[av_heading heading=’Humanitarna intervencija’ tag=’h3′ style=” size=” subheading_active=” subheading_size=’15’ padding=’10’ color=” custom_font=”][/av_heading]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Autor: Ljubica Božić
Reviziju sproveo: Marko Todorović
[/av_textblock]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Komparacijom brojnih definicija i objašnjenja, najmanje protivurečnim se čini određenje humanitarne intervencije koje daje Institut za međunarodne poslove Kraljevine Danske: “Humanitarna intervencija je snažna akcija preduzeta od država uključujući i upotrebu oružane sile, prema ili u drugoj državi, bez pristanka njene vlade, sa ili bez odluke Saveta bezbednosti UN u cilju sprečavanja ili zaustavljanja nasilja nad ljudskim pravima ili međunarodnom humanitarnom pravu.”[1] Međunarodnopravno gledano, ovakav čin nema potporu ni u jednom međunarodno priznatom dokumentu. I u samoj Povelji UN, u članu 2, tački 4, stoji: „Svi članovi se u svojim međunarodnim odnosima uzdržavaju od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države…“ Tako posmatrano, bilo koja intervencija koja ide na uštrb suvereniteta jedne države može se smatrati nelegalnom.[2] Međutim, mnogi autori ističu da suverenitet države nije apsolutan, već relativan, odnosno da je nekada posmatran iz perspektive vladara, a da se danas mora posmatrati iz ugla naroda, pa možemo govoriti o narodnom, a ne o državnom suverenitetu. Iz toga sledi da bi, ukoliko bi vlast jedne zemlje kršila ljudska prava vršenjem genocida ili etničkog čišćenja, humanitarna intervencija bila legitimna.
Da bi se neki rat imao moralno opravdanje, odnosno da bi se mogao odrediti kao „humanitarna intervencija“ nužno je: da razlog intervencije bude pravedan, da namera intervencije bude moralno ispravna, da odluku o intervenciji donese i objavi legitimna vlast, da pribegavanje ratu bude poslednje rešenje, da postoji uverljiva nada u uspeh i da ostvareno dobro bude veće od zla koje je prouzrokovano ratom.[3] Da bi neki rat bio pravedan, neophodno je ispuniti sve uslove, a ne samo neke. Razlozi za intervenciju čine se jednostavnim i legitimnim – u slučajevima u kojima je vlada odgovorna za masovno zlostavljanje sopstvenog naroda neophodno je primeniti silu kako bi se sačuvali životi nevinih ljudi. To je kontekst u kome ideja o humanitarnim intervencijama zadobija svoje zagovornike. Međutim, kada već dođe do humanitarne intervencije, postaje očigledno da je situacija mnogo složenija i da ne može biti naslikana isključivo crno ili belo.[4]
Prefiks „humanitarna“ u izrazu „humanitarna intervencija“ samo delimično opisuje njenu prirodu. Prošla iskustva nas uče da se takve intervencije veoma retko (ako ikada) preduzimaju zbog isključivo humanitarnih razloga. Postoji obično bar jedan veoma važan, premda nikada javno priznat, ekonomski, vojni ili politički razlog koji igra odlučnu ulogu u donošenju takvih odluka. Čak i u situacijama kada su takve intervencije opravdane, one često prouzrokuju još više nepoverenja, mržnje i razaranja nego sukobi koji ih motivišu.[5] Intervencija umnogome odražava interese država i kao takva predstavlja mešavinu strateških motiva i političkih i bezbednosnih pitanja koji su značajni tim državama. „Humanitarna“ intervencija u ime zaštite ljudskih prava s razlogom izaziva skepsu. „Jedan od razloga za moju skepsu, kaže Helmut Šmit, „jeste to što deo intervencija nije usledio samo iz humanitarnih, već i iz političkih razloga. Politički motiv, doduše, može da se pokrije humanitarnim ili međunarodnopravnim plaštom, ali politika ostaje – i u nju se brzo umešaju politički i imperijalni instinkti. Sumnju budi i pitanje da li je mnoštvo humanitarnih intervencija donelo i mnoštvo uspeha. Neki od najočiglednijih primera neuspeha vidni su u istočnoj Africi: Ruanda, Burundi i Somalija.[6] U slučaju Kosova i Metohije svesni smo teškog propusta, da je intervencija pod plaštom humanitarnog delovanja predstavljala kršenje Povelje UN sa stanovišta međunarodnog prava. Dok NATO očigledno ima moć, on nema nikakvo pravo da interveniše na svoju ruku. Trenutno jedini autoritet koji bi mogao da ima takvu legitimnost su Ujedinjene Nacije. I dok je osnivanje UN bio korak u dobrom pravcu, ta institucija je tako organizovana da faktički ne može da funkcioniše na nepristrasan i legitiman način. Ne može se pojačati moralni kredibilitet za humanitarnu intervenciju kada se on posle svake intervencije sve više kruni. U tom pogledu su nehumane posledice upravo ono što najviše protivreči konsekvencijalističkom opravdanju „humanog rata“.
