[av_heading heading=’Faktoring’ tag=’h3′ style=” size=” subheading_active=” subheading_size=’15’ padding=’10’ color=” custom_font=”][/av_heading]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Autor: Marina Čukalović
Reviziju sproveo: Đorđe Dotlić
[/av_textblock]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Fakroting se najjednostavnije može definisati kao finansijski instrument kojim faktor
(institucija koja se bavi faktoringom) finansira preduzeća na osnovu budućih nedospelih
potraživanja proisteklih iz prodaje robe ili usluga na domaćem ili inostranom tržištu. Faktoring
predstavlja otkup tuđih potraživanja (dugova). Finansiranje putem faktoringa predstavlja
specifičan oblik pribavljanja sredstava i to putem prodaje potraživanja.
Na primer, prilikom prodaje određene robe nastaju potraživanja prodavca prema kupcu, koja je
ovaj dužan da izmiri u određenom vremenskom roku. Otkup potraživanja vrši se pre roka
dospeća. Pri tome, faktoring preduzeće odmah isplaćuje deo potraživanja preduzeću klijentu,
do 80%, dok preostali deo koristi za korekture potraživanja i stavlja na raspolaganje klijentu
posle naplate potraživanja od strane faktoring preduzeća. Faktoring preduzeće uglavnom
naplaćuje proviziju u određenom procentu od iznosa potraživanja faktoring usluge, što
uključuje i rizik i kamatu kreditiranja klijenta od momenta otkupa do naplate potraživanja.
Osnovni subjekti koji učestvuju u poslovima faktoringa su klijent, kupac i faktor (zajmodavac).
Odnos između faktora i prodavca precizira se ugovorom o faktoringu. Ugovorom se precizira
potraživanje koje će biti predmet faktoringa. Faktor najčešće određuje kupce za koje će
prihvatiti prenos potraživanja. Pri tome se za te kupce određuje kreditni limit, tj iznos do koga je
faktor obezbedio pokriće preko osiguranja ili drugog faktora. Faktor obračunava dve vrste
troškova – trošak usluge koji zavisi od vrednosti fakture i trošak finansiranja koji je na nivou
bankarskih kamatnih stopa za kratkoročne kredite.
Faktoringom se bave banke i osiguravajuće kompanije, kao i neke druge specijalizovane
kompanije. One otkupljuju dugove tako što isplaćuju prodavcu odmah iznos njegovog
potraživanja umanjenog za ugovoreni procenat. Faktoring je isplativ za prodavca jer poboljšava
njegovu likvidnost tako što on dolazi do gotovine pre roka dospeća, a takođe ga oslobađa i finansijskih
rizika koji se mogu javiti. Naravno i faktor sebe osigurava tako što ova potraživanja
moraju biti dobrog boniteta i pokrivena raznim garancijama. Rizik koji preuzima faktoring
kompanija vezan je za kupca. Porkiće od rizika nenaplate od kupca, koje faktor uglavnom
obezbeđuje od osiguravajućih društava, omogućava mu da finansira prodavca bez obzira na
prodavčevu finansijsku situaciju i bez uzimanja sredstava obezbeđenja, kao što su hipoteka,
zaloga i bankarska garancija, od njega. Rizik koji postoji na strani prodavca sastoji se u
neodgovarajućoj isporuci ugovorene robe, na osnovu koje kupac može da u celosti ili delimično
odbije plaćanje. Zbog toga faktor posebnu pažnju posvećuje vrsti robe i načinu njene isporuke.
U tom cilju, bitni su priroda robe, ugovor sa kupcem, istorija poslovanja s kupcima, način
proizvodnje. Faktor mora da predvidi mogućnost reklamacije i njen raspon i
da na taj način odredi visinu avansa i vrstu faktoringa. Potraživanja koja se mogu
finansirati kroz faktoring su postojeća i nedospela buduća potraživanja sa rokom dospeća
ne dužim od 180 dana. Ta potraživanja moraju biti bez pravnih opterećenja i moraju biti prenosiva.
Faktoring u Srbiji je nedovoljno razvijen i javnost još nije uspela da se detaljnije upozna sa
mogućnostima koje on pruža. I pored napora faktoring kuća, Privredne komore Srbije i
pojedinaca usmerenih ka edukaciji tržišta, faktoring je ostao nerazvijen. Razlozi su
nepoznavanje njegovih mogućnosti, predrasude da je faktoring skup instrument i nedovoljna i
nejasna zakonska regulativa koja nije stvorila ambijent za njegovu primenu. Intenzivnije se
razvija u poslednjih nekoliko godina. Uprkos nesumnjivoj potrebi za faktoringom u domaćoj
privredi, on do sada nije bio razmatran kao alternativa postojećim finansijskim mehanizmima.
Takođe, u našoj praksi je zabeleženo da domaće kompanije traže spas u faktoringu tek kada se
nađu u problemu – kada im kupci plaćaju sa više od sto dana zakašnjenja. Međutim, najnovije
izmene i najave izmena nekih zakona, kao što je donošenje Zakona o faktoringu, ukazuje na to
da će faktoring dobiti odgovarajuće mesto. Trenutno, pored nekoliko stranih kompanija,
poslovnih banaka, faktoring primenjuje i Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike
Srbije.
Iako je faktoring u Srbiji na vrlo niskom nivou, ono što bi moglo da ide u prilog njegovom
razvoju je pozitivan trend koji je zabeležen u poslednjih nekoliko godina. Faktoring se u Srbiji
razvija od 2006. godine. Prema proceni Privredne komore Beograda vrednost faktoringa je
2006. godine iznosila svega oko 220 miliona evra, da bi se 2009. godine ta vrednost povećala na
oko 420 miliona evra, a 2010. godine na 470 miliona evra. Ovo nije veliki rast ali je pozitivno to
što je trend kretanja faktoringa uzlazni.
Sredinom prošle godine donet je i nacrt Zakona o faktoringu koji treba da se usvoji. Ovim
zakonom preduzećima bi bio omogućen lakši pristup izvorima finansiranja. To bi najpre
pomoglo malim i srednjim preduzećima koja imaju otežan pristup bankarskim kreditima usled
niske kreditne sposobnosti ili neadekvatnih sredstava obezbeđenja kredita. Na taj način
faktoring bi ovim preduzećima bio zamena za bankarske kredite.
[/av_textblock]
[av_social_share title=’Share this entry’ style=” buttons=” share_facebook=” share_twitter=” share_pinterest=” share_gplus=” share_reddit=” share_linkedin=” share_tumblr=” share_vk=” share_mail=”][/av_social_share]