[av_heading tag=’h3′ padding=’10’ heading=’Pravne posledice nekorišćenja zaštićenih intelektualnih dobara’ color=” style=” custom_font=” size=” subheading_active=” subheading_size=’15’ custom_class=”][/av_heading]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Autor: Mina Jovanović
Priredio: Marko Todorović
Generacija 2015/2016.
[/av_textblock]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Cilj ovog istraživanja je da se utvrdi zašto zakonodavac propisuje različite pravne posledice nekorišćenja zaštićenih intelektualnih dobara. Početna teza bila je da se sankcioniše samo neupotreba dobara koja se štite pravom industrijske svojine. Ovo stoga što je suštinska vrednost ovih tvorevina tesno vezana za upotrebu u prometu, te bi zakonodavac sankcionisanjem njihove neupotrebe obezbeđivao njeno ostvarenje.
Pravo intelektualne svojine ima važnu ulogu u eri postindustrijskog društva u kome informacija predstavlјa jedan od najvrednijih resursa. Ovim pravima štite se nematerijalna, duhovna dobra kao izraz kreativnog intelektualnog stvaralaštva. Pravo nastoji da zaštiti interese pravnih i fizičkih lica za ulaganje sopstvenih resursa u proizvodnju intelektualnih dobara, čime se doprinosi opštem napretku društva kroz razvoj tehnologije, nauke, kulture i privrede.
Nekorišćenje zaštićenih intelektualnih tvorevina fenomen je koji izaziva određene pravne posledice, u vidu ograničenja ili prestanka zaštićenog prava. Kako bi se razumela logika pravne intervencije prilikom nekorišćenja dobara kojima je pružena zaštita, neophodno je ispitati konkretna rešenja u postojećem zakonodavstvu u odnosu na intelektualna dobra kojima se pruža pravna zaštita. Pretpostavka je da zakonodavac sankcioniše nekorišćenje dobara industrijske svojine, obzirom na to da se njihova vrednost upravo kroz upotrebu ostvaruje[1].
POSLEDICE NEKORIŠĆENJA ŽIGOM ZAŠTIĆENIH OZNAKA
Putem žiga obezbeđuje se ekskluzivitet u korišćenju oznake kojom se roba ili usluga obeležava radi razlikovanja u prometu. Na taj način se sanira problem asimetrije informisanosti potrošača na tržištu što stvara uslove za poželјnu konkurenciju koja doprinosi opštem ekonomskom blagostanju[2]. Zaštićena oznaka ostvaruje svoju suštinsku funkciju kroz upotrebu u prometu, korišćenje je inherentno prirodi žiga[3]. Gotovo u svim sistemima, zakonodavac kao posledicu nekorišćenja žiga u određenom periodu propisuje prestanak prava.
U srpskom pravu nekorišćenje žiga jedan je od posebnih slučajeva prestanka žiga. Zakonodavac propisuje dilatorni rok od pet godina i odsustvo opravdanih razloga za nekorišćenje oznake. Teret dokazivanja korišćenja oznake u pomenutom periodu je na strani nosioca prava. Žig prestaje na osnovu odluke nadležnog organa, na zahtev kvalifikovanog tražioca[4].
Kada je reč o petogodišnjem roku koji zakonodavac propisuje, ovo rešenje odgovara opšteprihvaćenom stavu u stručnoj praksi. Takođe, uporednopravna rešenja su usaglašena u dejstvu postojanja opravdanih razloga za nekorišćenje na prestanak prava. Međutim, razlike postoje u uslovima koji se traže za primenu ovog instituta. Rok nekorišćenja kreće se u rasponu između tri i pet godina[5], dok neki zakoni stavlјaju teret dokazivanja korišćenja na stranu nosioca žiga, drugi propisuju da je teret dokazivanja na strani trećeg zainteresovanog lica[6].
