[av_heading tag=’h3′ padding=’10’ heading=’Nužnost i nedostaci državne regulative na tržištu’ color=” style=” custom_font=” size=” subheading_active=” subheading_size=’15’ custom_class=”][/av_heading]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Priredila: Sandra Dragović
Autor: Nikola Petrović
Generacija: 2015/2016
[/av_textblock]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Tržište predstavlja sistem koji je regulisan pravom. Ukoliko pretpostavimo da tržište nije regulisano pravom, ono ne bi uspelo da funkcioniše, odnosno da održi samo sebe, a u pojedinim slučajevima pomoć državne regulacije je potrebna i za sam nastanak tržišta. Svaki privredni subjekt teži ka ostvarenju sopstvenih interesa[1], nevažno da li je cena toga da se tuđi interes naruši, odnosno tuđe pravo povredi. Čovek prirodno želi zadovoljiti svoje potrebe, pa tako i privredni subjekti, bili oni fizičko ili pravno lice (zbog toga što upravo za pravno lice radnje preduzimaju samo ljudi odnosno predstavnici pravnog lica, pa možemo reći da je pravno lice veštačka tvorevina pre svega stvorena sa ciljem jednostavnijeg zaključivanja ugovora i ujedno nastanka obligacionih odnosa). Različiti interesi ljudi mogu dovesti do nedostataka tržišta, a reakcija države je nužna za njegov opstanak.
Da bismo shvatili zbog čega je regulacija samog tržišta nužna potrebno je da krenemo od Ustava naše države kao najvišeg pravnog akta. Jedna od najvažnijih karakteristika tržišta sadržanih u Ustavu jeste jednak položaj privrednih subjekata[2]. Upravo potreba čoveka da ostvari svoje interese može dovesti do nejednakosti privrednih subjekata na tržištu. Ukoliko pretpostavimo da ne postoje krivičnopravne i građanskopravne sankcije, sam čovek, kao privredni subjekt bi bio spreman da povredi tuđe pravo i naruši interes drugog kako bi ostvario svoje interese pa time ujedno narušava i jednakost svih privrednih subjekata na tržištu. To može biti od prekršaja do najtežih krivičnih dela. Upravo zbog toga država svojom regulativom želi zaštititi jednakost i sačuvati tržište. Isto bi se dogodilo i sa pravom svojine kao jednim od najvažnijih pravnih instituta, uključujući i pravo na rad, zaštitu potrošača i ostala pre svega ekonomska prava, ali i ostala ljudska prava. Možemo zaključiti da bi neregulisanje tržišta dovelo do demantovanja celokupnog pravnog sistema jedne države.
Monopol predstavlja jedan od najvažnijih nedostataka tržišta. Sama potreba čoveka da zadovolji svoje potrebe i ostvari svoje interese ogleda se u cilju privrednog subjekta da ostvari monopolski položaj i tako ubira ekonomsku korist. Pod ranije navedenim pretpostavkama, privredni subjekt bi zloupotrebljavao svoj monopolski položaj (ukoliko bi ga stekao) prema drugim privrednim subjektima i narušavao njihovu jednakost. Medjutim, ukoliko uzmemo u obzir da monopol može nastati ulaganjem u istraživanja koja mogu doprineti smanjenu troškova proizvodnje ili nastanku “superiornog” proizvoda, u tom slučaju takva istraživanja predstavljaju javni interes, pa je na zakonodavcu težak zadatak da utvrdi da li bi u tom slučaju dozvolio monopol zarad podsticaja privrednih subjekata da ulažu u takva istraživanja? Rešenje je pronadjeno u patentnom pravu koje ističe nakon 20 godina, posle čega svi privredni subjekti mogu slobodno koristiti “unapređenu tehnologiju” istraživača. Država i dalje teži zaštititi ostale privredne subjekte i omogućiti jednakost, odnosno održati konkurenciju, mada u praksi taj pojam jednakosti nije ostvariv u potpunosti već je samo ideal kome se teži.
