[av_heading tag=’h3′ padding=’10’ heading=’Pravna pozadina kloniranja’ color=” style=” custom_font=” size=” subheading_active=” subheading_size=’15’ custom_class=”][/av_heading]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Autor: Aleksandar Đorđević
Reviziju sprovela: Nina Nikolić
[/av_textblock]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Kloniranje je proces u kojem se celokupna DNK jednog lica unosi u jajnu ćeliju, čime se stvara genetski identična jedinka sa vlasnikom unesenog DNK. Takvi procesi se javljaju i u prirodi u slučajevima jednojajčanih blizanaca. Ovako stvoreni embrion je isti kao i svaki drugi, s tim što umesto DNK dve osobe on nosi DNK samo jedne. Na taj način se, bar u teoriji, rađaju genetski i uopšte identične osobe, uzećemo ovo sa jednom malom rezervom jer postoje mnogi faktori koji profilišu ličnost, ali i sam izgled tih osoba (jednojajčani blizanci nisu uvek potpuno identični). 1 Što se tiče kloniranja, u medicini postoje dva načina ili još bolje rečeno razloga za kloniranje, pa se na osnovu toga izdvajaju dva osnovna tipa kloniranja; reproduktivno (tip kloniranja koji je najviše i osporavan jer se odnosi na stvaranje identičnih jedinki) i terapeutsko (kloniranje čija je svrha stvaranje embriona iz kojeg se kasnije vade matične ćelije uz pomoć kojih se leče različita oboljenja, uglavnom osporavano sa pravnog stanovišta po pitanju nasciturusa).
Evropska pravna nauka je prilično rezervisana po pitanju kloniranja u bilo koje svrhe. Takođe, katoličke zemlje su posebno negativno reagovale na ove mogućnosti iz verskih razloga. U prvi plan se ističu problemi moralnog shvatanja fetusa. Naime, od zemlje do zemlje je
drugačije shvatanje pitanja nasciturusa. Ako embrion shvatimo kao biće, koje ima svoja prava, pitanje kloniranja postaje jako problematično, ne samo sa moralnog već I sa krivičnog stanovišta. Najvažnije pitanje međutim jeste pitanje komercijalizacije kloniranja. Odnosno, da li se tako dobijene jedinke mogu smatrati komercijallnim dobrima, ili pak, korišćenje ljudskih embriona kao komercijalno dobro? Poznato je da nas, ukoliko dobijemo potvrdan odgovor na 1 http://pravnipogledi.blogspot.com/2011/12/pravna-strana-kloniranja.html ovo pitanje, očekuje ogroman problem ilegalnog ,,doniranja” embriona, a posebno iz zemalja trećeg sveta i siromašnih evropskih zemalja. Poznato je, čak se i danas javljaju bukvalno, tržišta ljudskih organa I delova tela, tako da, smatramo da je bilo kakva komercijalizacija ovog ,,dobra” nepotrebna, a ako već ne zabranjena onda bar pod dejstvom stroge legislative u cilju očuvanja ljudskih prava. Pitanje ljudskih prava u ovom smislu su evropske zemlje I potpisnice međunarodnih organizacija rešile izglasavanjem Univerzalne Deklaracije o humanom genomu i ljudskim pravima (1997) i Univerzalne Deklaracije o bioetici i ljudskim pravima (2005) u okviru UNESCO2, Deklaracije o humanom kloniranju ljudi (2005) u okviru generalne skupštine UN, Konvencije o ljudskim pravima i biomedicini (1997) u okviru Saveta Evrope i možda najpoznatiji akt, Protokol o zabrani kloniranja ljudi (1998.) na već pomenutu Konvenciju Saveta Evrope. Član 1. ovog Protokola predviđa da: (1) bilo koja intervencija koja zahteva stvaranje ljudskog bića genetski identičnog drugom ljudskom biću, bilo da je ono živo ili mrtvo, zabranjena je; (2) u smislu ovog člana izraz „biće genetski identično“ drugom ljudskom biću znači ljudsko biće koje deli s drugim isti nuklearni genetski set. Protokol ostavlja zemljama domaćeg prava da definišu termin „ljudsko biće“. Kloniranje ćelija i tkiva u svrhu istraživanja obuhvata tri situacije: kloniranje ćelija kao tehnika, korišćenje ćelija embriona u tehnikama kloniranja, i kloniranje ljudskih bića.