U čemu je onda svrha ovakvog zakonskog rešenja, tj zašto se oduzima pravo nosiocu žiga? Prvo, pravo ne služi zaštiti fiktivnih odnosa i pojava, već stvarnih. Na ovaj način pravo oduzima zaštitu oznaci kojoj ona i nije potrebna, obzirom na to da ne ostvaruje svoju namenu, a otvara prostor za zaštitu oznake koja će u stvarnosti faktički vršiti funkciju koja joj je pravom namenjena. Drugo, činjenica da nosilac žiga ne koristi zaštićenu oznaku duže od pet godina bez opravdanog razloga, ukazuje ili na to da je nesavesno držao oznaku, ili na odsustvo stvarne potrebe za njenom zaštitom, te je logično da se pravom ne podržava takav interes pravnog subjekta. Treće, na taj način omogućuje se drugom zainteresovanom licu da oznaku u prometu zaista koristi, čime se doprinosi stvarnoj efikasnosti tržišta, što je primarna svrha ovog prava. Iz ovih razloga, zakonodavac institutom prestanka žiga zbog nekorišćenja pravi ravnotežu između opšteg i privatnog interesa koji postoje na oznaci kao intelektualnoj tvorevini.
POSLEDICE NEKORIŠĆENJA PATENTIRANIH PRONALAZAKA
Patent kao pravo kojim se štiti pronalazak takođe je oblik važnog podsticaja intelektualnom stvaralaštvu koje doprinosi tehnološkom napretku društva. Suština ovog prava je da se stvaraocu na određeni period[7] obezbeđuje monopol nad pronalaskom, kako bi bio u mogućnosti da ostvari dobit od intelektualnog rada koji je uložio u njegovo stvaranje. Na taj način imalac patenta može ili da sam ekskluzivno koristi svoj pronalazak na tržištu, ili (što je znatno češći slučaj) da ustupa drugome pravo na korišćenje uz naknadu putem licence.
Kada je reč o nekorišćenju pronalaska koji je predmet patentne zaštite, zakonodavac takođe interveniše određenim institutom; u ovom slučaju nije reč o prestanku prava, već o ograničenju prava putem instituta prinudne licence. Ona predstavlјa ovlašćenje za korišćenje određenog patentiranog pronalaska, koje se odlukom nadležnog državnog organa dodelјuje u javnom interesu kvalifikovanom tražiocu, u određenom obimu, bez obzira na saglasnost nosioca patenta, uz plaćanje naknade koja se određuje sporazumno, a u odsustvu sporazuma, od strane organa koji dodelјuje licencu[8]. Suština ovog instituta je u tome da se obezbedi faktičko korišćenje intelektualnog dobra, čime se zadire u monopolsko pravo nosioca patenta, u smislu obaveze upotrebe pronalaska.
Izdavanje prinudne licence ograničeno je pre svega protekom dilatornog roka od četiri godine od dana podnošenja patentne prijave, odnosno tri godine od priznanja patenta, što je opšteprihvaćeno rešenje obzirom na to da je isti rok predviđen i u Pariskoj konvenciji. Dalјe, ova prinudna licenca uvek je ograničenog trajanja i obima, i to svrhom za koju je izdata, uvek je neisklјučiva i neprenosiva[9], i izdaje se uz naknadu nosiocu patenta. Takođe, kao i kod nekorišćenja žiga, postojanje opravdanih razloga za nekorišćenje patenta otklanja pravnu posledicu u vidu prinudne licence. Lice koje zahteva da mu se na ovaj način dozvoli da koristi tuđe zaštićeno intelektualno dobro, mora dokazati da raspolaže tehnološkim i proizvodnim kapacitetima za ekonomsko iskorišćavanje pronalaska, kao i to da je pre podnošenja zahteva za prinudnu licencu pokušalo da dobije ovlašćenje nosioca prava za korišćenje zaštićenog pronalaska, koje nije dato u razumnom roku[10].
