[av_heading heading=’Preduzetništvo u danima krize kao osnova za privredni rast i razvoj’ tag=’h3′ style=” size=” subheading_active=” subheading_size=’15’ padding=’10’ color=” custom_font=”][/av_heading]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Autor: Vlastimir Šljivić
Reviziju sproveo: Đorđe Dotlić
[/av_textblock]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Kriza
U trenutku kada smo pomislili da smo konačno ovladali ciklusima i da se nove krize neće pojavljivati, doživeli smo sumorno iznenađenje. Septembra 2007. godine, serija neočekivanih događaja je dovela do kraha hipotekarnog tržišta u SAD. Period rasta bio je naglo prekinut. Euforiju napretka brzo su zamenili pesimizam i nepoverenje privrednih aktera. U radu pomalo zajedljivog imena „Ovo niko nije očekivao“ holandski akademik Dirk Bezemer je tragao kroz medijske i akademske izveštaje tražedi ljude koji su upozoravali na krizu pre nego što se ona i dogodila. Pronašao je samo 12 imena. Pojava ekonomske krize je bila iznenađenje za sve. Pritisak javnosti na političke elite i ekonomsku struku bio je ogroman. Svaki viđeniji ekonomista osetio se obavezanim da dâ svoj predlog za oporavak privrede. Ni političke elite nisu želele da sede skrštenih ruku. Nešto se moralo učiniti, i to odmah.
Rezultati državne intervencije
Prilikom donošenja mera za privredni oporavak, pri tom povlačeći paralele između današnje krize i Velike depresije 1929-33, ekonomisti kao što su Pol Krugman i Ben Bernaki posmatrali su sadašnu krizu kao krizu likvidnosti. Na osnovu ove premise savetovali su ekspanzivnu monetarnu i fiskalnu politiku kao rešenje za privredni oporavak. Koristeći ovu logiku, centralne banke su obarale kamatne stope, dok su države, zavisno od svog ugla posmatranja ili povećale budžetske rashode (kao meru stimulisanja agregatne tražnje) ili su primenili mere štednje (kao bi uravnotežile svoje budžete). Banke su se jeftino zaduživale kod svojih centralnih banaka i ta sredstva, namenjena privredi, ulagala u državne obveznice ili u neke druge hartije od vrednosti usled prevelike sumnje u likvidnost realnog sektora.
Rezultati ovih na brzinu sprovedenih mera su da ni posle šest godina nemamo oporavak privrede u pravom smislu te reči. Na sreću, dramatičnih padova u proizvodnji i zaposlenosti više nema, a rast razvijenih privreda se, uglavnom procenjuje na anemičnih nula ili koji decimal više. Sada se i najpesimističnije procene vezane za trajanje i dinamiku sa početka 2009. čine kao idealan ishod. Krajem osamdesetih američka vlada intervenisala je stotinama miliona, za izbavljenje od dot kom mehura intervencije su merene u milijardama, a ovaj put u bilionima.
Čak je kupovina bruto društvenog proizvoda (GDP) zaduživanjem postala krajnje neisplativa. U SAD je dostigla odnos 3:1 tj. na tri jedinice novog duga u GDP, dobija se 1 jedinica GDP u rastu. Rečju, cena državne intervencije se vremenom povećavala. Politike koje su ranije donosile rezultate više ne deluju.
Preduzetnici
Svaka velika kriza iznedrila je i velike preduzetnike. Henri Ford je uspešno prebrodio Veliku depresiju, Gugl je izašao neuporedivo jači iz dot kom krize i danas konkuriše najvedim gigantima iz oblasti informatičarskih tehnologija. Ovu krizu obeležio je i Ilon Mask sa privatnom svemirskom kompanijom Spacex i autokompanijom Tesla morots. Zvuči pomalo kontrainuitivno da se uopšte u vremenu sumornom za svaku privredu pojavljuju nove kompanije koje se probijaju na starim tržištima, koje ostvaruju profite dok je vedina na gubitku, da zapošljavaju kada drugi otpuštaju. Jedne grane napreduju, druge stagniraju, a trede propadaju.
Nova rešenja za stare probleme
Preduzetničke aktivnosti, pored toga što daju dinamičnost ekonomskom procesu, istovremeno predstavljaju i snage koje ekonomski proces koordiniraju na spontan način. Mnoštvo akcija koje sprovode preduzetnici, rukovođeni ciljem postizanja maksimalne dobiti, stvaraju dinamičan i nepredvidiv tržišni ambijent. Javlja se određena vrsta socijalne koordinacije i skoro neograničenog procesa usavršavanja.
