontrolom ili su bile tek vrh ledenog brega?

Obveznice „London Whale“ JPM-a, zapravo poverenje u buduće stanje američke privrede i to da JPM neće dopustiti velike gubitke, pripadaju onoj vrsti obveznica kakve je banka bez ikakvih problema mogla izdati i 2008. Ali gubitci, u početku procenjeni na dve milijarde dolara, ubrzo su se utrostručili. Dakle zamislimo da je JPM povukao ovaj potez tokom finansijske krize 2008.i shvatio da je to velika greška koju ne može tako lako ispraviti. JPM tada objavljuje da gubitci dosežu dve milijarde dolara, a izvršni direktor Jamie Dimon problem naziva „pravljenjem slona od muve“.

Vest o problemima najveće američke banke uzburkala je finansijska tržišta s obe strane Atlantika. Po njenoj objavi vrednosti akcija pale su za 9,3%, a u manjoj meri, usledio je pad ostalih kao što su Goldman Sachs, Citigroup, Bank of America, Barclays i Deutsche Bank.

SAD još uvek ekonomski najsnažnija zemlja sveta, njen uticaj na svetsku privredu je najveći. Kaže se: “Kad SAD kihne, svet dobije upalu pluća”. Iz SAD-a recesija se proširila na Europu i na Aziju.

Što vreme više odmiče, vidnija je prava dimenizja i veličina ove krize . I pored toga što je kriza izbila na tržištima SAD-a za kratko vreme je pokazala svoj uticaj i na tržišta u celom svetu. Ovo stanje pokazuje koliko su tržišta sveta međusobno povezana.Tako s kriza ne zadržava samo kao lokalni događaj već poprima globalno stanje. Zemlje zahvaćene krizom počele su preduzimati mere, ali se pokazala potreba da sve zemlje sveta trebaju zajedno preduzeti potrebne mere.

Zaključak

 

Kriza koja je prvo zahvatila tržište nekretnina SAD, a zatim se proširila na finansijski sistem i privredu SAD, nije nastala slučajno. Bila je to posledica vođenja neodgovorne poslovne politike nadležnih državnih institucija za kontrolu finansijskog tržišta (FED i SEC) i nestručnosti u radu rejting agencija, kao i fundamentalnih slabosti koje godinama postoje u oblasti finansijske kontrole i regulative u SAD. Izvor pomenutih slabosti potiče od ideje o neograničenoj liberalizaciji finansijskih tržišta, sa minimalnom regulativom i slabom kontrolom poslovanja investicionih banaka i fondova.

Najveću međunarodnu izloženost prema rizičnim hartijama od vrednosti, koje su prouzrokovale krizu, imale su evropske zemlje, a pre svega zemlje EU, baš zbog toga što ekonomije SAD-a i EU međusobno povezane. Posledice koje će EU pretrpeti zbog izrazite povezanosti dveju ekonomija, manifestovaće se kroz usporavanje privredne aktivnosti i time stvoriti recesioni lančani efekat koji će zahvatiti i ostale zemlje Evrope, čiji je dominantan spoljnotrgovinski partner EU.

Neke analize globalne finansijske i ekonomske krize uključuju i mogućnost da je kriza dodirnula samo dno i da je najgore iza nas. Mada ne isključuju se činjenicu da bi oporavak i izlazak iz recesije svetskih privreda mogao da potraje još dugo.

Budući da se smatra da su banke napravile pogrešnu procenu rizika ulaganja prilikom plasiranja sredstava osnovno pitanje koje se nametnulo, bilo je kako obnoviti kreditnu sposobnost banaka i oživeti funkcionisnaje finansijskog tržišta. Pitanje podsticanja protoka kredita kako na nacionalnom tako i na globalnom nivou smatra se ključnim kratkoročnim zadatkom za oporavak svetske ekonomije.

            Mere koje su preduzeli nosioci monetarne vlasti (povećanje likvidnosti, neosigurani zajmovi, smanjenje kamatne stope), bile su delotvorne neposredno nakon same krize, ali se trend rasta monetarnih varijabli nastavio (rast inflacije, kretanje referentnih kamatnih stopa i slično). Dok si fiskalne mere poput socijale pomoći, poreskih olakšica, ulaganja u infrastrukturu i krediti preduzećima, zabeležile manju efikasnost, gledajući kretanje javnog duga, defitita, nezaposlenosti.

            Kriza koja je došla i do naše zemlje, bila je samo dolivanje ulja na već zakasnelu i sporu tranziciju i velike probleme makroekonomske prirode, ali su se svi efekti ispoljili (pogaršanje monetarnih i fiskalnih indikatora).

Budući da je širenje krize posledica globalizacije u ekonomskoj I finansijskoj sferi medjunarodna saradnja je neophodna I u jačanju poverenja u finansijsku stabilnost I minimiziranje distorzija na tržištu.

 U isto vreme potrebno je dati podršku tržištima u razvoju i sprečiti finansijski protekcionizam.Programi za otklanjanje posledica krize moraju se brzo implementirani i imati ograničeni rok trajanja.Za zemlje u tranziciji postoji šansa za izbegavanje najgoreg scenarija.Osnovno pitanje je kako očuvati postojeći obim datih kredita i povećati eventualni dotok stranog kapitala.