Postoje retki slučajevi kada je monopol isplativ kao u slučaju privrednih delatnosti sa visokim fiksnim troškovima, pri čemu zakonodavac teži da samo jedan privredni subjekat vrši delatnost, jer u slučaju više subjekata, fiksni troškovi bi se množili sa brojem subjekata što bi dovelo do porasta cena, pa je u javnom interesu da se kod takve delatnosti održi monopolski položaj jednog subjekta (ekonomija obima[3]), a ukoliko bi država i kontrolisala cenu tih proizvoda (ukoliko bi postojalo više subjekata kod takvih delatnosti) to bi dovelo privredne subjekte do velikih gubitaka i do krajnjeg nestanka. Iz ovoga možemo videti da zakonodavac mora paziti pri određivanju načina regulisanja, jer cilj države jeste jednakost privrednih subjekata što uključuje i potrošače i proizvođače, pa sama regulacija mora biti u interesu obe strane (javni interes).
Iz svega navedenog možemo zaključiti da su upravo krivičnopravne i građanskopravne sankcije razlog zbog čega ljudi, odnosno privredni subjekti, ne preduzimaju sve mere kako bi ostvarili svoje interese. Pojam “sve mere” podrazumeva spremnost preduzimanja protivpravne radnje za ubiranje ekonomske koristi. Postavlja se pitanje šta zakonodavac mora uzeti u obzir prilikom odredjivanja sankcije[4] za konkretno ponašanje pojedinca. Intenzitet same sankcije treba da bude adekvatan težini krivičnog dela odnosno protivpravnog ponašanja, jer ukoliko bi intenzitet sankcije bio mali, u tom slučaju bi privredni subjekt bio spreman da “plati” cenu ubiranja znatno veće ekonomske koristi, što znači da sama sankcija mora biti adekvatna ekonomskoj koristi koja se može steći protivpravnim ponašanjem. Verovatnoća otkrivanja odnosno kažnjavanja je takođe vrlo važna jer podrazumeva pre svega mogućnost države da otkrije protivpravno ponašanje kao i njenu fleksibilnost da sankciju primeni, što mora biti na zavidnom nivou da bi odvratilo privrednog subjekta da preduzme protivpravno ponašanje za ostvarenje svojih interesa. Možemo zaključiti da zakonodavac mora da pazi na četiri važna elementa: težina krivičnog dela (protivpravnog ponašanja), ekonomska korist od preduzete protivpravne radnje, mogućnost otkrivanja države kao i fleksibilnost primene sankcije. Pored tih elemenata zakonodavac se mora pridržavati osnovnih prava učinioca krivičnog dela prema krivičnom materijalnom pravu, da sankcije moraju biti humane i opravdane samim krivičnim delom.