Takođe, zanimlјivo je proučiti i koji deo prava odnosno koja vrsta ovlašćenja se prenosi prinudnom licencom na kvalifikovanog sticaoca. Tumačenjem zakonskih odredbi dolazi se do zaklјučka da je nosilac patenta dužan da na sticaoca prenese samo pravo ekonomskog iskorišćavanja patenta, a ne i tzv. know–how[11]. Ovo u praksi znači da je sticaocu zapravo otežano da pronalazak efikasno koristi, i čini se da ima mesta preispitivanju opravdanosti ovakvog rešenja. U domaćoj doktrini stav je da bi mera kojom bi nosilac patenta imao obavezu da prenese i ta znanja i iskustva bila preterana. Dalјe, i da je takvo rešenje predviđeno, postavlјa se pitanje kojim mehanizmom bi se nosilac patenta obavezao da sav know-how zaista i prenese na sticaoca prinudne licence, obzirom na to da su ova znanja i iskustva po pravilu tajna.
Propisivanje pravne posledice za nekorišćenje patentiranog pronalaska u vidu prinudne licence svakako ima svoje opravdanje u teorijama koje ističu doprinos koji zaštita intelektualne svojine ima za opšte društveno blagostanje.
POSLEDICE NEKORIŠĆENJA ZAŠTIĆENIH BILJNIH SORTI
Bilјna sorta je određena populacija bilјnih individua koje imaju iste genetske i spolјašne karakteristike[12]. Pravo intelektualne svojine na bilјnoj sorti priznaje se oplemenjivaču ukoliko sorta ispunjava zakonom propisane uslove[13], a stiče se rešenjem nadležnog organa. Sadržina ovog prava ovlašćuje nosioca da drugome zabrani ili dozvoli određene radnje upotrebe bilјne sorte. U slučaju nekorišćenja zaštićene bilјne sorte, zakonodavac propisuje mogućnost izdavanja obavezne licence na zahtev zainteresovanog lica, od strane ministra nadležnog za poslove polјoprivrede. Izdavanje ove licence ograničeno je samo na slučajeve opšteg interesa. Ona je ograničena, prenosiva samo uz pravno lice u kojem se koristi, neisklјučiva, a izdaje se uz obavezu plaćanja nakdnade nosiocu prava.
POSLEDICE NEKORIŠĆENJA ZAŠTIĆENOG DIZAJNA
Industrijski dizajn kao određeni izgled proizvoda ili njegovog dela, ukoliko ispunjava uslove novosti i individualnog karaktera, takođe se štiti pravima intelektualne svojine[14]. Pravo zaštite dizajna stiče se odlukom nadležnog organa po ispitivanju ispunjenosti uslova zaštite, a njegova sadržina podrazumeva niz isklјučivih ovlašćenja autora dizajna. Zakonodavac precizira šta spada u ekonomsko iskorišćavanje ovog dobra: upotreba dizajniranog proizvoda u privrednoj delatnosti, skladištenje takvog proizvoda radi stavlјanja u promet, ponuda, stavlјanje u promet takvog proizvoda, ili njegov uvoz izvoz i tranzit[15]. Posledice nekorišćenja zaštićenog dizajna zakonodavac ne predviđa, niti u vidu prestanka prava, niti u vidu prinudne licence. Karakteristika ovog intelektualnog dobra je u tome što ono ima mešovitu prirodu: i izraz je kreativnog stvaralaštva, ali i doprinosi razlikovanju robe na tržištu, tako da pravo kojim se štiti ima elemente i autorskog prava i žiga.
POSLEDICE NEKORIŠĆENJA ZAŠTIĆENIH OZNAKA GEOGRAFSKOG POREKLA
Oznake geografskog porekla u podeli intelektualnih dobara spadaju u oznake razlikovanja, i pod njima podrazumevamo imena porekla i geografske oznake[16]. Zakonom je jasno definisan pojam njihove upotrebe, koja podrazumeva njihovo označavanje na određenim proizvodima i uslugama. Ovlašćeni korisnik stiče pravo da upotreblјava oznaku geografskog porekla upisom u registar u upravnom postupku, ono je neograničenog trajanja, a njegova sadržina podrazumeva ovlašćenje da se registrovana oznaka koristi na prozvodu odnosno uslugama u prometu. Karakteristično je da ovo pravo nije monopolskog karaktera, odnosno svaki učesnik na tržištu čiji su proizvod ili usluge određenih svojstava ili kvaliteta stiče pravo da se, u propisanom postupku, registruje kao ovlašćeni korisnik tih oznaka. Ne postoje pravne posledice nekorišćenja ovog intelektualnog dobra.