Što se tiče mera preuzetih nakon krize u Srbiji ( veoma jaka reskriktivna fiskalna politika i blaža monetarna politika), situacija je ista, efikasnija je bila monetarna politika.

[1] Stakić, B., Međunarodne finansijske institucije, Unverzitet Singidunum, Beograd, 2012., str. 213.

[2]Odlmak iz knjige ‘Too Big to Fail’ Andrew Ross Sorkin, novinara New York Timesa o krahu američkog i globalnog financijskog sistema, u kojoj otkriva da su se najbogatiji ljudi današnjice u trenucima krize ponašali kao deca, a psovali kao kočijaši.

[3]Američka financijska korporacija koja je u raznim oblicima postojala između 1850.i 2008. godine, čiji se bankrot smatra početkom sverske ekonomske krize. Uspešna vladavina dinastije Lehman će trajati sve do 1969. godine i smrti Roberta Lehmana nakon čega kompanija gubi poslovni kompas i upada u gotovo stalne krize. Po službenim podacima koje je Lehman Brothers pokazivao u medijima između 1994.kada je postao samostalan i 2008. godine ona je povećala godišnji profit s 2,73 milijardi dolara na 19,2 milijardi, ali istina je bila mnogo ružnija. U trenutku proglašenja bankrota, Lehman Brothers je bio dužan neverovatnih 613 milijardi američkih dolara što će biti jedan od faktora u stvaranju današnje najduže ekonomske recesije modernog doba.

[4] Paulson, tadašnji ministar financija., ovo je odlomak iz knjige dge se govor o večeri na kojoj su se stastali Paulson i šef Lehman Brothersa Richard Fuld. Paulson je Fuldu davao upustva za sprečavanje krize, na što je Fuld odgovorio kako njemu saveti nisu potrebni. Paulson se na to uvredio, što je, kako tvrde upućeni, dovelo do toga da državna pomoć Lehman Brothers-u bude uskraćena. Mnogi su u ovome videli razlog za što je američka vlada dopustila da propadne Lehman Brothers, a samo pola godine ranije od sigurne propasti velikodušno je spasila banku Bear Stearns.

[5] Odlomak iz romana “Dead bank walkin “ Lawrence McDonald, bivši bankar u Lehman Brothersu,  koja govori o propasti te banke.

[6] Sharyn O‘Halloran, profesor političke ekonomije na Univerzity of Columbia u New Yorku.

[7]Katastrofa je  izbegnuta tako što ju je preuzeta Bank of America, najveća američka poslovna banka i to za povoljnih 50 milijardi dolara.

[8]Federal National Mortgage Associoation (FNMA) i  Federal Home Loan Mortgage Corporation (FHLMC), poludržavne finansijske institucije. Uz pomoć Fannie Mae su hipotekarni krediti mogli biti povoljniji što je omogućavalo čuveni američki san.Već 1954.je Fannie Mae delom privatizovana, a na berzi je od 1989. i Freddie Mac.  One su otkupljivale hipotekarne kredite i na temelju njih, izdavale obveznice koje su prodavali po čelom svetu – sve do banaka u Nemačkoj, tako doprinele širenju krize i van SAD-a. Tako su sakupili otprilike polovinu spornih hipotekarnih kredita koji su se pojavili u SAD. Njihov volumen je zastrašujući iznos od oko 5 biliona dolara.

[9]Navodno su svi zatražili intervenciju države, jer je AIG bio upleten u brojne međunarodne poslove.“Ako ga pustite da propadne, širom sveta će izbiti haos“, upozorili su financijski stručnjaci. Spašavanje AIG-a Washington je do danas koštalo 182 milijarde dolara.

[10] Godine2006.JamieDimonostvarujesvojsanidolazina čelutradicionalnebankekojajepredstavljalaameričkufinansijskumoć. Smatran je kraljemWallStreet-a čiji ugled biva narušen krizom JP Morgana.

[11]Iksil, “neprimetniFrancuz” kojineretkonosikravatu, izParizausvojulondonskukancelarijuputujesvakogradnogdan, osimpetkomkadaradiodkuće. Iksil je bio zvezda odeljenja za investicije JP Morgana, takozvanog CIO (Chief Investment Office) kome je, procenjuje se, donosio po sto miliona dolara godišnje. Njegove aktivnosti na tržištu bile su svojstvenije hedge fondu nego banci, s izrazito riskantnim ulaganjima. Govori se da je njegova prisutnost bila vidljiva svugde, pri čemu je izazivao tržišna kretanja. Njegov je posao bio da zarađuje na rizicima u koje je banka ulazila.

Literatura :

          1. Stakić, B., (2012) Međunarodne finansijske institucije, Unverzitet Singidunum, Beograd.
          1. http://www.wsj.com/europe
          1. http://sh.wikipedia.org/wiki/Lehman_Brothers
          1. http://en.wikipedia.org/wiki/Merrill_Lynch
          1. http://en.wikipedia.org/wiki/Federal_takeover_of_Fannie_Mae_and_Freddie_Mac
          1. http://en.wikipedia.org/wiki/American_International_Group
          1. http://en.wikipedia.org/wiki/J._P._Morgan
          1. http://en.wikipedia.org/wiki/2012_JPMorgan_Chase_trading_loss
          1. http://rt.com/business/jpmorgan-london-whale-iksil
          1. Lawrence McDonald, “DEAD BANK WALKIN“