Zbog javnog interesa zakonodavac stvara složen sistem državne regulative, pa je vrlo važno da definišemo šta znači javni interes[5]. Javni interes bi predstavljao određeni balans izmedju proizvođača i potrošača, odnosno kolektivnog i individualnog, ispunjenje svačijeg interesa ali to je u praksi teško ostvarivo odnosno predstavlja ideal. Država nije savršena jer je takođe ljudska tvorevina odnosno iako se država postavlja iznad ljudi i zakonodavca, iako objektivno pravo koje donose zakonodavci važi i prema samim zakonodavcima nakon donošenja, ponovo se možemo vratiti činjenici da su država i njeno zakonodavstvo ljudska tvorevina, a ukoliko pretpostavimo da ljudi žele ostvariti svoje interese, shvatamo da javni interes zapravo nije primaran ni samom zakonodavcu, što je u našem slučaju Narodna skupština kao skup poslanika odnosno ljudi koji imaju svoje interese, ljudi koji se bave politikom. Jedan od uticaja na državnu regulaciju jesu interesne grupe. Interes ljudi koji se bave politikom jeste ostanak na vlasti, a interesne grupe mogu to da im omoguće, pa će tako nastati prividan “ugovor” između te dve strane sa ciljem ostvarenja međusobnih interesa. U prošlosti su postojala različita shvatanja oko sukoba javnog interesa i interesnih grupa, ali ono što se može reći jeste da je javni interes ideal i da se njemu teži, pa tako možemo zaključiti da nijedna državna regulacija nije savršena. Najvažnije pitanje jeste da li u praksi država deluje u javnom interesu ili u interesu interesnih grupa? Ovde bih se pozvao na Bernstein-ovu[6] tvrdnju da process regulacije započinje u javnom interesu. Ukoliko uzmemo da je država ljudska tvorevina, i ukoliko uzmemo u obzir da čovek na početku svog života predstavlja “prazan list hartije”, u tom slučaju možemo zaključiti da je sama država na početku imala ispravan podsticaj da deluje u javnom interesu, ali kao što se i čovek menja, a na toj praznoj hartiji se oslikavaju osobine pojedinca, tako i podsticaji države mogu da se promene, te da ona deluje u interesu interesnih grupa. Prema Bernstein-u država potpada pod uticaj interesnih grupa, odnosno predstavnici države, ljudi koji se bave politikom, preko svojih interesa potpadaju pod uticaj interesnih grupa i zaboravljaju pravu namenu države. Možemo zaključiti da nesavršenost čoveka i njegovi interesi veoma utiču na državnu regulaciju i uopšte primenu prava u praksi, što dovodi do nesavršenosti pravnog poretka, jer je on ipak ljudska tvorevina.
Ukoliko uzmemo u obzir da je danas tržište regulisano pravom, i da teži idealu koji se nalazi u samom Ustavu i zakonima postavlja se pitanje šta se dešava sa prirodnim poretkom[7], odnosno “zakonima” koji nastaju dejstvom prirodnih sila? Upravo jedan od tih “zakona” predstavlja čovekova želja da zadovolji sopstvene interese. To je nešto na šta čovek ne može uticati, nepredvidivo sa strane drugih lica, pri čemu takvi “prirodni zakoni” ne pretpostavljaju postojanje sankcija. Pravni poredak danas pokušava da postane primaran, da se izbori sa onim zakonima prirodnog poretka koji su mu suprotni. Upravo u praksi možemo videti težnju čoveka da se vrati “prirodnim zakonima” odnosno da ispuni svoje interese, ali mu to ne daje pravni poredak, odnosno ukoliko preduzme protivpravne radnje za ispunjenje svojih interesa na tržištu biće sankcionisan sankcijama koje su plod pravnog poretka. Zbog toga je državna regulacija na tržištu važna, jer “prirodni zakoni” nisu dovoljno izbalansirani da održavaju postojanje tržišta, ali iako pravni poredak u praksi nije savršen, svakako je bolje konstruisan od “prirodnih zakona”.
Nakon stvaranja adekvatnog pravnog poretka najvažnija je njegova primena što predstavlja najzahtevniji deo, primeniti pravo koje je zakonodavac doneo. Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacije ima ogromnu ulogu kod državne regulacije tržišta, ali postoje i posebna regulatorna tela. Političari kao subjekti koji žele ostvariti interese ne žele samostalno donositi odluke i vršiti zadatke koji nisu u interesu građana (većine), pa to rade preko posebnih regulatornih tela, kako bi prikrili izvor tih odluka. Takva regulatorna tela su uglavnom nezavisna ali mogu zavisiti i od pojedinih državnih organa potpuno ili delimično. Ona mogu donositi podzakonske akte što se naziva “kvazi-regulativom”, ali najvažnije pitanje je zašto zakonodavac dozvoljava takvim telima da utiču na formiranje prava. Poslanici Narodne skupštine nisu dovoljno stručni odnosno ne moraju biti dovoljno stručni u oblasti ekonomskog prava i regulacije tržišta pa će oni donositi zakone koji će regulisati samo osnovna pitanja, a posebna regulatorna tela će podzakonskim aktima regulisati detalje i nadovezivati se na same zakone. Takvo postupanje obezbeđuje da regulacija tržišta bude jasna i stručna.