POSLEDICE NEKORIŠĆENJA ZAŠTIĆENIH TOPOGRAFIJA[17]
Ovo dobro štiti se pravom industrijske svojine koje se takođe stiče na osnovu odluke nadležnog organa, vremenski je ograničeno, a podrazumeva isklјučiva imovinska ovlašćenja imaoca prava da drugome zabrani da umnožava topografiju u bilo kom obliku odnosno da je komercijalno upotreblјava. Zakonodavac jasno precizira termin komercijalne upotrebe ovog intelektualnog dobra. Ne postoji pravna posledica nekorišćenja zaštićene topografije od strane nosioca prava. Postoje određena ograničenja prava kojim se štiti topografija, od kojih je za ovu temu specifičan tzv. reverzibilni inženjering. Naime, ukoliko se na osnovu istraživanja i analize zaštićene topografije stvori nova topografija, ona će takođe uživati pravnu zaštitu[18]. Na ovaj način otklanjaju se eventualne negativne posledice nekorišćenja zaštićene topografije, što čini dalјe sankcionisanje od strane zakonodavca suvišnim.
POSLEDICE NEKORIŠĆENJA DELA ZAŠTIĆENIH AUTORSKIM I SRODNIM PRAVIMA
Autorskim pravom štiti se delo kao duhovna tvorevina autora, koje ispunjava uslove originalnosti i određenosti forme[19]. Delo koje se štiti autorskim pravom predstavlјa kreativni izraz autora, i uživa pravnu zaštitu bez obzira na umetničku ili bilo kakvu drugu vrednost. U kontekstu korišćenja intelektualnih dobara, treba prvo ukazati na to da pojam korišćenja autorskog dela od strane autora nije lako definisati obzirom na prirodu ove duhovne tvorevine. Zakonodavac uređuje brojna isklјučiva i neisklјučiva ovlašćenja koja autor ima na delu: pravo da drugome dozvoli odnosno zabrani saopštavanje, umnožavanje, objavlјivanje, činjenje dela dostupnim javnosti interaktivnim putem, itd… Iz pojma autorkog dela proističe da njegovo postojanje nije zavisno od upotrebe. Upravo ovo može biti razlog odsustva bilo kakve pravne posledice za slučaj nekorišćenja autorskog dela. Ovo pravo štiti kreativni izraz autora, nastaje nezavisno od upotrebe autorskog dela, a jedan deo autorskog subjektivnog prava traje neograničeno, što ukazuje na prirodu veze između autora i dela. Zato bi svaka intervencija države u odnos autora prema sopstvenom delu u smislu sankcije za neupotrebu dela bila neopravdana.
Prava srodna autorskom su prava čiji su predmet sledeće intelektualne tvorevine: interpretacija, fonogram, videogram, emisija i baza podataka. Ova prava imaju određene specifičnosti u odnosu na autorsko pravo, kojem su bliske. Osim razlike u trajanju prava, razlika je i u tome što sadrže samo imovinskopravna ovlašćenja, ne i moralna (osim kod prava interpretatora). Dok su autorska prava u funkciji zaštite duhovnog stvaralaštva, srodna prava su i u funkciji zaštite privredne delatnosti. Zakon ne predviđa pravnu posledicu za nekorišćenje ovih dobara od strane njihovih nosioca.