Mi tek treba da budemo svedoci neke humanitarne intervencije, koja bi bila i moralno adekvatna i efikasna kao reakcija na državni teror i primerena kao sredstvo koje će voditi okončanju sukoba. Ili kako primećuje Majkl Ignjatijev, kanadski istoričar i političar, uprkos intervencijama zapadnog sveta u ime ljudskih prava, one su stanje činile još gorim. Nije došlo do jačanja ljudskih prava u zemljama u kojima se intervenisalo, nego su zapadne zemlje iskoristile njihov legitimitet da bi njihova spoljna politika dobila privid univerzalnosti. U sprovođenju politike ljudskih prava, odnosno „humanitarnih“ intervencija, zapadni svet nije konzistentan i nepristrasan, jer ne primenjuje iste kriterijume na jake i slabe, saveznike i nesaveznike, što takođe prate nemoć ili nedostatak volje da se nakon intervencije stvore uspešne i legitimne institucije za zašti tu ljudskih prava.[7]
Navodni „moralni imperativ“ su samo maska za sprovođenje sopstvenih nacionalnih interesa a „humanitarne intervencije“ nisu ništa drugo do ratovi kakvi su već poznati u istoriji, samo maskirani novom retorikom.
Literatura:
Sava Savić, Međunarodno pravo i humanitarna intervencija, UDK: 341.3 Biblid 00255- 8555,59(2007) Vol. LIX, br. 1
Predrag Čičovački, Originalni naučni rad UDK: 17.021.2:172.4:341.1, College of the Holy Cross Worcester
http://www.socioloskipregled.org.rs/
[1] Sava Savić, Međunarodno pravo i humanitarna intervencija, str 7. UDK: 341.3 Biblid 00255- 8555,59(2007) Vol. LIX, br. 1, pp. 5-48, Izvorni naučni rad Mart 2007.
[2] Dostupno na: http://bezbednost.haloteam.rs/upload/document/bzb_5(16).pdf
[3] Dostupno na: http://www.socioloskipregled.org.rs/Tekstovi/4(2009)/_5_%20Savic.pdf str 536.
[4] Dostupno na: http://www.bezbednost.org/upload/document/bzb_6(18).pdf str 80.
[5] Predrag Čičovački, Originalni naučni rad UDK: 17.021.2:172.4:341.1, College of the Holy Cross Worcester, USA, str 129.
[6] Mile Savić, UDK: 325.3 originalni naučni rad, str 534.
[7] Predrag Čičovački, Originalni naučni rad UDK: 17.021.2:172.4:341.1, College of the Holy Cross Worcester, USA, str 129
[/av_textblock]
[av_social_share title=’Share this entry’ style=” buttons=” share_facebook=” share_twitter=” share_pinterest=” share_gplus=” share_reddit=” share_linkedin=” share_tumblr=” share_vk=” share_mail=”][/av_social_share]