Na osnovu svega nevedenog možemo zaključiti zavisnost tržišta od regulacije odnosno prava. Tržište kao takvo ne bi moglo opstati bez prava, jer se prirodnim zakonima ne bi mogao sprovesti javni interes koji predstavlja određeni balans interesa svih lica, sa ciljem da svi budu zadovoljni. Iako ovaj ideal u praksi nije ispunjen, i sama težnja ka njegovom ispunjenju je dovoljna za opstanak tržišta. Današnje doba nas uvodi u period jednakosti, demokratije, gde narod odlučuje o svemu, pa se mora ispuniti i javni interes. Bez obzira da li je u praksi zaista tako i ukoliko uzmemo u obzir da demokratija takođe može predstavljati ideal, možemo zaključiti da je javni interes jedan od glavnih ciljeva demokratije, odnosno zadovoljenje interesa svih ljudi i njihova jednakost, što je takođe glavni cilj i glavni motiv današnjeg društva.
Literatura:
[1] M. Labus, B. Begović, A. Jovanović, Ekonomija za pravnike, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2013, 36. Ljudi se racionalno ponašaju pri izboru potreba koje će ispuniti jer su one neograničene, ali se izbor vrši zbog ograničenosti resursa.. Iz racionalnog ljudskog ponašanja može se zaključiti da privredni subjekti teže da ostvare svoje interese.
[2] T. Jovanić, Ekonomsko pravo, pravni okvir regulacije tržišta, Beograd 2013, 46. Prema trećem delu Ustava Republike Srbije pod nazivom „Ekonomsko uređenje i javne finansije“ načelno svi imaju jednak položaj, što znači da su strana lica izjednačena na tržištu sa domaćim.
[3] M. Labus, B. Begović, A. Jovanović, Ekonomija za pravnike, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2013, 142
[4] T. Jovanić, Ekonomsko pravo, pravni okvir regulacije tržišta, Beograd 2013, 51. Zastrašivanje koje dovodi do toga da subjekti ne preduzimaju sve mere kako bi ostvarili svoje interese može se predstaviti formulom – Zastrašivanje = S x P > B (S – intenzitet sankcije, P – verovatnoća otkrivanja i kažnjavanja, B – korist od kršenja pravila) pri čemu je u tekstu navedena i fleksibilnost primene sankcije sa strane države.
[5] Ibid., 24. Teorija javnog interesa pretpostavlja da regulator postupa u cilju javnog interesa a ne u cilju sopstvenih interesa, javni interes je kompromis interesa, kojoj jesuprotstavljena Teorija interesnih grupa prema kojoj regulator ne postupa u javnom interesu već u interesu interesnih grupa.
[6] M. H. Bernstein, Regulating Business by Independent Comission, New York 1955, 86 – 95.
[7] D. Mitrović, Uvod u pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2013, 151. Potreba čoveka da zadovolji sopstvene interese predstavlja prirodni zakon. On je rezultat dejstva prirodnih sila jer čovek nezavisno od svoje volje želi da zadovolji svoje interese i udovolji sebi, prirodni zakon dejstvuje bez izuzetka, utiče na čovekovu svest i volju, nema nikakav vrednosni cilj i ne postoji sankcija za njegovo nepoštovanje.
[/av_textblock]
[av_social_share title=’Share this entry’ style=” buttons=” share_facebook=” share_twitter=” share_pinterest=” share_gplus=” share_reddit=” share_linkedin=” share_tumblr=” share_vk=” share_mail=”][/av_social_share]