ANALIZA ZAKONSKOG REGULISANJA
Kako je prikazano u dosadašnjem delu rada, jedine intelektualne tvorevine čija neupotreba izaziva određenu pravnu posledicu su žigom zaštićena oznaka, pronalazak, i bilјna sorta. Za ova dobra zajedničko je da se štite pravima industrijske svojine. Dakle, u pitanju su prava koja nastaju odlukom nadležnog organa, i dobra koja svoju svrhu ostvaruju upravo kroz upotrebu u prometu. Dalјe, u pitanju su dobra čija upotreba doprinosi privrednom napretku, što kroz tehnološki napredak, što kroz pobolјšanje efikasnosti tržišta. Predviđenim merama za slučaj nekorišćenja se s jedne strane deluje preventivno na imaoce prava, s druge strane obezbeđuje faktički doprinos koje zaštićeno dobro donosi društvu, i na kraju otklanja se šteta koju bi neupotreba zaštićene tvorevine nanela drugim subjektima na tržištu. To je razlog propisivanja pravnih posledica za slučaj nekorišćenja. Međutim, ako napravimo korak dalјe, zalazimo u analizu razlika koje među propisanim sankcijama postoje. Zašto žig usled neupotrebe prestaje, a patent i pravo na bilјnoj sorti ne? Na trenutak se osvrnimo na podelu intelektualnih dobara na tvorevine, pseudotvorevine i oznake[20]. Dok pronalazak i bilјna sorta spadaju u tvorevine, koje podrazumevaju mali, lični pečat stvaraoca u samom dobru, te se pravom štite i određeni lični interesi koje on ima, oznaka je dobro koje je isklјučivo u fukciji efikasnosti tržišta, i pravo na njoj ne podrazumeva zaštitu ličnih interesa. Može se uočiti da je jačina sankcije za nekorišćenje srazmerna prisutnosti ličnog elementa u samom delu. O tome svedoči i činjenica da se pitanje posledica ni ne postavlјa kod autorskog i srodnih prava, gde je taj element naročito izražen. U tome leži razlog drugačijih sankcija.
ZAKLJUČAK
Obzirom na to da smo u ovom radu krenuli od teze da se nekorišćenje intelektualnih dobara pravno sankcioniše onda kada su u pitanju dobra koja se štite industrijskom svojinom, može se zaklјučiti da polazna hipoteza nije potvrđena, jer postoje dobra koja spadaju u ovu grupu a čija neupotreba nije regulisana. Čini se da zakonodavac uvažava raznolikost inetelektualnih tvorevina kojima se pruža zaštita, te da je reakcija na nekorišćenje vođena prirodom pojedinačnih prava i konkretnom svrhom zaštićenog dobra. Upravo zbog specifičnosti ovih dobara, nemoguće je izvesti jednoličan obrazac regulisanja njihovog nekorišćenja. Razlog sankcionisanja nekorišćenja nekih intelektualnih dobara leži u potrebi da se obezbedi faktičko korišćenje zaštićenih tvorevina, čime se doprinosi efikasnosti privrede i prometa u smislu stvaranja uslova za konkuretno tržište, a što je u skladu sa dominantnom ekonomsko utilitarističkom teorijom opravdanja zaštite prava intelektualne svojine. Pravna posledica ne postoji kod drugih zaštićenih intelektualnih dobara, obzirom na prirodu prava koja ih štite, i na to da se njihova vrednost ne ostvaruje primarno kroz upotrebu u prometu. Stoga, može se zaklјučiti da zakonodavac uvažava specifičnosti i razlike između zaštićenih intelektualnih dobara, i da interveniše onda i onako kako nalaže priroda samog dobra, a u cilјu stvaranja ravnoteže između interesa na intelektualnoj tvorevini. Iako se predviđene pravne posledice retko u praksi ostvare, smatramo da je ova tema relevantna pre svega zbog preventivnog dejstva koje ima na stvaraoce intelektualnih tvorevina.
