[av_heading heading=’Ustanova ranvoa u srpskom pravu’ tag=’h3′ style=” size=” subheading_active=” subheading_size=’15’ padding=’10’ color=” custom_font=”][/av_heading]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Autor: Miljan Macanović
Reviziju sproveo: Marko Todorović
[/av_textblock]
[av_textblock size=” font_color=” color=”]
Postoje dva načina upućivanja na norme stranog prava: supstancijalno (kada je obavezna primena njegovih materijalnih normi) i koliziono – upućivanje na celokupno pravo (kada je potrebno uzeti u obzir i njegove kolizione norme)1. Ako je zakonom predviđena primena kolizionog upućivanja, stvorena je prva pretpostavka za primenu ustanove renvoi, nastale u francuskoj sudskoj praksi2. Smisao ovog instituta i glavni razlog za njegovu primenu nalazi se u shvatanju da bi pravo na koje upućuje domaća norma trebalo da bude primenjeno u punom obimu, tj. da se osim materijalnih odredbi ovog prava moraju primeniti i njegove kolizione odredbe. Ukoliko se u njegovoj kolizionoj normi nalazi tačka vezivanja različita od one u domaćem kolizionom pravilu, strano materijalno pravo “ne želi” svoju primenu i može doći do primene prava na koje njegova koliziona norma upućuje.
U našem pravu ranvoa je bio prihvaćen Zakonom o menici iz 1946. koji je i danas na snazi3, i Zakonom o nasleđivanju iz 1955. Nakon dugih rasprava, preovladalo je shvatanje da ovu ustanovu treba prihvatiti kao opštu, i ona je našla svoje mesto u čl. 6 Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja (ubuduće: ZMPP) iz 1982. koji glasi: “Ako bi po odredbama ovog zakona trebalo primeniti pravo strane države, uzimaju se u obzir njegova pravila o određivanju merodavnog prava. Ako pravila strane države o određivanju merodavnog prava uzvraćaju na pravo Savezne Republike Jugoslavije, primeniće se pravo Savezne Republike Jugoslavije, ne uzimajući u obzir pravila o određivanju merodavnog prava.”
Pored postojanja višestrukih praktičnih problema same ustanove4, konačna redakcija teksta našeg zakona uslovljava postojanje niza dodatnih problema. Osnovni problem ove ustanove je gde stati sa upućivanjem, odnosno čije materijalno pravo konačno odrediti kao merodavno. Dva su pristupa rešavanju ovog problema : teorija ranvoa u jednom koraku ( single ili kontinentalni ranvoa) i teorija “stranog suda” (foreign court theory, ili double ili potpuni ranvoa)5. Prema prvoj, trebalo bi primeniti materijalno pravo na koje upućuju kolizione norme prvoupućenog stranog prava, a prema drugoj teoriji, potrebno je da sud sudi kao što bi sudio sud koji se nalazi u zemlji na čije pravo je uputila domaća koliziona norma, te da se primeni shvatanje koje to pravo ima o renvoi.
Kao što je rečeno, sam zakonski tekst uslovljava nekoliko problema, od kojih su najbitnija pitanja:
1. Da li je prihvaćena fakultativna ili obavezna primena renvoi?
2. Da li je prihvaćen ranvoa u jednom koraku ili potpuni ranvoa?
3. Da li postoje oblasti privatnopravnih odnosa koje su izuzete od primene ovog instituta?
Kako je u dosadašnjoj sudskoj praksi postoji samo jedan slučaj u kojem je primenjena ova ustanova, ostaje nam da se za odgovore na ova pitanja obratimo doktrini.
Kada je reč o prvom pitanju, neki teoretičari smatraju da iako je izvesno da je zakonodavac hteo da primena renvoi bude obavezna (što se može utvrditi istorijskom tumačenjem), to se ne može reći za sam zakonski tekst. Naime, formulacija “uzimaju se u obzir” služi za shvatanje da primena strane kolizione norme nije obavezna, već da se obaveza suda iscrpljuje u “uzimanju u obzir” njegove kolizione norme6. Ovo shvatanje nije šire prihvaćeno u teoriji, ali ćemo se na njega vratiti na kraju teksta.
Drugo pitanje izaziva daleko veće kontroverze. Postoje shvatanja koja idu u prilog obema teorijama. Najpre, iz formulacije “ovog zakona” st. 1 čl. 6, izvodi se zaključak da je kod nas prihvaćen ranvoa u jednom koraku. Primenjuje se materijalno pravo na koje upućuje prvoupućeno pravo, tj. ne uzimaju se u obzir njegove kolizione odredbe, jer je ZMPP-om određeno da se primenjuju kolizione odredbe onog prava, koje kolizione norme “ovog zakona” određuju za merodavno7. Ovakvo tumačenje, iako olakšava posao praksi, stoji u suprotnosti sa st. 2 koji bi bio nepotreban u prisustvu ovakvog tumačenja. Uz taj mogao bi se navesti još jedan razlog protiv ovakvog tumačenja, koji je logičke prirode. Naime, ako je određeno da se uzimaju u obzir kolizione odredbe stranog prava koje bi bilo merodavno po našem zakonu, to ne znači da je zabranjeno da se primene i kolizione odredbe prava koje bi bilo merodavno prema kolizionom pravu stranog prava na koje je naše pravo uputilo (tzv. prvoupućeno pravo). Drugo tumačenje koje zastupa Stojanović polazi od sistemskog tumačenja odredbi ZMPP-a. On smatra da se prilikom primene ranvoa mora primeniti i čl. 9, koji nalaže da se strano pravo ima primeniti prema smislu i pojmovima koje sadrži.8 Tako bi bila prihvaćena teorija “stranog suda”, te bi se mesto prekidanja lanca upućivanja učinilo zavisnim od stava stranog prava prema ranvoa. Stav 2. bi predstavljao izuzetak u odnosu na st. 1. i tako bi se
lanac uvek prekidao ako bi strano pravo uzvratilo na domaće pravo. U tom slučaju bi bilo primenjeno domaće materijalno pravo. Ovo bi bio slučaj ne samo kada norme prvopućenog prava uzvraćaju na naše, već i kada to čine norme prava na koje je prvoupućeno preuputilo. Ostaje da sudska praksa odluči koju će od ove dve teorije prihvatiti.