Srbija još uvek nije uredila ovu pravnu oblast konkretnim zakonom.Do donošenja odgovarajuće regulative primenu nalaze opšta pravna pravila i ustavna načela o poštovanju ljudskog dostojanstva i nepovredivosti telesnog i psihičkog integriteta. Pored toga, prvi put je u Ustav Srbije 3(2006) uneta odredba koja zabranjuje kloniranje ljudskih bića (član 24, stav 3), a od ranije datira odluka ministra zdravlja (2002) o istoj takvoj zabrani. Takođe Kodeksom Profesionalne Etike Lekarske Komore Srbije, članom br.37 koji kaže: „Stvaranje genski identičnih
lica suprotno je etici i poštovanju ljudskog dostojanstva. Zabranjeni su eksperimenti usmereni na stvaranje istovetnog ljudskog bića, odnosno sa istim genetskim sistemom koji ima i drugo 2 Tekst Deklaracije može se pronaći u: Unesco i bioetika zbirka osnovnih dokumenata, Center for Ethics and Law in Biomedicine 2008. 3 Kodeks profesionalne etike Lekarske Komore Srbije, preuzeto sa zvaničnog sajta Ministarstva zdravlja Republike Srbije. str. 9. Internet adresa :http://www.zdravlje.sr.gov.yu/downloads/zakoni1/KodeksProfesionalneEtike… . U Ustavu Republike Srbije, odeljku pod naslovom „Pravo na život”, odnosno članu 24, stoji samo jedna rečenica o pomenutoj problematici: „Zabranjeno je kloniranje ljudskih bića”. Ustav Republike Srbije,
Kancelarija za saradnju s medijima Vlade Republike Srbije, oktobar 2006, str. 9. ljudsko biće – živo ili umrlo“,Član 26. kaže: „Deontološki nije dozvoljeno veštačko održavanje embriona ili fetusa u životu sa namerom da se obavi istraživanje ili uzimanje tkiva u zdravstvene svrhe/…/Upotreba ili oduzimanje tkiva iz embriona ili fetusa dozvoljeno je samo u terapeutske, dijagnostičke ili naučno-istraživačke svrhe pod posebnim uslovima.“, se unosi jedna mala zabuna i otvara se mogućnost izigravanja zakona u nedostatku posebnih legislativnih akata. Postavlja se pitanje, da li lekar može koristiti ljudske embrione u svrhu terapeutskog kloniranja? Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan, nije jasno ni šta je u zakonskom smislu kloniranje, niti je ovo pitanje prošlo postupak postupak donošenja zakona koji predviđa organizovanje javne rasprave.
Možemo nagađati samo šta je moralno, a šta nemoralno i do trenutka kada se ne donese jasan zakon, podržan standardima prosvetljenih država i ponajviše prihvaćen od strane stručne i nestručne javnosti, ovo pitanje će biti polje popunjavanja pravnih praznina, nedefinisanih mišljenja i subjektivnih shvatanja.
LITERATURA:
- pravnipogledi.blogspot.com
- Sandor, J. (ur.), 2008., Beširević, Unesco i bioetika, Zbirka osnovnih dokumenata, Center for Ethics and Law in Biomedicine
- Dr Dragoslav V. Ercegovac Dr Sc, Kodeks profesionalne etike Lekarske Komore Srbije
[/av_textblock]
[av_social_share title=’Share this entry’ style=” buttons=” share_facebook=” share_twitter=” share_pinterest=” share_gplus=” share_reddit=” share_linkedin=” share_tumblr=” share_vk=” share_mail=”][/av_social_share]