Literatura:
Dudaš, „Razvoj pravne regulative prinudne licence u međunarodnim i domaćim izvorima patentnog prava“, Zbornik radova pravnog fakulteta 47/2013
Dibble, Justifying intellectual property, http://heinonline.org/HOL/LandingPage?handle=hein.journals/ucljurev1&div=7&id=&page=
Dinwoodie, M.Janis, Confusion Over Use: Contextualism in Trademark Law, http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=927996
Popović, Isklјučiva prava intelektualne svojine i slobodna konkurencija, Pravni fakultet u Beogradu, Beograd 2012
Popović, S. Marković, Pravo intelektualne svojine, Pravni fakultet u Beogradu, Beograd 2014
Perel, From Non-Practiced Entities (NPEs) to Non-Practicing Patents (NPPs):A Proposal for a Patent Working Requirement, http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=2496281
Boldrin, D. Levine, Against intellectual monopoly, http://levine.sscnet.ucla.edu/general/intellectual/against.htm
Robin, Use it or lose it! Burdens of proof in non-use cancellation actions in Thailand, Indonesia and India, http://lawlib.wlu.edu/CLJC/index.aspx?mainid=204&issuedate=2009-12-15&homepage=no
Ostergard, Intellectual property: A Universal Human Right? http://www.robertostergard.us/research/pubs/hrq.pdf
Zakon o žigovima, Službeni glasnik RS, 104/2009
Zakon o patentima, Službeni glasnik RS, 99/2011
Zakon o zaštiti prava oplemenjivača bilјnih sorti, Službeni glasnik RS, 41/2009
Zakon o autorskom i srodnim pravima, Službeni glasnik RS, 104/2009, 99/2011 i 119/20
Zakon o oznakama geografskog porekla, Službeni glasnik RS, 18/2010
Zakon o zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda, Službeni glasnik RS, 55/2013
Zakon o zaštiti industrijskog dizajna, Službeni glasnik RS, 104/2009
[1] Ova pretpostavka polazi od podele svih intelektualnih dobara na dobra koja se štite autorskim i srodnim pravima s jedne strane, i dobra koja se štite pravima industrijske svojine, s druge strane.
[2] D. Popović, S. Marković, Pravo intelektualne svojine, Pravni fakultet u Beogradu, 2014.
[3] М. Perel, From Non-Practiced Entities (NPEs) to Non-Practicing Patents (NPPs):A Proposal for a Patent Working Requirement, http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=2496281, 03.01.2015.
[4] Zakon o žigovima Republike Srbije, Službeni glasnik RS, 104/2009.
[5] N. Robin, Use it or lose it! Burdens of proof in non-use cancellation actions in Thailand, Indonesia and India, http://lawlib.wlu.edu/CLJC/index.aspx?mainid=204&issuedate=2009-12-15&homepage=no, 04.01.2015.
[7] U našem pravu ovaj rok iznosi 20 godina, a računa se od dana podnošenja patentne prijave.
[8] Ibid.463.
[9] Osim ukoliko se prenosi zajedno sa proizvodnim pogonom u kojem se iskorišćava zaštićeni pronalazak.
[10] D. Popović, S. Marković (2014), 144.
[11]Institut know how predstavlja sva stečena znanja i iskustva o tehnologiji i proizvodnom procesu određenog proizvoda, koja su po pravilu tajna.
[12] D. Popović, S. Marković (2014), 200.
[13] Zakon o zaštiti prava oplemenjivača bilnjih sorti Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 41/2009.
[14] Zakon o zaštiti industrijskog dizajna Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 104/2009.
[15] Ibid.
[16]Zakon o oznakama geografskog porekla Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 18/2009.
[17] Topografija je trodimenzionalni raspored elemenata integrisanog elektronskog kola, i svih veza između njih.
[18] Vid. čl. 10 st. 3 Zakona o zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 55/2009.
[19] Zakon o autorskim i srodnim pravima Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012.
[20] D. Popović, S. Marković, (2014), 29-33.
[/av_textblock]
[av_social_share title=’Share this entry’ style=” buttons=” share_facebook=” share_twitter=” share_pinterest=” share_gplus=” share_reddit=” share_linkedin=” share_tumblr=” share_vk=” share_mail=”][/av_social_share]