Treće pitanje je uslovljeno stavom nauke da postoje određene oblasti privatnopravnih odnosa u kojima je primena ovog instituta neadekvatna. Te oblasti su ugovorni odnosi u kojima je tačka vezivanja autonomija volje, deliktni odnosi, slučajevi kada odlučuje međunarodni sud koji ne polazi od nacionalnih kolizionih normi, kada su kolizione odredbe određene međunarodnim sporazumom i kada se do merodavnog prava stiže primenom principa najbliže veze, kao tačke vezivanja9. Naš zakon, za razliku od ostalih modernih kodifikacija ne određuje ove oblasti kao one u kojima ne bi trebalo primeniti ranvoa. Doktrina smatra da je ovde u pitanju neprava pravna praznina10, ali je potrebno da se i sudska praksa izjasni u tom pogledu, jer se u slučaju izostanka njenog izjašnjavanja “zaboravnost” zakonodavca ne može uzeti kao izvor prava. Ranvoa se ne primenjuje u oblastima koji su regulisane drugim zakonima, kao što su Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi i Zakon o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju. Na kraju, kako je od donošenja zakona prošlo više od dvadeset godina, te kako se od strane mnogih teoretičara ova institucija smatra prevaziđenom, smatramo da bi se moglo poći od fakultativne primene ovog instituta u određenim slučajevima. Naime, nesrećno sročena formulacija “uzimaju se u obzir” nije istog značenja kao “primeniće se” (što je formulacija koja se koristi na drugim mestima, npr. u čl. 9).
Iako je primena ranvoa u teoriji branjena “altruističkim” načelom o usklađivanju i harmonizovanju odlučivanja na međunarodnom pravu, u praksi je ona dovela do jačanja “egoističkog” principa, odnosno porastu primene domaćeg prava. Tako je ranvoa postao “korekcija kolizione norme”11 kojim je jačan princip “to stay at home”, odnosno putem kojeg je u daleko većem broju sitacija primenjivano domaće umesto stranog prava na koje upućuje domaća koliziona norma. Ovakav vid primene ranvoa dovodi do pogodnosti za sud, kome je lakše da primeni domaće koje bolje poznaje od stranog prava.
Renvoi u obliku uzvraćanja, a ne i preupućivanja, poznaju međunarodno privatno pravo Španije i Mađarske. Kako naša norma ostavlja mogućnost takvog tumačenja, sudovi bi mogli poći od shvatanja da je i kod nas dozvoljeno samo uzvraćanje, jer je to jedino praktično rešenje u primeni ranvoa. Ostala rešenja mogu dovesti do ogromnih poteškoća u primeni ovog instituta.
Literatura:
1. T. Varadi, B. Bordaš, G. Knežević, V. Pavić, Međunarodno privatno pravo, Beograd, 2008.
2. T. Varadi, Međunarodno privatno pravo, Novi Sad, 1990.
3. Dika M., Knežević G., Stojanović S., Komentar Zakona o međunarodnom privatnom i procesnom pravu,
Beograd, 1981.
4. Milan Pak, Međunarodno privatno pravo, Beograd, 2000.
1 Dika M., Knežević G., Stojanović S., Komentar Zakona o međunarodnom privatnom i procesnom pravu, Beograd, 1981. str. 23
2 Najčuveniji je slučaj Forgo.
3 Čl. 94. st. 1 glasi: “Sposobnost lica da se menično obveže određuje zakon njegove zemlje. Ako taj zakon upućuje na zakon koje druge zemlje, onda se primenjuje zakon te druge zemlje.”
4 Najveći od problema jeste gde se nalazi mesto prekida lanca upućivanja.
5 T. Varadi, B. Bordaš, G. Knežević, V. Pavić, Međunarodno privatno pravo, Beograd, 2008., str. 143
6 Dika, Knežević, Stojanović, op. cit. str. 27
7 T. Varadi, B. Bordaš, G. Knežević, V. Pavić, op. cit. str. 147
8 Dika M., Knežević G., Stojanović S., op.cit. str. 29
9 T. Varadi, Međunarodno privatno pravo, Novi Sad, 1990. str.73
10 Dika M., Knežević G., Stojanović S. op.cit. str. 28
[/av_textblock]
[av_social_share title=’Share this entry’ style=” buttons=” share_facebook=” share_twitter=” share_pinterest=” share_gplus=” share_reddit=” share_linkedin=” share_tumblr=” share_vk=” share_mail=”][/av_social_share]