Kada preduzede posluje neprofitabilno, ono de morati da se restrukturira. Moraće da proda sve one delove koji ne doprinose stvaranju vrednosti. Zbog potrebe za likvidnim sredstvima, ovi delovi de biti „na popustu“, tj. cena de im biti manja nego da su prodavani u stabilnim ekonomskim uslovima. Te delove de kupovati drugi, koji će pokušati da uz pomoć njih uz istu ili promenjenu namenu ostvaruju profit. Međutim, da bi sve ovo izveli, preduzetnicima je potreban stabilan i relativno pristupačan izvor finansiranja. S obzirom da su se banke već opekle zbog izdavanja kredita preduzećima koja sada nisu u mogudnosti da ih vraćaju i s obzirom na veliku nelikvidnost ne žele da rizikuju svoja sredstva više nego što moraju. Preduzetnicima ova vrsta finansiranja je obično preskupa zbog visokih premija na rizik. Sama sredstva koje imaju preduzetnici iz redovnih poslovnih aktivnosti retko kad su dovoljna da bi se finansirali kompleksni poduhvati. Ovo se delimično može prevazići zajedničkim ulaganjima više različitih kompanija. Takođe, preduzetnici mogu da dođu do sredstava ukoliko se država javi kao finansijer ili kofinansijer preko svojih fondova. Međutim, ovaj način pomaganja privredi povlači sa sobom rizik da pojedinci lobiraju kod donosioca odluka o ulaganju sredstava poreskih obveznika u svoju korist (rent seeking), a na štetu ostalih. Problem sa ovim konceptom je da se u trenucima oskudice sredstava novac deli preduzedima iako ne postoji način da znamo koje će se državne investicije na kraju isplatiti. Postoji realna mogudnost da ova mera donese više štete nego koristi.
Možda najkreativniji odgovor na probleme finansiranja rasta je tekovina interneta. Pitanje povezivanja privatnih investitora koji nisu toliko averzivni prema riziku i udruživanje njihovih viškova štednje koje banke nisu želele da plasiraju rešila je privatna inicijativa. Korišćenjem neverovatne moći povezivanja investitora iz celog sveta pojavljuju se novi načini prikupljanja i ulaganja neaktivnog novca. Takozvane „Peer-to-peer “ kompanije (kao što su Zopa ili Funding Cycle) koje se bave povezivanjem pojedinačnih investitora sa preduzećima kojima je potreban kapital za investicije omogućava svim zainteresovanim investitorima da bez obzira na visinu sredstava koju žele da izdvoje, ulože u preduzeća ili projekte za koje sami investitori smatraju da imaju bududnost na tržištu.
Još jedna zanimljiva pojava je „Crowdfunding“ gde se sakupljaju sredstva tako što veliki broj učesnika izdvoji male doprinose koji mogu biti od 10$ pa naviše, zavisno od procene samog investitora koliko je spreman da donira u neki poduhvat (obično se javlja u finansiranju umetnosti). „Crowdinvesting“ je mehanizam veoma pogodan kao način finansiranja novih malih preduzeća (tzv. start apova). Sličan je „crowdfunding“-u, samo umesto simboličnih benefita od donacija, investitori dobijaju udeo u kompaniji u koju su uložili. Ceo sistem je osmišljen da bi se zaobišao finansijski posrednik (banke ili brokeri) i time se smanjuju troškovi transakcija i omogućava se investitorima da tačno odaberu gde će da investiraju. U kritičnim trenucima kada je novim preduzećima potreban kapital od banaka za dalji rast, ali su previše mala i bez poslovnog iskustva u očima banaka (bez višegodišnjih bilansa koji se obično koriste kao ocena pouzdanosti pri izdavanju zajmova), bankarski zajmovi su im ili nepovoljni u odnosu na kompanije koje su veće ili imaju dužu trediciju poslovanja. Ili još gore, nedostupni. Još jedan od mehanizama koji se polako razvija u siromašnim zemljama su mikrozajmovi, koji omogudavaju da se popuni niša koja obuhvata najsiromašnije, za koje tradicionalni bankarski sektor nije zainteresovan. Iskustvo u Bangladešu pokazuje da i uz pomoć relativno malo sredstava i preduzetničke kreativnosti, ovaj način finansiranja dovodi do rasta u veoma siromašnim zajednicama i omogućava siromašnima da se uz pomoć svog rada i svojih ideja izvuku iznad linije siromaštva.
U celoj konfuziji oko uloge države u prevazilaženju krize ostalo je po strani pitanje kako je zapravo dolazilo do privrednog napretka. Nekako se zaboravilo da je preduzetnik bio nosilac razvoja od najranijih dana civilizacije pa do danas. Ono što država može efikasno da uraditi je da stvori privredni ambijent koji de omogućiti preduzetnicima, kao i onima koji bi potncijalno mogli da postanu preduzetnici, da što lakše prođu put od ideje do realizacije. Takođe, može i da poboljša konkurenciju ukidanjem regulativa koje povećavaju barijere ulaska u pojedine grane i time olakša mogućnost ulaska novih kompanija. S obzirom da niko od nas ne zna sve (pa čak ni država), jedini mogući način postizanja neke nove, optimalne privredne kombinacije pri novim podacima je spontano traženje uz pomod metoda pokušaja i grešaka čiji su glavni akteri preduzetnici. U ekonomiji se, na žalost, ništa ne dešava preko noći. S toga moramo da sačekamo da nova rešenja zažive. Distorzije u ekonomskom sistemu su, očigledno, prevelike. Ekspanzivna monetarna politika trenutno samo pokušava da zadrži relativne cene na nivou pre krize i time samo ometa proces uravnoteženja. Tržište ima jednu nezgodnu karakteristiku. Ukoliko ne dozvolimo tržištu da se polako i kontrolisano uravnoteži, ono će se uravnotežiti samo. Problem je jedino što je takvo uravnoteženje mnogo skuplje od bilo kakvih „gorkih pilula“ koje danas moramo da progutamo.
[/av_textblock]
[av_social_share title=’Share this entry’ style=” buttons=” share_facebook=” share_twitter=” share_pinterest=” share_gplus=” share_reddit=” share_linkedin=” share_tumblr=” share_vk=” share_mail=”][/av_social_share]